ZA MUZIČARE NE POSTOJI PENZIJA: DŽez trubač Stjepko Gut o beogradskom koncertu, tajnama profesije, kondiciji i putovanjima

SJAJAN koncert nedavno održao je Big bend RTS, a oduševljenu publiku u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine dodatno je "oduvao" nastup legendarnog Stjepka Guta, koji je sa svojim starim orkestrom svirao kompozicije i aranžmane Teda Džonsa.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

- Predstavili smo odličan, za muzičare izuzetno zahtevan, a za publiku krajnje pristupačan program velikog soliste na trubi i big bend lidera, koji je sa bubnjarem Melom Luisom predvodio "Ted Džons - Mel Luis orkestar", osnovan 1965. godine od vrhunskih muzičara tog doba, jedan od najvažnijih džez orkestara 20. veka i organski spoj zvuka benda Kaunta Bejzija (gde je Džons svirao dvadesetak godina) kad je reč o friziranju, i koncepcije benda Djuka Elingtona - kaže Gut o razlozima koji su ga doveli u Beograd i naveli da "isuče" trubu te zasvira na koncertu u organizaciji udruženja "Duško Gojković džez inicijativa" i Muzičke produkcije RTS.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Čuveni naš trubač, kompozitor i aranžer, dugogodišnji profesor na džez akademiji u Gracu, koji se nakon penzionisanja (zvaničnog, budući da "za muzičare ne postoji penzija"), preselio na Siciliju - dosledno nastavlja da svira, kad god ga pozovu.

A poziv za nastup sa Big bendom RTS svakako nije nešto što se odbija, za nekoga ko je nekada davno počeo upravo u ovom orkestru, pod dirigentskom palicom legendarnog Bubiše Simića, i pet godina bio najmlađi član sastava.

- Potom sam ja otišao dalje, a moji studenti, koje sam "odvlačio" u Grac na akademiju, jedan po jedan su postajali najmlađi članovi Big benda RTS - seća se Stjepko. - Tako se nedavno desilo da mi kažu: "Čile (zovu me Čile, ili Profo), ti znaš da je Vlada (moj prvi gracki student, Vladimir Krnetić) sad najstariji član orkestra?" Kad sračunam, doduše, nije to neko čudo, da smo toliko ostarili i stvari se promenile u protekle 44 godine.

Sa radošću i ponosom drugara iz benda, kolege - trubača ali i bivšeg profesora, navodi imena sjajnih muzičara, raznih generacija, koji su se svi iškolovali "preko Graca" i vratili - Marko Đorđević, Fredi Stanisavljević, Novak Mijović, i onih koji su se poput Rastka Obradovića obreli na nekoj drugoj džez akademiji, a danas svi sviraju u Big bendu RTS, aktivno nastupaju, sami pišu muziku:

- Radio sam tad "kao dragstor" dovodeći ih da uče i usavršavaju se. Još od tada trudio sam se da budem, i da stvaram oko sebe, atmosferu neke vrste rasadnika za nove talente, ne samo za trubače. Nekada je bilo dovoljno reći "Ja volim džez", ali sad su odavno već svi školovani, a neophodna je ne samo klasična osnova već i mnogo stvarnog muziciranja, klackanja na svirke i "kilometraže" na klupskoj sceni. Nije dovoljno ni samo obrazovanje, računa se samo ono što umeš da odsviraš. Imaš nešto da mi kažeš? Kaži mi instrumentom, a ja ću ti instrumentom odgovoriti, ako umem. Sve drugo je pričam ti priču...

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Gutova davnašnja ideja vodilja o otkrivanju, uzgajanju i negovanju talenata na pravi način, prepoznata je posle dugog niza godina, kada je došlo do realizacije njegove davnašnje želje, osnivanja Džez odseka na beogradskoj muzičkoj akademiji:

- Dubravka Jovičić, tadašnja dekanka FMU, dala mi je svu slobodu da postavim odsek a to je jedino što sam tražio i jedino što mi je bilo neophodno. Siguran sam da je taj odsek postavljen na stabilne noge i da se tu uči na pravi način.

Gut je uveren da u Beogradu postoji ozbiljna mreža - izuzetnih, odreda školovanih (i sa onom koncertnom "kilometražom") muzičara i sastava, da postoji publika željna dobrog džeza... Jedino, kako nije ovde, nije siguran da (i dalje) postoji dovoljan broj mesta na kojima bi se džezeri okupljali i svirali - jer džez se ipak sluša najpre u klubovima, pa tek onda u velikim koncertnim dvoranama.

Pre ovog koncerta na Kolarcu, Stjepko je stao je na scenu u Beogradu još 2019. godine i to sa drugom džez legendom, a svojim kumom Duškom Gojkovićem, na koncertu u okviru Bemusa. Gut veli da se instrument nikada stvarno i na duže ne ostavlja, pogotovo ako si trubač, jer truba zahteva izuzetnu fizičku spremnost i vrlo intenzivne pripreme pred nastupe. Kum mu Duško je u tom smislu istinski ideal, jer na pragu desete decenije uspeva da zasvira "baš kao nekada", a i sam Stjepko je, iako na pragu sedamdesetih, "u kondiciji poput četrdesetogodišnjaka" kako kaže.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

- Na Siciliji vozim bicikl i to između 20 i 40 kilometara dnevno, minimum sat vremena pešačim bos po plaži, jedem zdravo - priča muzičar. - Samo na tom ostrvu tokom leta bude tridesetak ili više džez festivala, a sad krajem juna sviram na Malti, koncert posvećen prijatelju koji je pokrenuo tamošnji festival, slikaru, bubnjaru, koga smo zvali Siti (City), pre toga imam koncert u Bolonji na džez odseku fakulteta i seminar... Ipak, karijera mi više nije u prvom planu, a kako su me i inače celog života planovi izneveravali, više i neću da imam i govorim o svojim planovima, samo o željama.
Tih želja je mnogo, kao večiti putnik i nomad, Stjepko ih najviše vezuje uz obožavanu Južnu Ameriku.

- Već sam ja ostavljao trubu na dve godine i išao na svoje veliko putovanje diljem Južne Amerike, obilazeći tamošnje piramide i druge monumentalne spomenike i tragove starih civilizacija, putovao sam u Peru, Boliviju, Ekvador, Nikaragvu, Meksiko... - otkriva. - Veliki sam ljubitelj drevnih kultura, i južnoameričkih i egipatske, te stvari kad vidiš, tačno vidiš da nemaju nikakve veze sa našom civilizacijom. Jedva čekam da se zaputim u nova istraživanja. Do tada, nastavljam da sviram i nastupam, gde god me pozovu, ne postoji način da muzičaru u toj "penziji" bude dosadno ako iskoristi mogućnosti koje mu se pružaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije