GLUMA SE OPREDELILA ZA MENE: Pavle Čemerikić o ulozi u "Vremenu zla", umetničkom putu na koji je pošao iz Prištine...

IAKO ima samo 23 godine, Pavle Čemerikić odigrao je najmanje 27 uloga. Ta mu brojka, kako kaže, deluje velika, ali dodaje da je "verovatno i veća ako se u to ubrajaju i kratki studentski filmovi".

"Vreme zla", Foto Eye to Eye

Mladi glumac, koji nema formalno glumačko obrazovanje, ističe da je imao želju da studira na Akademiji u Novom Sadu, ali da zasad ostaje naturščik.

Životni put vodio ga je od rodne Prištine do Beograda, gde je išao u Francusku školu i "Dadov". Upravo je u tom omladinskom pozorištu sretao čuvenog Dragana Nikolića, koji mu je kasnije dao glumački savet "nemoj samo da se shvatiš ozbiljno". Pavle se ne shvata ozbiljno, ali sasvim sigurno nije neozbiljan jer od 15. godine sebi čvrsto krči put u umetnosti. Prvu ulogu pred kamerama imao je u seriji "Ravna gora", ali mnogo je zapaženiji bio kao Žika u debitantskom filmu Vuka Ršumovića "Ničije dete". Usledile su britansko-francuska krimi-serija "Poslednji panteri", popularna ratna drama "Vere i zavere", filmovi "Bela vrana" i "Šavovi". Za ulogu Faruka u filmu "Tabija" iz 2021. dva puta je bio u konkurenciji za najboljeg glumca na festivalima u Kanadi. Čemerikićeva blaga i hipnotička pojava mami gledaoce i u seriji "Vreme zla", koju pratimo vikendom na RTS 1. Uloga Vladimira, sina Milene Katić i Bogdana Dragovića, potpuno je drugačija od Ditriha Lebenshajma, kog je pre šest godina igrao u seriji "Vere i zavere" - prvi je član Komunističke partije koji odlazi u partizane, a drugi novosadski Nemac koji predvodi paradu Kulturbunda.

Nada Šargin, "Vreme zla", Foto Eye to Eye

- Između ova dva projekta publika nije imala prilike da me gleda u domaćim serijama, pre svega jer nisam ljubitelj te forme, a osim toga nije bilo tema koje bi me dovoljno zainteresovale ili izazvale. Što se tiče likova, bilo mi je uzbudljivo da pokušam da ih obojicu razumem, jer koliko god ideologije bile suprotne, sudbine tih junaka su dosta slične. Na kraju krajeva, obojica su žrtve vremena i društveno - političkog konteksta u kojem su se našli, iako toga nisu jednako svesni. Mislim da je važno igrati i okupatora i okupiranog, potlačenog i povlašćenog. Stvar je razumevanja i oprosta - kaže za "TV Novosti" Pavle Čemerikić.

Šta su, po vašem mišljenju, bila stremljenja Vladimira Dragovića? Na šta ga navodi i do čega dovodi želja da bude nezavisan i od nasleđenog bogatstva Katića i od komunističkog pedigrea oca Bogdana?

- Mislim da su Vladimirovi motivi jasni i u neku ruku vremenski univerzalni, odnosno i dalje validni i legitimni. Čini mi se da se porodičnog konformizma i buržoaske uljuljkanosti odrekao zbog svetske nepravde, a oca se odrekao zbog dogmatizma, koji im je na kraju obojici došao glave. Osim slepog dogmatizma i svetske nepravde, tu je prkos, zapravo mislim da on ide ispred ova dva.

Sa Goranom Bogdanom i Pavlom Mensurom već ste delili kadar. Ko je još iz "Vremena zla" na vas ostavio poseban utisak?

- Imao sam sreće da radim sa obojicom, i mislim da su i Bogdan i Mensur među boljim glumcima u svojim generacijama. Osim što ih ubrajam u sjajne glumce, ubrajam ih i u svoje.

Znaju oni na šta mislim. Pored Pavla i Gorana, imao sam čast da radim i sa Nadom Šargin, Žarkom Lauševićem... Reditelj Ivan Živković poznaje glumce i smisleno ih bira, te je stvarno bilo zadovoljstvo raditi i deliti kadar sa svima.

U filmu "Ničije dete", Foto IMDb

Mnogi su vas zapamtili zbog odlične uloge Žike u "Ničijem detetu", a rekli ste i da vas je taj film vratio u svet glume. Kako se sada sećate tog filma? Kako sa znanjem i iskustvom koje sada imate gledate na svet glume?

- Denis Murić i ja se neretko šalimo kako živimo prokletstvo svog prvog filma, jer je on najbolje što smo dosad snimili, što nije daleko od istine. "Ničije dete" je najlepše snimanje na kojem sam bio i verovatno najbolji film u kojem sam igrao. Što se tiče znanja i iskustva, vazda sam u deficitu, ali čini mi se da je to pravi put, makar zasada.

Manje je poznato da ste pre "Ničijeg deteta" filmski debi imali u kratkometražnom filmu "Sthorzina", gde ste igrali zajedno sa pokojnim Nebojšom Glogovcem. Koje uspomene na njega i vašu saradnju i danas čuvate u srcu?

- Izbegao bih bilo kakvo senzacionalističko pisanje o Glogovcu. Koliko sam imao prilike da ga upoznam, on je bio pitom, neustrašiv i pravičan čovek. Zahvalan sam što sam uopšte imao priliku da ga upoznam, a kamoli "delio kadar" sa njim.

Foto Aleksandar Letić

Vaš put počeo je 1999. u Prištini, na Kosovu i Metohiji, a odveo vas je do Francuske škole i "Dadova" u Beogradu. Po čemu se sećate Prištine? Kako vas je oblikovalo odrastanje u prestonici?

- Moj put je zapravo počeo 1998. godine, to vas internet laže da je počeo 1999, kao što uostalom, a posebno ovih dana, svašta nešto laže. Prištine se nažalost sećam samo po pričama svojih roditelja, nane, dede i ostale rodbine. Moja majka se svakako seća da te zime u Kliničkom centru Priština nije radilo grejanje. Još pokušavam da razumem šta me je i kako oblikovalo, ali znam da mi je školovanje u Francuskoj školi i odrastanje na Ceraku omogućilo da odmalena osvestim društvene i klasne razlike, a to me je i te kako oblikovalo.

Kada i kakav je bio vaš prvi susret sa glumom? Zašto ste se za nju opredelili? Da li vas je neka druga vrsta umetnosti ili profesija ikada privlačila?

- Moj prvi susret sa glumom je verovatno kada sam se kao klinac pretvarao da sam bolestan ne bih li izbegao odlazak u školu. Za nju sam se opredelio kada sam shvatio da mi se broj izostanaka u školi povećao. A verujem da se malo i ona opredelila za mene. Muziku sam uvek smatrao za najveću umetnost, rado sviram razne instrumente, doduše dosta nespretno, ali strastveno. Da se ne bavim glumom, voleo bih da budem džez bubnjar ili vozač Formule 1.

Šta biste želeli da postignete u umetnosti?

- Da ispričam što više priča što iskrenije i verodostojnije. Melvila u Godarovom filmu "Do poslednjeg daha" pitaju: "Koja je vaša najveća ambicija?", a on im odgovara: "Da postanem besmrtan, a odmah nakon toga umrem..."

Kako opisujete svoj senzibilitet, karakter, ono što vas čini takvim kakvi jeste?

- Dopuštam drugima da ga opisuju, jer me, na kraju krajeva, oni čine ovakvim kakav jesam.

Sa Goranom Bogdanom u filmu "Agape", Foto IMDb

Kakve uloge birate i kakvi likovi vas privlače, a koje predstave, filmovi ili serije su vam omiljeni?

- Uvek biram stvari koje me interesuju i likove čije me priče interesuju, još uživam taj luksuz. Veoma mi je važno da to bude izazovno, inspirativno ali i zabavno. Od predstava koje su trenutno na repertoaru, omiljena mi je "Ukalupljivanje" Maksima Miloševića. Trenutni izbor su mi i film "Kupe broj 6" Juha Kuosmanena i serija "Šutnja" Dalibora Matanića.

Šta čini vaš život nezavisno od glume? Čemu ste posvećeni?

- Moj život je trenutno usmeren na prevremeno letovanje u Perastu, a ja sam posvećen sebi i svom odmoru ne bih li se ubrzo posvetio drugima, odnosno snimanju filma i serije ovog leta.

NAJVIŠE SE DIVIM MARLONU BRANDU

NA pitanje ko su ličnosti kojima se divi, Pavle Čemerikić je pre pet godina rekao:

"Divim se Gagi Nikoliću i Frenku Sinatri zato što su neprevaziđeni šmekeri. A najviše se u stvari divim Marlonu Brandu, čitava njegova filozofija i glumački pristup meni su vrlo bliski." U razgovoru za naš list mladi glumac potvrđuje svoj izbor i dodaje "Ništa se nije promenilo i sumnjam da će se promeniti."

Preporučujemo

Kultura

1 1

VEČNI LOMOVI U NAŠIM DUŠAMA: Goran Šušljik o utiscima posle prikazivanja serije "Vreme zla" po delu Dobrice Ćosića

23. 11. 2021. u 11:31

Kultura

1 0

SPREGA DRŽAVE, SLUŽBE I KRIMINALA: U maju pada prva klapa nove serije "Nemirni" u režiji Darka Nikolića

30. 04. 2022. u 16:46

Kultura

0 0

ĆOSIĆEVA EPOPEJA O VELIKOM RATU: Reditelj Ivan Živković o seriji "Vreme smrti" čije snimanje počinje u maju

09. 04. 2022. u 13:19

Kultura

0 1

OGOLILA SAM SEBE U LIKU ANE GARČEVIĆ: Anja Pavićević o glumi i baletu, odrastanju, ulogama u "Močvari" i "Imenu naroda"...

02. 04. 2022. u 12:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije