FAZE MIRA U EVROPI: Prvi svetski rat nije bio posledica raspadanja Habzburškog carstva, nego upravo suprotno...

EVROPSKI sistem država predstavljao je, s jedne strane, vodeću fikciju u glavama spoljnopolitičkih elita pojedinačnih zemalja, a s druge strane primetnu stvarnost.

Biljljna Đurđević, "Studija slučaja", Salon MSU

Najkasnije od Bečkog kongresa, to više nije bio prirodan sistem u kome su se u izvesnom smislu automatski uspostavljali uslovi ravnoteže, nego na pravilima zasnovan sklop njegovih državnih elemenata koji je zahtevao političko upravljanje. Bar teorijski, državničko umeće sastojalo se u zastupanju nacionalnih interesa samo do tačke u kojoj se ozbiljno ne dovodi u pitanje funkcionisanje celine. Ta praksa se pokazala uspešnom tokom četiri decenije - znatan vremenski raspon u istoriji međunarodne politike. Nakon toga, u Evropi je usledilo razdoblje od osamnaest godina, od 1853. do 1871. godine, u kome se vodilo pet ratova uz učešće velikih sila: Krimski rat (1853-56), Italijanski rat, koji se vodio 1859. godine između Francuske i Pijemonta Sardinije s jedne i Austrije s druge strane, Nemačko-danski rat (1864), Prusko-austrijski ili Nemački rat (1866) i Francusko-nemački rat (1870-71). Od tih ratova, Austrija je bila uključena u četiri, Pruska u tri, Francuska u dva, Velika Britanija i Rusija samo u Krimski rat. Krimski rat je jako uzdrmao evropsku solidarnost, a italijanski i nemački ratovi za ujedinjenje sprovedeni su realpolitičkim manevrima koji su bili u suprotnosti s duhom postnapoleonovskog mirovnog poretka.

Prvi rat u tom nizu razlikovao se od ostala četiri na dva načina: prvo, Krimski rat nije bio u toj meri planski prouzrokovan kao ostali. Kako piše jedan od njegovih najboljih poznavalaca, nastao je "zbog složenog lanca grešaka, zabluda, nesporazuma, lažnih sumnjičenja i iracionalnih predstava o neprijatelju, a manje usled hladnokrvnog proračuna i loših namera". Pritom je značajno to što su snage koje su se zalagale za rat delovale u najrazličitijim političkim sistemima: u Rusiji je bezobzirni i slabo informisani car Nikolaj I, koji se nalazio na kraju svoje vladavine, diletantski vodio spoljnu politiku kao državni prioritet; u Francuskoj, politički hazarder car Napoleon III, rizičnim spoljnopolitičkim manevrima od visokog prestiža i propagandne vrednosti pokušavao je ojačati popularnost u vlastitoj zemlji; a u Velikoj Britaniji jedna dugi niz godina antiruski nastrojena štampa bila je u stanju da izvrši pritisak i na tako samouverenu (ali početkom 1850-ih godina nipošto jednoglasnu) političku klasu kao što je britanska. S druge strane, uprkos kratkoročnosti i kontingentnosti njegovog nastanka, Krimski rat se ipak zasnivao na logici geopolitičkih i ekonomskih interesa, a ona je nadilazila okvire evropskog sistema država. Njegov povod bio je smešten na evropsku periferiju, jer se u suštini radilo o tome da li će Osmansko carstvo pasti pod rusku protekciju ili ga treba održati kao strateški tampon, garant povezanosti sa Indijom (Suecki kanal još nije postojao) i s prostorom ekonomske ekspanzije Velike Britanije. U suštini, Krimski rat predstavljao je sukob dveju glavnih sila tog vremena koje su imale snažne interese u Aziji. Njegov tok i ishod pokazali su vojnu slabost obeglavne strane, Rusije i Britanije. Zaostalost Ruskog carstva postala je očigledna, ali se otvorio i prostor za snažne sumnje u superiornost Velike Britanije kao navodno jedine svetske sile. U svakom slučaju, proleće 1854. godine, kada je počeo rat između Ruskog carstva, s jedne strane, i Engleske i Francuske, s druge strane, označava dubok rez u međunarodnoj istoriji 19. veka. Prvi put nakon 1815. godine rat je bio prihvaćen do te mere da se zaista i dogodio.

Ratna međufaza evropske istorije završila se 1871. godine. Uzme li se u obzir da i daleko najveći građanski ratovi 19. veka, secesionistički rat u SAD (1861-65) i Tajpinška revolucija (1850-64), kao i muslimanski nemiri (1855-73) u Kini, spadaju u njegovu treću četvrtinu, uočićemo period globalnog izbijanja nasilja, čija se simultanost na svim kontinentima dakako nije zasnivala na zajedničkim uzrocima. Kada je reč o periodu nakon tih dešavanja, suočavamo se s velikim paradoksom: najkasnije od 1871. godine, prestale su postojati čak i najjednostavnije institucije i najosnovnije vrednosti očuvanja mira, a mir je ipak vladao u Evropi 43 godine, bar ako se držimo konvencije istoričara i ne računamo Rusko-turski rat iz 1877/78. godine, koji se pretežno vodio u današnjoj Bugarskoj. Neverovatna stvar vezana za Prvi svetski rat nije činjenica da je do njega uopšte došlo, nego da je počeo tako kasno. "Sistemskim" tumačenjem evropske politike, koje je američki istoričar Pol Šroder (Paul V. Schroeder) razvio za period između 1815. i 1848. godine, može se ubedljivo objasniti zašto je u to vreme očuvan mir u Evropi: ukratko, evropski sistem država bio je proširen na zajednicu država. Mnogo je teže objasniti međunarodnu stabilnost Evrope u doba visoke industrijalizacije, ubrzanog naoružavanja i raširenog militantnog nacionalizma. Svaku od različitih međunarodnih kriza koje se nisu razvile u ratove trebalo bi posebno razmatrati. Međutim, mogu se predložiti neki opšti argumenti:

Prvo. Dugo vremena nijedna evropska velesila nije posedovala ofanzivno naoružanje za rat u Evropi. Izvestan izuzetak javio se tokom britansko-francuske pomorske trke u naoružavanju 1850-ih i 1860-ih godina, prve u istoriji koja nije vođena kvantitativno, gomilanjem mase materijala, nego kvalitativno, potragom za najnovijom tehnologijom.

Uspostavljanje moćne nemačke nacionalne države u srcu Evrope nipošto nije odmah pokrenulo novu trku u naoružavanju. General feldmaršal fon Moltke (von Moltke), glavni strateg Nemačkog rajha, zaključio je na osnovu događaja iz godina 1870/71 da se interesi Nemačke najbolje mogu zaštiti naoružavanjem u cilju zastrašivanja protivnika.

To se promenilo tek 1897. godine izgradnjom nemačke ratne flote kojom su upravljali admiral Alfred Tirpic (Alfred Tirpitz), car Vilhelm II i "navalističke" snage u nemačkoj javnosti, što je, s jedne strane, predstavljalo deo tendencije u međunarodnom sistemu da se britanska pomorska hegemonija zameni novom ravnotežom na okeanima, a s druge strane "od početka bez sumnje bilo ofanzivno usmereno protiv Engleske". Velika Britanija je prihvatila izazov, a u obe zemlje, u Nemačkoj dakako uz nedostatak ukorenjenosti u pomorskoj tradiciji koja bi bila od centralnog značaja za kulturu, mornarica je sada stilizovana kao simbol nacionalnog jedinstva, veličine i tehnološkog potencijala.

Upravo je autoritet jednog istoričara i vojnog teoretičara, pomorskog oficira Alfreda Tajera Mahana (Alfred Thayer Mahan), predstavljao ono na čemu je širom sveta, pa i u Nemačkoj, počivalo novo oduševljenje za pomorske snage. Od tada, evropska politika bila je u prilici da prvi put iskusi ubrzanu industrijski trku u naoružavanju u kojoj su učestvovale sve velike sile. U defanzivno zastrašivanje sada je, takoreći, sistematski ugrađena spremnost na ofanzivu. Za razliku od 1945. godine, kada su atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki bar dali naslutiti kuda će nas odvesti ratovi koji se vode na najvišem nivou vojne tehnologije, oni su se naoružavali za budućnost koju na prelazu iz 19. u 20. vek uistinu niko nije mogao zamisliti.

Drugo. Iz razloga koji se ne mogu objasniti "sistemski", u Evropi nije postojao vakuum moći koji bi ikoga mogao navesti na agresivnu spoljnu politiku. To je bila paradoksalna posledica toga što je u Nemačkoj, Italiji, ali upravo i u Francuskoj, koja se brzo oporavila od svoje vojne katastrofe iz 1871. godine sasvim uspešno formirana nacionalna država. Nijedna država nije kolabirala. Osmansko carstvo je do 1913. godine postepeno potisnuto s Balkana, ali se nikada nije urušilo na takav način da bi se otvorila mogućnost da se ostvare fantazije njegovih suseda o podeli carstva. Godine 1920, sporazumom u Sevru, te fantazije kulminirale su u vidu planova o ograničavanju nove Turske na anadolijsku krnju državu. Veliki vojni napori Turske pod Mustafom Kemalom (Ataturkom) brzo su okončali vizije u koje su se privremeno uključile i Sjedinjene Države.

U Lozanskom miru iz 1923. godine, velike sile su prihvatile tursku nacionalnu državu kao najjaču političku silu na istočnom Mediteranu. Od još veće važnosti bio je položaj Austrougarske u evropskom svetu država. Njen unutrašnji razvoj bio je protivrečan: impresivan ekonomski razvoj u nekoliko delova zemlje, te istovremeno sve veće međunacionalne tenzije. To nije uticalo na međunarodni položaj Austrougarske. Prema svim zamislivim kriterijumima, tokom celog veka K. U. K. monarhija bila je druga na listi najslabijih među glavnim evropskim silama. Tokom četiri decenije sve do Prvog svetskog rata, Austrougarska je bila dovoljno jaka da održi svoj stabilan položaj u Evropi, ali preslaba da bi mogla učiniti bilo šta protiv svoja dva glavna rivala, Nemačke i Rusije. Ta neželjena optimizacija austrijskih potencijala moći stabilizovala je istočnu srednju Evropu i nije ostavila prostora za bilo kakav "srednjoevropski" imperijalizam, o čemu su neki u Berlinu i Beču sanjarili. Prvi svetski rat nije bio posledica raspadanja Habzburškog carstva, nego upravo suprotno...

(Odlomak iz knjige "Preobražaj sveta. Globalna istorija 19. veka", izdavač "Akademska knjiga")

Preporučujemo

Kultura

0 0

PUPIN, LOVAC NA ZVEZDE: Knjiga Radoslava Pavlovića, u izdanju Kompanije "Novosti", predstavljena u Matici srpskoj (VIDEO)

18. 03. 2022. u 20:50 >> 09:42

Kultura

0 1

ŽIVOT JEDNOG VOĐE: Knjiga Olega Hlevnjuka o Staljinovoj biografiji

17. 03. 2022. u 21:16

Kultura

1 0

PROMOCIJA KNjIGE U LAZAREVCU: Mlada autorka Ivana Pantelić predstaviće se publici

15. 03. 2022. u 17:06

Kultura

0 2

VESNA KAPOR: Vezati vidljivo i nevidljivo u čvor

15. 03. 2022. u 17:35

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije