STRAHOVIT I SRČAN SAM BORAC, POGINUO BIH ZA PRAVDU: Slaviša Čurović o serijama "U klinču" i "Ubice mog oca", emisiji "Srcem kroz ravnicu"...

TALENAT, upornost, malo sreće i dosta hrabrosti potrebni su i u sportu i u glumi, a Slaviša Čurović to najbolje zna. Od najranijih dana zaljubljenik je u košarku i boks.

Foto M. Anđela

Otac ga je vodio na svaki bokserski meč podgoričke Budućnosti, ali majka je presudila da on i brat više ne boksuju. Sa košarkaškog treninga otišao je na Fakultet dramskih umjetnosti na Cetinju i upisao glumu koju je pre skoro četvrt veka završio u klasi Minje Dedića. Bogatu karijeru gradio je u pozorištu, a posebno u filmovima i serijama "Bela lađa", "Mali Budo", "Jesen samuraja", "Dnevnik mašinovođe", "Psi laju vetar nosi", "Južni vetar", "Crveni mesec", "Preživeti Beograd", "Žigosani u reketu", "Igra sudbine", "Ubice mog oca"... Iako je napustio "daske koje život znače", nikad nije odustao od "konopaca koji život znače". Godinama nam približava plemenitu veštinu putem kanala Arena Fight, čiji je urednik. U februaru je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde trećeg stepena i kao glumac i kao bokserski komentator. Trenutno snima film "Prvi maj" i seriju "U klinču", a očekuje ga šesta runda "Ubica" i druga sezona "Pevačice". Sa Ninom Radulović, na kanalu Balkan Trip, četvrtkom, u 17.30, gledamo ga u putopisnoj emisiji "Srcem kroz ravnicu".

- Sad idemo u Sečanj, a obišli smo 40 gradova u Vojvodini, kao i Požarevac i Negotin.

Dobra je emisija, gledana, upoznali smo ljude sa severnom srpskom pokrajinom, a čini mi se da ni sam ništa nisam znao o tome. Otkrio sam mnogo toga lepog, da ima planinska reka Nera, da je osamnaest ruskih maršala sahranjeno u Beloj Crkvi, da su doktori nauka, belogardejci predavali u gimnazijama i osnovnim školama, da ima svih nacionalnosti, Slovaka, Mađara, Rumuna, Rusina i da moji Crnogorci i dalje pričaju kao da su juče došli sa Cetinja, a stigli su pre 70 godina u Lovćenac - ističe za "TV novosti" Slaviša Čurović i dodaje da više voli da komentariše boks nego da vodi emisije i da glumi.

Sa Milanom Lanetom Gutovićem u "Beloj lađi", Foto V. Danilov

Gledaoce vodite srcem kroz ravnicu, a gde vas srce vodi?

- U Mratinje, tamo me je mama donela kada sam imao tri dana. Rođen sam u kolima i svugde piše Bijelo Polje, mada sa tim gradom nemam veze. Mratinje je deo Gornje Gorice u Podgorici, mesto gde sam proveo prvih 28 godina, i tamo imam masline, kuma, brata, drugove, tamo su mi grobovi oca i majke, i tamo sunce stvarno najlepše sija. Tamo me srce vodi. Često idem. Mir je tamo, tišina, družim se s bratom, orezujem masline. Sad me to čeka, zato žurim da idem. Imam mandarine, limunove, pomorandže, dvorište...

Mnogi glumci kažu da je potrebno trajati, a ne samo zasijati. Može se napraviti paralela toga sa tim dugovečnim maslinama.

- Može. Treba trajati. Moraš biti pametan, ali i kvalitetan da bi trajao. Mada, nisam ushićen time što sam glumac. Nisam želeo da budem, ušao sam u to slučajno. Kada sam se već uhvatio toga, rekao sam sebi "ili ćeš biti među najboljima ili nećeš raditi uopšte".

Tako je za sve što sam radio u životu. I što kažemo u boksu "išao sam do otkaza" za sve, pa tako i za ovo. Ali zaista nemam nikakve ambicije. Volim da lepo živim, da mi lepo živi porodica, da mogu da je prehranim od toga što radim i da mogu da pomognem nekom.

Krov nad glavom, hvala bogu, imam, i ne treba mi ništa više. Jedna barka da pecam u Njivicama, i to je sve.

Sa Bojanom Lazarovim i Vladislavom Mihailovićem u seriji "Crveni mesec", Foto V. Danilov

Zašto gluma kao posao u vama ne izaziva ushićenje?

- Ne doživljavam ga tako. Zbog toga sam izašao iz pozorišta jer zaista nemam odnos prema tome kao prema umetnosti. Mislim da onaj ko izgovara tuđe rečenice nije umetnik.

Umetnik je onaj ko slika, piše, režira... Ko napiše i režira, još više. Kusturica vam je umetnik, a mi smo izvođači radova. Govorimo tuđe rečenice, misli koje nisu naše.

Mislim da tu nema umetnosti. Ovo je zanat, i ja ga znam dobro, ali nije umetnost. I nemam nikakvo ushićenje. Ima ponešto što volim da radim, "Ubice mog oca", sad seriju sa Danilom Bećkovićem, volim kad radim sa prijateljima, volim kako je ispao film "Mrak" Dušana Milića...

Da li ste razmišljali da postanete umetnik, da stvorite nešto svoje?

- Napravio sam ćerku i posadio sam mnogo drveća. Imam predivnu baštu u Podgorici, koju negujem, to je najveća umetnost za koju znam. Mislim da sam u komentarisanju boksa dao najviše umetnosti, najlepše rečenice sam poklonio tom poslu.

"Igra sudbine", Bojana Grabovac, Foto IMDb

Šta vas toliko privlači boksu?

- Boks je stvarno život. Paradigma. Padneš, ustaneš, ideš dalje, boriš se, savladavaš strah, savladavaš protivnika, odmeravaš situaciju. Boks je kompletna nauka, a samo tri udarca. Najbolje stvari su najjednostavnije. Svi veliki glumci izgleda da su glumili jednostavno, Pavle Vuisić, Nebojša Glogovac, Marlon Brando u Americi. Sve je to bilo jednostavno, a zapravo je bilo vrhunski. Hemingvej je pisao novinarskim stilom, pa je dobio Nobela. Boks je jednostavan, ima tri udarca a milijardu kombinacija. U glumi imate milijardu rečenica, a samo jedna je istina. Po tome se razlikuju dobri i loši glumci.

Satkani ste od volje i principa. Za šta se borite?

- Strahovit i srčan sam borac. Poginuo bih za pravdu, za pravu stvar, za prijatelje, za familiju. Za inat. Krenuo sam iz radničkog naselja u Podgorici, i vidite gde sam sad - dajem intervju za "Novosti". Pradeda mi je odlikovan na Mojkovcu, a ja sam dobio Orden Karađorđeve zvezde, odlikovan sam za glumu i za boks. Šta ćeš dalje? Odakle sam krenuo, kakve su mi bile šanse, prezadovoljan sam i zahvalan bogu. Živim u centru Beograda, a mogao sam da ostanem u Podgorici i budem lokalni alkoholičar.

I ranije ste nagrađivani, ali šta vam znači priznanje kao što je orden države Srbije?

- To je za mene strašna obaveza. Da vam neko da najveće priznanje u državi za nešto što volite, boks, i za javnu reč. Zahvalan sam na tome što je neko to video i što je rekao "ova mazga dobro vuče, a niko je ne tera na to". Vukao sam za boks i za pravdu mnogo, i onda neko dođe i prizna vas. Kapa dole, hvala vam, državi ovoj koja me je prihvatila, prigrlila kao i sve Srbe i sve druge, koji nisu Srbi. Ovde svi snimaju, rade, glume. Kao što Kusturica kaže, ovo jeste Njujork Balkana, neko bi rekao Konstantinopolj Balkana.

Iz vaše dosadašnje karijere mogli bismo izdvojiti uloge Mirka u "Malom Budu", Apisa u "Crvenom mesecu" i tužioca Miška u "Ubicama mog oca". Koja od njih vam je posebno draga?

- U Beograd sam došao 2005, bio sam glavni glumac u Crnoj Gori uz Andriju Miloševića. U početku sam držao kafanu, statirao u Narodnom pozorištu, igrao sam Šekspira i Kovalskog, a onda dođu ljudi kao što je Danilo Bećković, "Mali Budo", Nataša Drakulić, "Ubice mog oca", i daju vam šansu da glumite. To su ljudi kojima dugujem karijeru. Mnogo se radujem novoj sezoni "Ubica". To je kao da sam kod kuće, sa Vukom Kostićem, Natašom i tim divnim ljudima, išao bih na kraj sveta, gde god hoće, da snimaju. Tužilac Miško je dobar čovek u stalnim problemima. Nije uzeo pare i opet je ostao dobar. Strašljiv je, ali odlučan i ipak je hrabar kad dođe stani-pani. Dobar je to lik, dobra je to igra.

Sada u režiji Danila Bećkovića snimate seriju "U klinču", čija okosnica priče je boks.

- Igram kriminalca, kako kaže Bećković, imam sitne oči, pa moram igrati negativnog lika. Nikola Kojo igra bokserskog trenera, a ne ja. Ipak sam malo mlađi, ne mogu da igram nekoga ko ima sina od 20 godna. Možda i mogu, ali teško. Kojo i Branka Katić su divan par. Bećković će to dobro da napravi jer zna da radi. Napravio je dobru podelu sa mnogo odličnih mladih glumaca.

Kad ste u klinču, kako znate da je potrebno predati meč?

- Nikad se ne predajem. Boksuje se "do otkaza", do otkaza organa, svega. Sve greške koje sam u životu pravio, trudio sam se da ispravim upornošću. Trudim se i sad da ispravim mnoge životne, drugarske, ljubavne, prijateljske, poslovne greške, kao i svi. Kad si glup bio u mladosti kao ja, i pravio ih puno, sad u srednjem dobu dođe vreme da kažeš "izvini, oprosti", što je meni bilo veoma teško da prihvatim... Sad mi je lako, nekad je bilo teško. Crna Gora je niz kamenja sa ljudima koji nikad neće priznati grešku. A ja sam naučio da je priznam. To je borba. Zašto bih se predao? Nisam rođen da se predajem, rođen sam da se borim. Svako je rođen da se bori.

Na premijeri filma "Južni vetar" sa ćerkom, Foto T. Ćirić

ŽELEO BIH DA PONOVO POSTANEM OTAC

ŠTA biste još sada hteli da ostvarite?

- Da postanem otac još jednom. Mislim da mogu. Sad se vraćamo na ono "do otkaza". Nema predaje. Ako ne, onda je bog rekao "ne", a ja se tu već ne pitam.

Preporučujemo

Poznati

0 4

GLUMAC SE RAZVEO OD KOLEGINICE SA KOJOM JE DOBIO ĆERKU: Slaviša Čurović objavio fotografiju sa bivšom ženom, komentari se samo nižu

05. 02. 2022. u 22:45

Kultura

0 2

STIŽU "KAMIONDžIJE D.O.O." I "UBICE MOG OCA": Premijere novih sezona popularnih domaćih serija od 8. januara

08. 01. 2022. u 09:47

Kultura

0 5

OBRAČUN SA VRŠNjAČKIM NASILjEM I OČEVIM UBICAMA: "TV novosti" na snimanju pete sezone serije "Ubice mog oca" u režiji Maše Nešković

24. 01. 2021. u 15:46

Kultura

0 1

ŽIVOT JE BORBA SA TRENUCIMA SREĆE: U hotelu "Hajat" počelo snimanje porodične serije "U klinču"

01. 03. 2022. u 11:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije