Kultura

KNJIŽEVNA KRITIKA: Duhovna ravnoteža

Слађана Илић

09. 11. 2021. u 14:19

TETRALOGIJA "Pisma bez adrese" čiji je izdavač "Službeni glasnik", započeta je 2012. godine. Nastala je na osnovu tekstova koje je Milovan Danojlić objavljivao u magazinu "Pečat".

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Духовна равнотежа

Foto: Privatna arhiva

Ukoliko krenemo od sadržaja prve knjige, zaključno sa četvrtom, pored toga što već znamo da je reč o lirskim hronikama proisteklim iz autorovih iskustava - najpre onih iz detinjstva i zavičaja, za njega izuzetno značajnog, potom velegradskih, iz mladosti, pa sve do onih stečenih u velikom svetu i istoj takvoj literaturi, mogli bismo taj put, zbog svega što on sadrži i što se na njemu može saznati i naučiti, kao i zbog pripovedačkog glasa i izuzetnog stila, da okarakterišemo kao put Malog princa koji se vraća na svoju planetu, imajući stalno u mislima ružu, dva mala živa vulkana i onaj jedan ugašen.

Taj put, započet od detinjstva, osvrt bivšeg dečaka, u četvrtoj knjizi budi nam asocijacije na samog Egziperija, naročito zbog autorovog odnosa prema mestu sa kog je put započeo, zbog njegove nezamenljivosti uprkos svim drugim lepim mestima sveta - na kojima je živeo, kroz koja je prošao ili koja je posetio. To naročito potvrđuje pripovedačev osećaj da raskoš i blagodet nisu povezani s materijalnim blagostanjem, a koji se razvio iz doživljaja zavičaja u kojem se nikada nije osećao ni siromašno ni nesrećno.

Asocijacije na Egziperija potvrđuju i Danojlićevi zapisi o jeziku. Jedan od njih zasniva se na epizodi u kojoj se on, kao auto-stoper, zatiče u kamionu sa mlađim šoferom Italijanom. Nijedan od njih ne zna jezik onog drugog, a ipak su razgovarali hiljadu kilometara. Na rastanku, šofer je izvadio fotografiju iz nedara i pokazao je saputniku.

Foto Privatna arhiva

Bila je to slika njegove porodice - žene i tri sina - koji su jedan drugome do uveta.

Dakle, čovek zaista samo srcem dobro vidi i za to viđenje i razumevanje nije potrebno čak ni znanje sagovornikovog jezika što, svakako, jeste jedno od čuda koje nam je podareno, kao što nam je podaren i maternji jezik koji je, kako Danojlić smatra, "skup živih ćelija sakriven u samoj osnovi naše duhovnosti", a kojim se, eto, svakakva druga čuda mogu iskazati.

Pojedini Danojlićevi zapisi bude nam asocijacije i na Andrića. Jedan od njih - "Život sa knjigama" - prirodno nas podseća na junaka Andrićeve pripovetke "Pismo iz 1920. godine" koji je, prvi put posmatrajući pravu biblioteku u kući svog imućnog starijeg školskog druga, znao da gleda u svoju sudbinu, kao i na dečaka, junaka Andrićeve pripovetke "Knjiga", koji zadivljeno gledajući u izlog knjižare, neizmerno želi da jednoga dana te knjige budu njegove, baš kao što je i Danojlić posmatrajući kao dečak izlog knjižare maštao da knjigama ispuni dvokolicu.

Na navedenim mestima Danojlićevi zapisi izlaze iz okvira lirske hronike. To uviđamo, ali i osećamo, i kada on pripoveda o opipavanju bila knjige, istovremeno i o njenoj sakralnosti, kao i o čitanju koje zapravo u čovekovu dušu doprema kiseonik, kao i o tome da po čitanju nekog izuzetnog dela on pomiluje korice knjige ili ih poljubi.

Takvim knjigama, znamo, čovek se vraća, kao i zavičaju, jer one "učvršćuju duhovnu ravnotežu". Iako se, osim navedenog razloga ta potreba često i ne može racionalno objasniti, možda je dovoljno kazati da se ti povraci zasnivaju na lepoti i ljubavi. Upravo iz tih razloga čitaoci se vraćaju knjigama Milovana Danojlića.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
EKSKLUZIVNO: Praznično iznenađenje Gorkog Lista

EKSKLUZIVNO: Praznično iznenađenje Gorkog Lista