DRUGARSTVO, PRIČA BEZ KRAJA: Pisac Slobodan Stanišić o Minji Suboti

UVEK se može verovati ljudima koje vole i prihvataju deca. Iz dečje ljubavi raste poverenje i prihvatanje odraslih.

Slobodan Stanišić, Foto P. Milošević

Roditelji i njihovi roditelji, rodbina, kumovi, prijatelji, svi će prihvatiti kao svog junaka onog koga odaberu najmlađi. To dobro znaju svi koji su pratili dugovečni televizijski serijal "Muzički tobogan" ali i pomalo zaboravljene "Igre bez granica", "Od glave do pete, ili "Dete je čovek važan". U svima je, kao i mnogim drugim, centralna ličnost, voditelj koji peva, šarmira, glumi, smišlja duhovite, a blage doskočice - Minja Subota.

Bilo je bezbroj prilika da se u ovo lično uverim, a to se jedino može pri direktnim susretima sa publikom. Koliko god bilo prisustvo poznatih pisaca, glumaca, pevača, najviše pažnje je privlačio Minja. Što je najlepše on je tu svoju omiljenost uvek znao da podeli s drugima, uvek da i ostale pozove na zajedničku fotografiju, potpisivanje ili razgovor.

To od samog detinjstva važi samo za onog ko se zove - pravi drug. A pravo drugarstvo počinje u školskoj klupi, tek docnije pređe u pesmu.

Druženje od ranih dana razlikuje se od prijateljstva, ono je nešto mnogo više od toga. Ono je na neki neobičan način produženo osećanje iz mladih dana, tu su iskreno razumevanje, podrška, saosećanje, stalna spremnost da drug drugu pomogne, da pritom ne očekuje da to bude uzvraćeno. Onda to dugo traje, kao Minjino i moje, više od sedamdeset godina.

Delili smo klupu u Prvoj beogradskoj, u I/6 odeljenju koje je brojalo četrdeset učenika. Nas dvojica smo bili jedini okrenuti umetnosti, muzici i glumi. Dobro se sećam kako je znao da podrži svaki uspeh, sportski, glumački, onaj koji se odnosi na školske ocene. Uvek uredan, besprekorno tačan, spreman za razgovor i da pomogne. U svesti mi se nameće slika da je već tada nosio naočare.

Kad smo napustili školu Minja je silovito krenuo u javni život. Izdvojio se od cele generacije, odmah postao poznat. Začudo, pri susretima ostaje skroman i nenametljiv, ističe uspehe drugih, makar i najmanje, o svojima ne govori. Istovremeno, pojavljuje se uz najpoznatije ličnosti u tada velikoj državi, od početnika do predsednika. Zatim osvaja i inostranstvo, posebno Rusiju iz koje donosi izuzetne priče. U stanju je satima da ih kazuje i da sve ilustruje video-zapisom što se sluša i gleda bez daha.

NEZABORAV Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Slobodan Stanišić i Minja Subota, Foto Privatna arhiva

Kao vojnik, zatekao sam se u Domu armije u Prištini na čijoj se pozornici neprestano nešto događalo. Pozorišna predstava, vojnička ili civilna priredba, koncert, smenjivali su se od vikenda do vikenda. Tako je došao i "Muzički karavan" koji je obilazi tadašnju Jugoslaviju. Pevali su Lola Novaković, Anica Zubović, Dragan Stojnić, a voditelj je, naravno, Minja Subota. Pre nego što su nastavili put, čuveni voditelj nije zaboravio školskog druga, već ga izvodi na ručak u "Kosovski božur" (tada najugledniji prištinski hotel). Ostasmo dugo, manje zbog samog ručka, a više pričajući o školskim danima i drugarima i gde je ko u tom trenutku (Napominjem "drugarima" - Prve beogradska je tada bila Prva muška, ime će promeniti posle četiri godine kad su odeljenja postala mešovita).

O karakteru, pre se može reći o ljudskosti Minje Subote (u ranom detinjstvu, to mi je lično ispričao, Majka mu je nadenula nadimak od milja, a punim imenom su ga zvali samo profesori pri prozivanju iz dnevnika: - Subota Milan) govori događaj koji mi se urezao u sećanje. Na program u biblioteci grada Beograda, došao je slavni Đorđe Marjanović. To je bilo posle moždanog udara koji je doživeo u Australiji, i našao se u publici sa željom da vidi poznanike i prijatelje. Prišao mi je po završetku, a moju veliku radost remetilo je to što je sa primetnom teškoćom govorio. Pošto je završio svoj deo obaveza, Minja nam se pridružio i odmah počeo da nagovara Đorđa da se vrati na scenu nudeći da lično sve organizuje. Znajući Minju i njegovu dobronamernost, poštovao sam plemenitu nameru, ali, ostadoh pomalo skeptičan. Na moju veliku sreću, nisam bio u pravu. Uporni Minja uspeo je da ostvari zamisao, koncert je održan u Domu sindikata, uz učešće brojnih pevača, a Đorđe se dovoljno oporavio da je mogao još jednom da nastupi pred publikom.

Nastupali smo bezbroj puta kao "Dva školska druga", mada vrhunski otpevana pesma zagreje mladu publiku, dlanovi se usijaju, a posle toga je teško govoriti poeziju. Izgleda neverovatno, ali, to se vrlo lepo uklapalo i proticalo u ravnopravnosti. Dečjoj pažnji, izgleda, ne promiče drugarstvo.

A onda u bliskom prošlom periodu, Minja je došao na ideju da stvorimo zajedničku pesmu o Srbiji. Jedne nedelje po podne, nešto me je uhvatilo i u relativno kratkom roku napisao sam "Pozdrav iz Srbije". Pošaljem je mejlom, a posle kratkog vremena javlja se on i kaže:

"Slušaj!" Potom otpeva prve taktove. Iz našeg drugarstva je nastala pesma koju su prihvatili ne samo mladi i ne samo stariji, već je Minja stalno govorio kako tu pesmu posebno voli, da je prava himna mladih.

Sada mi ostaje nemirenje s ličnim gubitkom. Možda je mala uteha što je to gubitak za sve, gubitak koji je nemoguće nadoknaditi. Istinski, ne vidim ko bi mogao zameniti jedinstvenog Minju Subotu. Ostaje pesma koja se pamti, a pamćenje podstiče svaki takt melodija "Deca su ukras sveta", "Išli smo u Afriku" ili "Razbole se lisica"...

Pozdrav svima, simbolično, stiže nam od naslova Minjinog dobro poznatog albuma "Za moju ludu i večno mladu generaciju".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije