KNJIŽEVNOST KAO I KAPKA ROSE IMA SVOJE VREME: Radovan Beli Marković o nedavno dobijenom priznanju

LAJKOVAČKE nagrade primam se s velikim blagodarenjem, sviđajući da njome vrhuni moje poluvekovno živovanje u kolubarskoj ovoj varoši, u kojoj sam sve svoje knjige napisao.

Foto V. Danilov

Sa Kućanicom svojom, gospoždom Emilijom, starao sam se da i vanknjiževno živovanje naše ne bude nikom na teretu i da niko, zbog nas, ne propišti. Mislim da smo uspeli u tome, ali Bog jedini zna: Jesmo ili nismo preda se pustili baš svakog kome se nekud ili zbog nečeg žurilo...

Ovo, za "Novosti", kaže jedan od najvećih savremenih srpskih pisaca, Radovan Beli Marković, povodom Povelje opštine Lajkovac, koja mu je uručena u petak, na akademiji na dan ove lokalne samouprave. Radovan Beli Marković (74), koji obeležava pet decenija stvaralaštva, živi i stvara u ovoj čuvenoj železničkoj varošici, u kojoj je bio i upravnik Gradske biblioteke.

- Ako književne nagrade shvatimo kao trenutke obasjanja ponad jedne knjige, izdvojene iz mnozine drugih knjiga, ne može se poreći izrednost i lepota takvih događaja, što sve kratko traje i uglavnom se brzo zaboravlja, kao praznični vatromet, ali se ne može osporiti ni pravo pisca da nagrade doživljuje kao nadgrobnike na umozritelnom književnom groblju, čineći tako nemali korak u savlađivanju sujetstva i svih opačina uz sujetstvo koje idu - kaže Beli Marković.

Foto V. Danilov

- Tim putem su se kanda i moje knjige pošle (već su se i natisle u jednoj aleji!), premda ni istinsko književno groblje nije i ne mora biti prostor zaborava, već može biti i saborište novih čitalaca koji su se poželeli onog što nekoć bejaše nečija nesanica i mapa za putovanje do ostrva s blagom kakvo se nahodi u svačijem duševnom okeanu. Vreme je iz takvih grobalja izvremenilo tolike adiđare, tako da u meni potitrava nadežda da pod nekom humkom počima ako li ne zlatna moja knjiga, ono gdekoja skupa reč meždu jeftinim koricama...

Krajem jula, njegova najnovija knjiga "Stojna vetrenjača" u izdanju Srpske književne zadruge, predstavljena je sasvim neuobičajeno - na starom, nekadašnjem železničkom gvozdenom mostu preko reke Kolubare u selu Ćelije kod Lajkovca, u kom je Radovan Beli Marković rođen. Kolubaru je pisac pomenuo kao najslavniju srpsku reku, koja mnogo znači u njegovom životu.

- Jedna srećna zamisao lajkovačkih bibliotekara, za koju se odmah poznalo da je ostvarljiva i dragome Bogu pristupačna, uobličila se u književni događaj koji je sabrao čitaoce sa obe obale Kolubare - kaže pisac. - Ni sanjao nisam da će se, mojim vekom, tako štogod dogoditi, a kad se to i dogodilo, pred dostojnom mnozinom, poznao sam da je "Stojna vetrenjača" dosanjana, kao roman koji samom sebi "tvori umilenija" i kao nerukotvoreno svetrište kolubarskih promajnika, sa ovoga i onoga sveta, koji prejahuju svaku ogradu, obdržavajući snevačka bdenja i u gdekome čitalačko nedoumevanje... S te strane, uzeti se može da sam, pre više od pola veka, otišao iz sela Ćelija, po nekom vetru nastalom iz priče, da bih se vratio, preko iste ove ćuprije, ćelijanske, s pomoć krila vetrenjače za koju se jošte ne zna da li je zidanica ili umotvorina, premda će se naći i takvih koji će upirati da je vetrenjača, kao vetrenjača, ništa drugo doli pokondirena vodenica; u romanu, i voistinu.

Podseća Radovan Beli Marković da se književnost, svakom rukom, u jeziku ostvaruje. A ni inače ničeg na ovom svetu nema što nije "ojezičeno", premda se može primiti tvrdnja da književnost, sama po sebi, bira reči i pokadšto odabrane reči pozlaćuje.

- Moj "književni slučaj", međutim, ne nudi osnovu i potku za utemeljenje "novog" književnog pravca (taman posla!), u mojoj nesanici, naime, potitravaju žiške "starih" kandila, naspram ikonostasa srpskih spisatelja koji su mi vodili ruku - kaže Beli Marković.

- Kao pisac sam i inače prezadužen kod književnih predaka, ali u "Knjizi veresije" nigde ne stoji da će se pomenuti dugovi namirivati po jautinama i trnjajcima, mimo glavnog puta kojim srpska književnost u Večitost grede! Voistinu, imalo je, ne da nije, a i danas ima takozvanih književnih pravaca, raskrsnica, pa i stranputica, ali svi ti puti-rasputi su se - kad i kako koji! - jednačili, vremenom i potrli, kako se glavni put širio i ka Nebu pritom uspinjao.

Zapaža književnik da se "pokadšto može učiniti da je u dubokom kalu, do samih gabela i glavčina, začamala prekrcana kolesnica srpske kulture. Nije to od juče, tako da do osunčanih proplanaka pomenuta kolesnica neće sutra stići, ni prekosutra, ali će stići. Mora, ali ne prečicom, već Božijim putem..."

- Svi, stoga, koliko god da nas ima i nema, treba svojski da poteglimo, makar i uz psovke "ćirilskog insistiranja", počem je kolesnica "zorli kabasta" i teško zaglibljena, a cilj je daleko i visoko - ponad vidimih Nebesa, ublizo Božijeg prestola - kaže Radovan Beli Marković.

- I niko, ko je Srbin i srpskoga roda, iz ove se mobe ne može izostaviti, ni u pokoju ako se sticajem zatekao: veliki pokojnici i svetli grobovi - Pesma kaže - živima daju mahove!

Samorazumljivo je da književnost, kao kapka rose po tikvinom cvetu, ima svoje vreme: u sumračju i pred zoru se zameće, inače se čini da je nema!

Foto V. Danilov

Nabrane godine

POVELjA kojom me je počastvovao i obavezao Lajkovac, gradić u kojem živim i umirem, istura i mnoga pitanja na koja ispravan čovek treba s dna sebe da odgovori, kao pred Božijim sudom - kaže književnik.

- S obzirom na nabrane godine, nezarasle rane i debeli hlad na sve bližem zreniku ovog sveta; teško sumračje pod koje svaki čovek samim sobom najposle zalazi. Osim srpske, pobelele su, u hladnom znoju probdevenih noći, sve moje zastave pod kojima mi je, voljno i nevoljno, kleti život promakao!

Posvećeni čitaoci

NA promociji "Stojne vetrenjače", književni kritičar Radivoje Mikić, između ostalog, ocenio je da Radovan Beli Marković nastoji da srpsku kulturu vrati raskoši, bogatstvu duhovnom plemstvu...

- Ovu laskavu ocenu ne bih mogao primiti bez snebivanja, iako je potpisuje jedan od najvećih znalaca srpske književnosti novijeg doba, koji je "prosejao i kroz često i kroz retko" sve što sam svojim vekom napisao "i na svet izdao" - kaže naš sagovornik.

- Sve će to, razume se, sačekati overu nailazećeg doba, "delatelnu reviziju", ali se već sada s pouzdanjem može reći: velika je čast i sreća da jedan takav znalac, poput profesora Radivoja Mikića, decenijama pretrebljuje knjige pomalo svojeglavog pisca i da pritom zalegne za njihovu književnu valjanost, za šta jedino jemstvo bejaše i ostade njihova čemerna nadojenost prokislim vinom kolubarske tuge... Imao sam, Bog i duša, posvećene čitaoce, u pravi čas ih imao, među njima i takve znalce, poput profesora Mikića, čija književna sviđanja duboko sežu i daleko domašuju, a i preko brda metu pogađaju... A prilika je i ovo da se kaže: knjige bez posvećenog čitaoca su "kaonoti gaće brez lastike"...

Preporučujemo

Kultura

0 1

KNjIŽEVNO PAMĆENjE ŽIVOTNIH PRIZORA: Piscu Radovanu Belom Markoviću dodeljena Povelja Opštine Lajkovac

17. 09. 2021. u 12:15

Srbija

0 0

ŽIRI ODLUČIO: “Brankova nagrada” dodeljena Jeleni Marinkov

12. 08. 2021. u 15:41

Kultura

0 1

ADAMU PUSLOJIĆU "EMINESKU": Nagrada srpskom pesniku i prevodiocu u Rumuniji

05. 08. 2021. u 22:27

Kultura

0 1

PISAC KOJI VRAĆA RASKOŠ KNjIŽEVNOSTI: Neobična promocija knjige Radovana Belog Markovića na starom mostu na Kolubari

29. 07. 2021. u 09:11

Kultura

0 8

POVELjE REMETIĆU, BELOM I "KOLARCU": Uručena priznanja u Matici srpskoj u Novom Sadu

21. 06. 2021. u 22:26

Kultura

0 1

NAGRADA DRAGANU LAKIĆEVIĆU: Završnica 34. Jefimijinih dana u manastiru Ljubostinja (FOTO)

17. 06. 2021. u 23:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije