Kultura

KNJIŽEVNA KRITIKA: Povratak zavičaju

Slađana Ilić

07. 09. 2021. u 16:34

SIMON Simonović, pesnik, esejista, prozni pisac i izdavač, zauvek nas je napustio 2020. godine.

Zbirka ogleda, zapisa, članaka i rasprava "I tako..." ("Tanesi", Beograd) poslednja je njegova za života objavljena knjiga. U njoj je on predstavio svoju duhovnu porodicu. Da je bio čovek nežnosti i pobune, kako je to svojevremeno napisala Marina Vulićević, novinarka "Politike", vidimo i iz izbora tekstova koji je načinio za ovu knjigu, verovatno s tihim, a nepogrešivim naslutom da nas napušta.

Sigurno da je to jedan od razloga njegovog specifičnog povratka zavičaju, gradu upečatljivih junaka Bore Stankovića, majstora pripovedanja, posebnih po intenzivnosti emocija i njihove manifestnosti, specifične samo za Jug. Takve emocije, bliske Simonu Simonoviću, čoveku nežnosti, našle su mesto u njegovom tekstu "Dve Borine okupacije", prvi put objavljenom u "Večernjim novostima" 2018. godine. Taj tekst sadrži i sećanje na Simonovog oca Ristu M. Simonovića, velikog srpskog intelektualca i vranjskog plemića, čiji su i lik i delo imali značajan uticaj na duhovni razvoj sina, kao i na oduvek budnu ljubav prema književnosti koja je, osim iz njihovih čitanja, konstantno zračila s polica porodične biblioteke, najveće u Vranju, koja je sadržala više hiljada knjiga, časopisa i novina.

Potom Simon Somonović oživljava sećanja na rođene Vranjance Đorđa Tasića i Justina Popovića koji su odrasli zajedno, a kao intelektualci polemisali. Kada su Nemci okupirali Beograd i uhapsili Tasića, Justin je uzalud pokušavao da ga spase. Njihove životne puteve i sudbine odredila je politika, mehanizam totalitarizma.

Povratak zavičaju Simon Simonović upotpunjava tekstovima o verovanjima i običajima vranjskog kraja. Zato je u knjigu svrstao tekstove "Krljaveštica", "Obred i pesma" i "Šaprance", u kojima opisuje detalje u vezi s pokladama vezanim za životne cikluse. Osim što nam omogućava da steknemo detaljna saznanja o navedenom, Simon Simonović nas upućuje u istoriju pojedinih leksema, karakterističnih samo za govor toga kraja. Uticaj obreda i verovanja na stvaralaštvo Simona Simonovića potvrđujemo čitajući njegove pesme "Prolećna" i "Višnja", koje je takođe svrstao u ovu knjigu.

Pored navedenih, u njoj su zastupljeni tekstovi koje bismo mogli nazvati lirski predstavljenom istorijom savremene srpske književnosti. Iz pera Simona Simonovića ona jednostavno ne bi ni mogla biti drugačija. Te stranice, sadržane u ovoj knjizi, za nas su najuzbudljivije, najlepše. Nije čest primer da pisac, ne samo s poštovanjem, već i s ljubavlju, piše o drugim piscima, osobito o svojim savremenicima. U tekstu MJV, napisanom novembra 2015, a objavljenom u Srpskom književnom listu 2016, se kaže:

"Poznavao sam i poznajem pisce koji su napisali najbolje knjige srpske književnosti. Jedino za Miloša Crnjanskog i Miroslava Josića Višnjića (1946-2015) ne moram da kažem da su pisci. Ne samo što su njihova imena i prezimena neobična. Oni su pisci, a zatim su Miloš Crnjanski i Miroslav Josić Višnjić".

U istom tonu Simon Simonović piše o Vasku Popi, koga smatra najznačajnijim srpskim pesnikom druge polovine 20. veka, kao i o junacima proze Danila Nikolića čiji je roman "Fajront u Grgetegu" dobio NIN-ovu nagradu 1999. godine. Podstaknut tim događajem, Simon Simonović piše čitav osvrt na celokupno delo ovog pisca, nastojeći da to učini iz milošte imitirajući njegov stil.

Duhovnu porodicu Simonovu čine i Rembo, Bodler, Aleksandar Dima, Breht, Macuo Bašo i mnogi drugi, najbolji, o čijem delu su o ovoj knjizi sabrani tekstovi. Ona nam je, kao pripadnici znatno mlađe generacije, omogućila da iz posebnog ugla proučimo taj poseban "spisak zvanica" koje je okupila književnost.