PUŠKIN MI JE OTKRIO SRPSKI DUH: Vjačeslav Kuprijanov, najprevođeniji živi ruski pesnik

POEZIJA je suština mog života, a fantazija i moja proza. Ako postoji imaginacija i naboj stvaralačke misli, forma će im se već sama prilagoditi!

Foto Yandex.ru

Ovako, u ekskluzivnom intervjuu, za "Novosti", govori Vjačeslav Kuprijanov, najprevođeniji živi ruski pesnik čiji se stihovi čitaju na više od 40 svetskih jezika.

Ovaj prozaista, esejista, prevodilac, ovogodišnji laureat nagrade "Zlatni ključ grada Smedereva", međunarodnog festivala poezije "Smederevska pesnička jesen", kaže da je naučio da čita još kao četvorogodišnjak, i to uz Puškinove bajke koje mu je otac ostavio pred odlazak na front:

- Moj Gleb Vasiljević je poginuo, ali mi je ostao Puškin... tako sam počeo i da čitam, prvo "Male tragedije" i "Pesme zapadnih Slovena" u kojima sam prvi put osetio srpski duh. Kasnije sam napisao svoj ciklus "Iz života jednog kralja" u sličnom poetskom metru.

Prve pesme objavili ste sredinom šezdesetih godina. Kakvo je tada bilo interesovanje za poeziju u Rusiji?

- Tada su u SSSR polako počela da se objavljuju pesnici koje je zabranjivala naša revolucija ili su pak nastradali od tzv. iskrivljenog razvoja socijalizma. Tada smo prvi put mogli da pročitamo i Jesenjina. Ja sam u to vreme studirao na Institutu stranih jezika, organizovao sam književni kružok "Foton"... tamo smo čitali klasike, ali i one pesnike koji još nisu bili publikovani... tada sam otkrio i nemačku poeziju, na izvestan način bliskih mi pesnika "Brehtove škole" - Kalaua, Frida, Encensberegera... Prevodio sam ih i to mi je pomoglo da razumem šta je slobodan stih i da ga u svojim pesmama sazdam na ruskom jeziku.

Ostali ste jedan od najznačajnijih teoretičara i tzv. praktičara ruskog slobodnog stiha?

- Obrasce slobodnog stiha nalazim kod pesnika koji pišu na drugim jezicima - od Srba to su Vasko Popa i Miodrag Pavlović. U slobodnom stihu, smisao sam sebi iznalazi formu, ali svaka ta forma nastavlja da zvuči, zvuče čak i pauze u slobodnim stihovima. A kako tek samo zvuči "Slovo o Igorovom pohodu"!

Foto Arhiva

Na osoben način spajate rusku tradiciju i evropski manir? Da li ste saglasni sa tim i kako vi vidite mlađe kolege?

- Da, uspelo mi je da nešto od toga ovaplotim u teoriji, da ponešto pokrenem u poetskoj praksi, čak sam, recimo, morao da 1988. "poguram" knjigu "Tekstovi" svog starijeg kolege, Vladimira Buriča! On je inače prvi Rus koji je dobio nagradu "Zlatni ključ Smedereva". Mlađe kolege danas su potpuno samostalne.

Vaše pesme su prevođene u vreme kad ih izdavači u Sovjetskom Savezu nisu baš osobito cenili...?

- Tada su se prvi put pojavljivale na poljskom, na letonskom, na srpskom... Slobodni stih se manje deformiše pri prevođenju, zato ga i radije prevode, ali je sem toga važno da smisao bude od univerzalnog značaja, "opštečovečanski", mada su ovaj koncept (šta znači "opšti", nema "opšteg čoveka"!) pokvarili politički momenti. Pre svega, imam sreću što imam dobre prevodioce.

Foto Arhiva

Osim članstva u mnogim važnim institucijama, član ste i Udruženja književnika Srbije od 1999. Kako se to dogodilo?

- Čim je bilo moguće putovati u Srbiju posle NATO agresije 1999, krenuo sam. Moji prijatelji su mi pokazali izranjavljenu srpsku zemlju, a kruna svega je to što su me Adam Puslojić i Radomir Andrić krstili u drevnom manastiru Naupare kod Kruševca, odakle je knez Lazar krenuo u Kosovski boj. Moje kršteno ime je Stefan. Tada sam primljen u Udruženje književnika Srbije, a pre četiri godine postao sam i član Udruženja književnika Republike Srpske, što veoma cenim.

Koliko knjiga ste do sada izdali na srpskom i da li planirate da nastavite da objavljujete na našem jaziku?

- Pet knjiga, prvu je još u tadašnjem Titogradu, u bivšoj SFRJ, u prevodu Jadranke Dubak, objavio Radomir Uljarević. Zatim me je prevodio Nikola Vujčić - za tu knjigu dobio sam Evropsku nagradu za poeziju u Vršcu. Za treću sam dobio nagradu "Branko Radičević".

Zatim je Vera Horvat objavila dvojezičnu knjigu mojih pesama u izdanju festivala "Smederevska pesnička jesen", a onda još jednu, najobimniju, u Banjaluci, povodom nagrade "Evropski atlas poezije". Uvek se radujem izdanjima u Srbiji i nadam se da će biti prevedena i moja proza - romani i pripovetke.

Kako se osećate nakon saznanja da ste dobitnik "Zlatnog ključa grada Smedereva"?

- To mi predstavlja ogromnu radost, osećam se nastavljačem tradicije ruskih pesnika koji su ranije dobili ovu nagradu - Vladimira Buriča i Aleksandra Kušnera. A tu je i meni drago ime Eriha Frida; prevodio sam ga i prevodim i dalje, a imao sam sreću da budem u Smederevu kada mu je ta nagrada dodeljena.

Foto Arhiva

Kako ocenjujete napore i istrajnost smederevskih poeta i književnih radnika-entuzijasta, da ovaj festival održe živim i unaprede?

- Da, to je velika i duga tradicija i ne sme se prekidati, mora da se održi na visini. Tu se susreću pesnici iz različitih zemalja i vest o tom događaju prenose u sve krajeve sveta. Poezija mora da stoji čvrsto, kao drevna Tvrđava u Smederevu.

PRIZNANjE

NAGRADA "Zlatni ključ Smedereva", za celokupan poetski opus, ruskom pesniku biće uručena na 52. po redu pesničkoj smotri. Ova manifestacija na programu je od 12. do 14. oktobra.

BIOGRAFIJA

VJAČESLAV Kuprijanov živi i radi u Moskvi. Rođen je 1939. u Novosibirsku, u porodici lekara. Studirao je na visokoj vojnopomorskoj školi za inženjere oružja u Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu.

Diplomirao je na moskovskom institutu stranih jezika 1967. godine, specijalizujući se za nemački jezik. Vjačeslav Glebovič Kuprijanov je član Saveza pisaca Rusije, Saveza pisaca Srbije, Evropske akademije nauka i umetnosti (Salcburg). Član ruskog PEN centra.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije