FILMSKA KRITIKA - POLIFONIJA STRASTI: "Nečista krv - greh predaka", režija Milutin Petrović, Srbija, 2021.

Ko očekuje da će gledati novu ekranizaciju jednog od najvažnijih romana u srpskoj književnosti, dela Borisava Stankovića o Sofki i starom Vranju, neće u ovom filmu naći ništa od toga.

Foto Promo

Sofka se u filmu uopšte i ne pominje. Tek će se na kraju pročitati da je ona samo poslednji potomak stare loze hadžija o kojoj je ovde reč: o izumrlom soju predaka utkanom u celokupno nasleđe južnosrbijanskog varoškog mentaliteta koga izražava hadži Trifun, protagonist ove sage. To je prvo iznenađenje.

Drugo je ambicija scenariste i reditelja da pod ovim naslovom predstave glavne momente celog Borinog dela. To je već nešto sasvim neobično u odnosu na ranije pokušaje sa istim romanom (Radoš Novaković 1948. i Stojan Stojičić, 1996. i 2012) i odnosi se na scenario, koji je pionir novijeg srpskog filma Vojislav Nanović (1922-1983) pisao tokom sedmdesetih godina prošlog veka na osnovu temeljnog i studioznog proučavanja ukupnog Stankovićevog književnog opusa.

Opsednut Borinom prozom još od svoje verzije "Koštane" ("Ciganka", 1953), Nanović je pokušao da filmski rekonstruiše pokretačke motive ovog mikrokozma, vođenog opsesijom telesne strasti koja ne može da se ostvari. Pored "Nečiste krvi", nju lako prepoznajemo u Borinim delima "Tašana", "Koštana", "Jovča", "Paraputa", "Nuška" i drugim i možemo je prepoznati u brojnim varijantama, svodivim na istu dominantu. "Na njegovoj poetičkoj liri nema mnogo žica" pisao je Skerlić. "On zna za ljubav - strast, istočnjački zanosan dert i bolni sevdah, ljubav-oluju, ljubav-stradanje, božansku bolest koju su stari opisivali, koja sažiže i uništava. Celo njegovo delo je, kako veli Jovan Dučić, 'jedna velika ljubavna groznica'".

Glavno iznenađenje je, međutim, što scenaristi, kao i reditelju Milutinu Petroviću, koji je pronašao stari Nanovićev tekst u nekom fundusu, ova namera i te kako polazi za rukom. U ovom filmu je gotovo ceo Bora, sav splet unutrašnjih motiva koji pokreću opisanu groznicu: polifoniju isprepletanih strasti koja upravlja ljudskim životima.

Bogata i zanosna slika jedne epohe, satkana od pažljivo odabranih i vešto upotrebljenih detalja, tvori glavni tok tragičke radnje. Petrović sledi kamernu, svedenu varijantu jedne istorijsko-psihološke sage da bi postepeno otkrivao tragediju celog jednog društva od Turaka sateranog, sabijenog u zagušljiv enterijer čorbadžijskih kuća, njihovih teških zavesa, minderluka, serdžada, mušebaka, šiljteta i sofri, u kojima ih pogađa fatum međusobnog gloženja, ali i ljubavi, čime se strasti neprestano jačaju i uzajamno draže.

Petrovićeva minuciozna mikrorežija, koja se sastoji od krupnih i srednjih planova, u čijem dnu uvek naziremo kandilo koje prska ispod ikone kućnog sveca, otkriva, dalje, duhovna ishodišta tog gotovo autističnog sveta okruženog osmanlijskim terorom i divljim Arnautlukom. Sve je u toj zatvorenoj kući, ona je veliki znak epohe u kojoj su južni Srbi jedva dočekali svoje oslobođenje. Svi elementi ove strukture sadejstvuju.

Celo Borino Vranje je jedna takva hadži Trifunova starinska, udobna ali zatvorena kuća, udaljena, podsvesna slika materice i izgubljenog raja, koja sluti ponovno rođenje. Lepa ali prigušena, gotovo klaustrofobična fotografija u ovom filmu stoji na istoj liniji. Sav Bora i ceo ovaj film je u prigušenoj žudnji za slobodom koja ne preza od greha. Naprotiv: greh je njena glavna antinomija.

U čemu je to fatalno, iskonsko sagrešenje? Ta izolovanost potisnula je Borinog čoveka prema zatamnjenom, zastrašujućem izvorištu rodoskrvne strasti iz arhajske starine čovečanstva (koju su podjednako otkrivali Homer i Frojd), koji savremena antropologija naziva "endogamnim promiskuitetom"; ona je razlog njegovog izgona iz izgubljenog raja, njegova stigma i tragedija. Svi do jednoga - hadži Trifun, Cona, Tašana, vladika, Mita, Jovča, pa docnije i Mitke, Koštana i Sofka na samom kraju ovog lanca - svi su oni jedna te ista paradigma, koja neprekidno progoni Stankovića.

Tako se osnovna ideja Sofke i "Nečiste krvi" prepoznaje mnogo pre ovog romana. Otud, valjda, i potreba da se Sofkina drama završi pre njenog rođenja, što opravdava novu dramaturgiju "Nečiste krvi". I premoćni deo dijaloga u ovom filmu, koji nije napisao Bora Stanković (on je, znamo, bežao od dijaloga u svojoj prozi, svodeći ga na pokoju teško izgovorenu reč, koja ispadne i jako zvekne da bi okončala neku muku) stoga dolazi kao prirodna posledica radnje, a ne obrnuto. Ne smeta, zato što taj dijalog samo dopisuje "jak utisak velike, večite drame ljudskog života" (Skerlić). Rečju, umetnička celovitost i sadejstvo elemenata ove strukture daju jarku filmsku sliku cele epohe.

Foto Promo

Na istoj liniji stoje i glumački doprinosi jednog u celini dobrog kastinga. Dragan Bjelogrlić kao hadži Trifun označava vrh jednog glumačkog veka u punoj zrelosti, oslobođen svih dosadašnjih efemerida, okrenut suštinskim pokretačima glumačkog umeća; odmeren, najpre kroz diskretne nijanse, izgradio je jedan visoki filmski profil. Najlepša glumica srpskog filma, Katarina Radivojević, kao Trifunova sestra Cona, dominira ženskim delom ove galerije u punom sjaju svoje glumačke i lične zrelosti.

Šta još nedostaje? Zašto smo rekli "gotovo ceo Bora"? Zato što u svemu fali cela jedna dimenzija Borine unutrašnje poetike koja se krije u tkanju umetničke proze. Ali, nije uopšte na filmu, niti mu pripada, da se ovamo meša.

Preporučujemo

Kultura

0 0

ŽIVIMO ŽIVOTE NAŠIH PREDAKA: Ekipa "Nečiste krvi" predstavila se, uoči premijere, publici Festivala evropskog filma na Paliću

23. 07. 2021. u 09:35

Kultura

1 0

DRAGAN BJELOGRLIĆ KAO HADžI TRIFUN: Prvi trejler filma "Nečista krv - greh predaka" (VIDEO)

18. 05. 2021. u 17:05

Kultura

0 0

FILMSKA KRITIKA: Strašna opomena

23. 07. 2021. u 10:19

Kultura

0 0

FILMSKA KRITIKA: Ostvareni san Mire Banjac

17. 07. 2021. u 15:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije