KNJIŽEVNICA LAURA BARNA: Zbog straha zanemarujemo prošlost

BURAN životni put i bogato delo Rastka Petrovića 1898-1949, jednog od najvećih srpskih pisaca prve polovine 20. veka, na izuzetan način, veoma pitko i čitljivo predstavila je Laura Barna (1964) u novom romanu "Sve moje sestre", u izdanju "Derete".

Foto Privatna arhiva

Pred čitaocima su oživljeni svi najznačajniji momenti iz života književnog velikana. Od prelaska Albanije 1915, školovanja u Parizu i učestvovanja u osnivanju novog umetničkog pokreta preko diplomatske službe i mnogobrojnih putovanja do poslednjih godina provedenih u Vašingtonu.

Sa posebnom toplinom dat je Rastkov odnos prema sestrama, bilo ih je sedam od kojih je najbliži bio sa Nadeždom, velikom srpskom slikarkom.

Šta vas je motivisalo da ispišete život i delo velikog pesnika, romanopisca, esejiste?

- Zanemarujemo prošlost iz straha da nam ne promakne sadašnjost i bojazni da ne dočekamo budućnost. A time nismo naudili samo sebi nego i korifejima novog vremena i njihovom kreativnom učinku, na kojem se baštini identitet jedne nacije, ali i mogućnost da sagledamo sopstveni identitet. Stoga mi je Rastko Petrović poslužio kao paradigma za plejadu značajnih ličnosti koje sam uvela u roman kako bih što vernije predstavila jedan izuzetno važan period u srpskoj kulturi i umetnosti: prvu polovinu 20. veka.

Foto Privatna arhiva

Kao što naslov romana nagoveštava, Rastkov život su obeležile njegove sestre.

- Jedan od slojeva romana je i porodica, subjektivni doživljaj sveta i onoga što taj svet u mikroplanu predstavlja. Iako je kao bolničarka, dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, stradala od trbušnog tifusa 1915, kroz ceo roman, sve do Rastkove smrti 1949, pojavljuje se u vidu Anime slikarka Nadežda Petrović, zajedno sa ostalih šest sestara što senkama štite jedinu preostalu mušku glavu u Petrovića. Premda razdvojeni, oni su zajedno, kao zalog za dobro, lepo i korisno, nešto što je najteže uništiti - porodicu.

Foto Privatna arhiva

Prelomne godine družio se sa Savom Šumanovićem...

- Sve su to uglavnom geniji, inovatori, eksperimentatori koji svojom smelošću i kreativnošću pomeraju granice i uvode u nove prostore, beskompromisno, pa i po cenu života idu napred. Oni jedno doba čine zlatnim i ugrađuju ga trajno u civilizacijski korpus. Pariz je u to vreme bio žarište umetničkih dešavanja, ali i sabirno mesto umetnika iz cele Evrope, naročito sa Istoka, pa i Balkana. I svaki od njih, pojedinaca, uspeo je da očuva korene, ali i da ih obogati novim, drugačijim sokovima, vrati ih i zasadi u svojoj postojbini.

Posle Pariza piše "Otkrovenja", zbirku pesama koja je slabo prihvaćena?

- Moglo bi se reći da je ta zbirka pesama imala sličnu sudbinu kao i njen stvaralac - tragičnu. Po objavljivanju 1922. dočekana je na nož, kako od kritičara koje je predvodio Bogdan Popović, čija je estetička teorija počivala na klasičnom redu i harmoniji, tako i šire javnosti koja nije bez podsmeha i osporavanja prihvatala novotarije. Ono što je Rastka teralo na neodustajanje, bilo je saučesništvo i razumevanje prijatelja umetnika, naročito pisaca, a što je ponukalo Svetislava Cvijanovića da zbirku objavi u 400 numerisanih primeraka. "Otkrovenja" bi svojom avangardnošću i modernizmom i danas odbila mnoge izdavače.

Posebno poglavlje posvećeno je Grupi umetnika, osnovanoj 1919. u hotelu "Moskva". Bio je to nesvakidašnji skup budućih klasika?

- Grupa mladih u književnosti, likovnim umetnostima, muzici, okupljaju se u kafani "Moskva" s ciljem da združe sve umetnosti kako bi se oduprli pustoši i pohari koje je za sobom ostavio Veliki rat, prestroje se i stanu u korak sa evropskim kretanjima. Iako različiti po temperamentu i izrazu, Ivo Andrić, Danica Marković, Crnjanski, Rastko Petrović, Sibe Miličić, Moša Pijade, Isidora Sekulić združeni su u veri i nameri da ostvare sintezu umetnosti, ubeđeni da stoje na prekretnici između starog i novog, i da za svoje nazore treba da pronađu nova sredstva izražavanja. Uprkos otporu tradicionalista i akademista, oni u tome i uspevaju, ali ne nauštrb tradicije već nju inkorporiraju u moderne tokove.

Rakić - najbolji prijatelj

U Beogradu se vaš junak družio sa mnogima, ali mu je Milan Rakić ostao najbolji prijatelj?

- Od poziva u državnu službu u Rim 1928, na zahtev novopostavljenog poslanika, pesnika Milana Rakića, bračni par, Milica i Milan, postaju i ostaju do kraja Rastkovi ne samo prijatelji nego i mecene i pokrovitelji, kako ih on odmila naziva "šefovi". I ta naklonost i odnos prepun obostranog razumevanja doneće srpskoj kulturi veliko delo, putopis "Afrika", ali i niz putopisa po Italiji i Mediteranu koje je Rastko protkao kroz svoje radove.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije