ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Goran Petrović - Na književnim večerima u inostranstvu uvek govorim na srpskom jeziku

PRIZNAJEM, počelo je kao puko dovijanje... Na književnim večerima u inostranstvu uvek govorim na srpskom jeziku.

Foto N. J.

To je zato što u takvim prilikama moj inače loš engleski postaje još lošiji. Dakle, uvek govorim na srpskom, uvek i predlažući da prevodilac bude onaj koji je prevodio moju knjigu ili knjige. I molim da to ne bude simultani prevod, jer nikada nisam siguran šta je u datom trenutku "došlo" do publike, pošto ono što sam saopštio barem za malo "kasni". Tako se može dogoditi da se prisutni smeju bez obzira na to što sam upravo izrekao nešto što je neveselo. I obrnuto. Iskusili smo to i kao narod, vremenska razlika može da bude od presudnog značaja za razumevanje ne samo jedne rečenice već i čitave epohe. Osim toga, mi na našem jeziku obično imamo potrebu da neprestano objašnjavamo šta je čemu prethodilo, dočim drugi jezici kao da više služe tome da nas obaveste šta je sada presudno, ili upozore kakve će biti posledice onoga što činimo.

Planetarna vremenska razlika od dvadeset četiri časa ništa je u odnosu na vremensku razliku od kada ko počinje da računa istorijske događaje...

Ipak, kada se književni susret završi, problem sa jezikom postaje ličniji. Iz publike se izdvajaju pojedinci, ljudi koji su kupili knjigu i želeli bi da pisac na prvoj stranici napiše nekoliko reči. I ovo radim uz pomoć prevodioca. Još uvek sam uzbuđen, nekada postiđen onime što sam izrekao tokom književne večeri... Prevodilac mi pomaže da tačno napišem ime čitaoca, da sastavim kratku posvetu... Mada ni to nekada nije moguće, neko od prisutnih želi da porazgovara i sa prevodiocem, nastaje gužva, ima ljudi koji nisu strpljivi, ne bi da čekaju njegovo posredovanje, pa biva da ostajem sam sa svojim jezikom. Biti sam sa svojim jezikom - možda vam je i to poznato...

I tako sam počeo da se dovijam. Bivalo je da mi čitalac veoma razgovetno kaže kako se zove, nekada i pruži ceduljicu na kojoj stoji kako se njegovo ime i prezime pišu, ali ja sam, sve to prenebregavajući, ispisivao to ime i prezime, a zatim i još nekoliko reči na srpskom jeziku, ćirilicom, ispod svega se ćirilicom i potpisavši. Obično bi prva dva reda glasila: "Za tog i tog, / koji sada zna kako se njegovo ime i prezime pišu srpskom ćirilicom!" Pružajući potpisanu knjigu, dodao bih na engleskom šta ta dva reda znače. I skoro svi su širili oči, kao da ne veruju prevodu... Gotovo da sam siguran da je dobar deo nas iskusio i to podozrenje... To da se ne veruje onome što smo na našem jeziku, našim pismom, napisali... I potvrdili potpisom.

Foto Ilustracija Tošo Borković

U ovo poslednje sam se uverio stotinama puta. Jer, primetio sam, taj čitalac bi, ipak, negde s kraja meteža čekao da prevodilac opet bude slobodan, da okonča sa nekim započet razgovor, ne bi li mu prišao i pitao ga šta je to pisac nanizao na prvoj stranici. Nemam običaj da pišem ono što ne bih želeo da jednog dana bude prevedeno. U oba slučaja, jer pisao sam i tekstove koji su objavljeni samo u inostranstvu. Volim da verujem da nemam priče ili romane koji su samo za "našeg", ili samo za "stranog" čitaoca. Književnost je zajednička, iako su jezici različiti. To važi i za posvete. Zato je čitalac, "koji sada zna kako se njegovo ime i prezime pišu srpskom ćirilicom", kada najzad priđe prevodiocu, mogao i na svom jeziku da se uveri da ono što sam mu rekao - to i znači. Inače, svi mi više verujemo maternjem jeziku, zato se valjda i naziva majčinim (kao i mleko), pa to ne treba zameriti ni strancu.

Tek tada, pošto bi prevodilac rastumačio posvetu, čitalac bi se osmehnuo. Često i ushićeno... Krajem oka bih ga pratio dok odlazi, povremeno zastajkujući i otvarajući knjigu na prvoj stranici, na onome mestu gde je saznao kako se njegovo ime i prezime pišu ćirilicom... Nekada bih krajem misli ispredao priču kako će taj, stigavši u svoj dom, u svoju kuću, u svom gradu, u svojoj zemlji, naveki imati svoje ćiriličko ime i prezime, transkribovano onako kako se izgovara u Srbiji... Tako čudno ispisano na pismu koje se zove "ćirilica", što ne samo da egzotično izgleda već i zvuči...

A nekada bih se, kada se baš zanesem, kada je književno veče završeno, kada je kakvim slatkišem kojim se domaćin ponosi okončana književna večera, kada se vratim u hotelsku sobu čiji prozori trepću u ritmu reklama svetskih marki, i kada ne mogu da zaspim - nekada bih se, tada, tešio da sam učinio šta mogu... Onaj čitalac, u tom gradu, u toj zemlji gde malo ko razume srpski, još manje srpsko pismo, sada zna kako se njegovo ime i prezime pišu ćirilicom. Tešim se, pa se čak i hrabrim - čuvarniji su nego mi.

Preporučujemo

Kultura

0 9

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpski jezik u uslovima digrafije

20. 07. 2021. u 11:24

Kultura

0 4

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Pismo srpskog roda i istorije

13. 07. 2021. u 11:34

Kultura

0 3

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Majci se piše ćirilicom

06. 07. 2021. u 13:26

Kultura

2 2

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Sužava se srpski kulturni prostor

29. 06. 2021. u 16:34

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije