ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpski jezik u uslovima digrafije

ČUVENI britanski glumac Majkl Kejn, u svojoj knjizi "Malo ljudi to zna", kao jednu od začuđujućih informacija iz kojih se sastoji taj bestseler sa milionskim tiražem izneo je strancima neverovatan podatak da se u Jugoslaviji (danas Srbiji) koriste dva pisma.

Foto privatna arhiva

U enciklopedijama i naučnim radovima na stranim jezicima u kojima se obrađuje digrafija ili grafički bilingvizam (istovremena upotreba dva pisma), kao jedini primer navodi se situacija u srpskom jeziku, za koju se ističe da je unikalna i tipična. Iako i u nekim drugim svetskim jezicima postoji digrafija, ona ima posebnosti i upotrebnih ograničenja, na primer, u japanskom jeziku. Nažalost, pokazalo se da se strani naučnici više nego srpski bave pitanjem razvoja sposobnosti čitanja u uslovima digrafije u okviru istog (srpskog) jezika. Veliki izazov za razvojne psihologe i neurologe jeste da ustanove prirodu kognitivnih procesa koji prate usvajanje čitanja i pisanja jednog pisma (kod mnogih naroda) u odnosu na dva (kod srpske dece). Srpskim lingvistima ovakav pristup pismu nije privlačio pažnju, iako je naša situacija jedinstvena u svetu.

Da bi se status ćirilice u savremenom svetu popravio, postoji nekoliko važnih preduslova, a jedan od njih je uvođenje u obrazovni sistem interdisciplinarne nauke koja se zove lingvistika pisma. Ova nauka kao univerzitetski, a možda i školski predmet, probudila bi kod mladih ljudi interesovanje za značaj različitih aspekata pisma, uključujući i one sociološke, psihološke, kulturološke, a ne samo pravopisne, na čemu se do sada insistiralo u školskom sistemu. Srpski naučnici koji su se do sada bavili pismom analizirali su uglavnom samo različite aspekte istorije ćirilice, a, osim u retkim radovima, zanemarena su brojna pitanja koja se odnose na savremeno stanje. Razvoj lingvistike pisma kao nauke omogućio bi i plodonosniju saradnju između lingvista i informatičara, pa bi brzo došlo do većih pomaka u mogućnosti upotrebe ćirilice u digitalnom svetu. Do sada je održano nekoliko takvih konferencija, npr. "Ćirilica i informacione tehnologije", "Internet i ćirilica", ali takvih skupova bi moralo biti mnogo više, a oni bi, možda, doveli do ravnopravnog ili ravnopravnijeg statusa ćirilice sa latinicom u digitalnom svetu. Tehnički uslovi za pristupačnu upotrebu ćirilice na internetu i društvenim mrežama doprineli bi poboljšanju statusa ćirilice u komunikaciji među mladima. Danas, još uvek, mnogi korisnici mobilnih telefona nemaju mogućnost da upotrebljavaju ćirilicu, čak i ako to žele.

Sociolingvistička i psiholingvistička istraživanja nisu do sada bila usredsređena na razloge za izbor pisma govornika srpskog jezika. U uslovima digrafije ima mnogo pojedinaca koji su specijalizovali upotrebu određenog pisma u skladu sa prilikama, pa se, na primer, potpisuju ćirilicom, a u drugim prilikama koriste latinicu ili na ćirilična pisma odgovaraju ćirilicom, a na latinična latinicom. Neki govornici srpskog jezika smatraju da brže pišu kada koriste jedno ili drugo pismo, pa im je to kriterijum za upotrebu pisma u određenim situacijama. Ima i onih koji isključivo koriste ćirilicu ili latinicu, a da o razlozima uopšte ne razmišljaju, dok su neki isključivi u upotrebi jednog pisma demonstrirajući time svoj ideološki stav.

Ilustracija Tošo Borković

Kolika je psihološka i kulturološka pukotina između zagovornika ćirilice i latinice najbolje pokazuju podaci iz "Asocijativnog rečnika srpskog jezika". Asocijacije ispitanika, a to su mladi ljudi koji imaju između 18 i 25 godina, na reči stimuluse "ćirilica" i "latinica" vrlo su ostrašćene i ukazuju na dva kulturološka modela. Prva pomisao govornika na "ćirilicu" jeste: srpsko, pravoslavlje, Ćirilo i Metodije, staro, tradicija, bukvar, Sloveni, Srbin, crkva, knjiga, slava, istorija, jevanđelje i dr., a asocijacije na reč "latinica" idu u suprotnom smeru: Zapad, engleski, Rim, katolici, ružno, tuđe, strani jezik itd. Očigledno je da sudbina ćirilice zavisi i zavisiće od političke opcije na vlasti i njenih sledbenika, jer se opredeljenje za nju shvata kao nacionalna ili anacionalna politička orijentacija.

Ovakvih primera ima mnogo, a već sama činjenica da postoji mogućnost izbora pisma i donošenja odluke u vezi s tim stvara određenu psihološku i upotrebnu distancu prema nacionalnom pismu. Ne treba posebno naglašavati koliko se ta distanca uvećava i produbljuje kod mladih u uslovima u kojima latinica nadire iz svih izvora informacija.

Prof. Vanja Stanišić, naš uvaženi stručnjak za istoriju pisma, naglašava da se u definicijama pisma prenebregava kulturološki kontekst, a da se pažnja posvećuje samo njegovoj komunikacionoj funkciji. Međutim, u pismu, kao i u jeziku, postoji fundamentalna lingvistička podela na površinsku i dubinsku strukturu, tj. na plan izraza i plan sadržaja.

Pismo, kao i jezik, ima dvostrani znakovni karakter - unutrašnju strukturu, koja zavisi od jezika, i spoljašnju formu, koja proishodi iz kulturne istorije.

Pismo nosi daleko dublje poruke o svojim korisnicima i o jeziku kojim oni govore od onih koje prihvatamo na osnovu površnih ocena i zato zaslužuje široka interdisciplinarna proučavanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije