JEDAN ĆILIM, VEZENI PEŠKIR, SELO I MAJALUK: Jugoslava, Dragana i LJiljana, o emisiji "Znanje imanje", gostoprimstvu našeg domaćina...

U KOJI god kutak Srbije da zađete, ako je tu ikada došlo "Znanje imanje", meštani će to sigurno pomenuti. Ova čuvena emisija jedna je od tri najstarije na Radio-televiziji Srbije i već 51. godinu se posvećeno neguje ljubav prema prirodi, selu i rodnom kraju.

Foto Zoran Jovanović

Prvi urednik i voditelj bila je Kosara Balabanović, a njenom trasom vešto je nastavio Zaharije Trnavčević. Devedesetih je Zoran Gajić u studiju sa naučnicima, političarima i seljacima raspravljao o agrarnom sektoru. Selu se ponovo kreće u susret dvehiljaditih na inicijativu urednice i voditeljke Jasmine Nikitović Stojičić. Misiju svojih prethodnika danas nastavljaju tri dame - urednica Dragana Popov, kourednica Ljiljana M. Petrović i supervizorka Jugoslava Đurica, v. d. urednik redakcije aktuelnosti. Na šta se tuže, a čime se ponose naši divni domaćini, kojima je selo i dalje velika inspiracija, saznajemo nedeljom pre ručka, u 11.00, na RTS 1. Emisija "Znanje imanje" tradicionalno okuplja porodice u selu i gradu, i uvek zauzima jedno od prvih deset mesta među najgledanijim na programima javnog servisa.

- Za pola veka promenilo se mnogo toga jer svako vreme nosi svoje. Staro "Znanje imanje" je kamen temeljac, na kome gradimo nešto malo drugačije, jer se svet menja i prilagođavamo se prilikama. U vreme kada neka domaćinstva nisu ni imala televizore, kada je bio jedan televizor u selu ili u ulici, i kada je postojao jedan program ili dva, dolazak "Znanja imanja" bio je događaj za celo područje. Dolazila su reportažna kola, asfaltirale su se ulice, krečile se kuće... To se spremalo naširoko. Često su se sela bratimila, dolazila u goste jedno drugom. To je trajalo izvesno vreme. Posle toga je "Znanje imanje" dobilo drugu formu, promenili su se ljudi i otišlo se u studio. Potom je Jasmina Nikitović Stojičić napravila novi koncept koji produbljujemo, jer se stvari menjaju. Od velikih koncerna i kompanija, koji su propali, vraćamo se na mala i srednja porodična gazdinstva, jer su to ljudi koji će tu ostati. Bitan nam je "mali proizvođač", a najvažnije je da on bude održiv. Ne možemo da se takmičimo sa zemljama koje imaju velike plantaže, ali možemo da idemo na organsku proizvodnju i "premijum" proizvode - ističe Dragana Popov, koja je završila srpski jezik i književnost i prvo je u redakciji "Ovo je Srbija" sa pokojnom Milkom Canić radila kao lektor.

- Novinarstvo me nije preterano privlačilo. Htela sam da budem urednik u izdavačkoj kući, čitam knjige i dajem preporuke, ali život režira nešto sasvim drugačije. Kada su nastupile promene, posle 5. oktobra, pravo iz kancelarije sam stala pred kamere. Onda sam uređivala dnevnu emisiju "Ovo je Srbija", potom i "Art matine". Posle toga sam sa Jugoslavom radila "Svet zdravlja", a paralelno sam "uskakala" Jasmini u "Znanje imanje" jer je volela kada rodi jabuka ili breskva da to objasnim sa zdravstvenog aspekta.

Foto Privatna arhiva

Malo drugačiju i bogatiju priču ima Ljiljana M. Petrović koja živi na selu i magistar je ekonomije.

- Moje predivno selo se zove Omoljica. Jednako volim grad i selo, jer mislim da je ta simbioza najvažnija, kao između muža i žene u braku. I završim velike škole, tako kažu u mom selu, finansije i računovodstvo na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila sam šest meseci u računovodstvu, bila je loša situacija, a RTS kaže da mu trebaju ljudi. I mesec dana pre 5. oktobra prime nas nekoliko jer smo bili dovoljno stručni, kako je rekao Jova Šćekić koji nas je prihvatio. Kada sam došla, imala sam sreću da zateknem ljude koji su disali i sanjali televiziju, i tu ljubav su mi preneli - priča Ljiljana, koja je prvo pratila ekonomske reforme, potom je prešla u sektor turizma i uz emisiju "Knjiga utisaka" obišla skoro celu Srbiju, a sa "Znanjem imanjem" nastavila da pakuje i raspakuje kofere.

A ima li bolje ekonomije od seoskog domaćinstva gde moraš živeti od onoga što si proizveo?

- Mislim da je selo danas jednako veliki izazov i za doktora nauka i onog ko nema nikakvu školu zato što čovek mora da uskladi svoju prirodu sa prirodom u kojoj živi. Najveći zadatak svakog od nas je ne samo ekonomska samostalnost, već ekološka i energetska. Sve to selo nudi danas na dlanu samo ako je tvojih deset prstiju dovoljno snažno i ako si dovoljno mudar. Naš je seljak mudar zato što ga je priroda na to podstakla. Imam malo poljoprivredno gazdinstvo, i sve što se dešava, osetim i preko njega i preko komšija, koje imaju i po hektar i po hiljadu hektara zemlje. Miris promena je prisutan. Ljudi hoće da se menjaju, mladi su došli na selo i žele da se edukuju. To je bilo značajno za "Znanje imanje" svih ovih pola veka. Stalno smo prikazivali domaćine i stručnjake, i učili ljude kako da bolje žive na selu, a i da bude bolje i celoj državi - ističe Ljiljana.

Foto Privatna arhiva

Dragana se nadovezuje i dodaje da su im mnogo važne teme ekologije i ekonomije.

- Od ključnog je značaja da sačuvamo prirodne resurse. U saradnji sa stručnim poljoprivrednim službama, Ministarstvom poljoprivrede i Institutom za primenu nauke u poljoprivredi stalno govorimo o tome kako da se očuvaju zemljište i voda. Klimatske promene su u toku, globalna borba za resurse je odavno počela i moramo da sačuvamo ono što imamo. Kriza je hrane, i ko ima hranu, taj će da preživi.

Narodna poslovica kaže "ko umije - njemu dvije", a mnogo je tajni koje selo čuva od zaborava.

- Nisu tajne, to su recepti koji su se prenosili sa kolena na koleno - kako se tka, kako se prede... Trebalo bi da poradimo na tome da se to sačuva, jer se plašim da ćemo izgubiti nit, da ćemo mi zaboraviti i da sledećoj generaciji neće imati ko da prenese znanje. E to je naša uloga, da se to znanje sačuva, da neko možda sutra pogleda staru epizodu "Znanja imanja" i vidi kako se prede - kaže Ljiljana i sa suzama u očima nam otkriva priču o ćilimu i vezenom peškiru koji su joj dati da ih čuva za buduće generacije.

- Taj ćilim nije samo ćilim, to je ljubav, to je tradicija i to su uspomene. Jednu bakicu su pitali da li hoće da ga proda, a ona je rekla "Ne, taj ćilim je meni moja majka dala da poklonim nekom kome osetim da treba". I onda je donela meni taj ćilim, uz reči "Ovo vam je u moje ime i u ime mog sela Debrc, da ga čuvate i da pričate kako i od koga ste ga dobili". Inače, tamo smo snimali zaboravljeni običaj majaluk. On najavljuje dolazak lepog vremena posle zime i tada se skupe svi iz sela i naprave ogromnu vatru. S vremenom je taj običaj dobio druge konotacije, recimo uveče, kada padne mrak, izmeste se kapije sa jednog domaćinstva na drugo, a to obično rade onima koji ne govore. Potom oni moraju da odu po svoju kapiju i da se pomire. Napravili smo igranu strukturu, snimili smo kako sve to izgleda i zabeležili taj običaj da se ne zaboravi.

Dok su stajale pored traktora zbog fotografisanja, Ljiljana se ponudila da, ako treba, sedne u kabinu i "obrne krug".

- Moja mama je rekla da mogu da završim kakve god škole hoću, ali da moram da znam da kuvam i sve ostalo što se na selu radi, a to je značilo i da pomuzem kravu i da vozim traktor. To je ta žena koja je stub porodice. Mislim da je snaga sela u porodici i da je selo snaga porodice. Sve je u zajedništvu, to je najveći izazov za budućnost naše poljoprivrede i važno je da shvatimo da moramo da se udružujemo - podvlači Ljiljana.

Foto N. Jovović

Jugoslava je po struci pravnik, ali se time nikada nije bavila i ceo radni vek je na televiziji. Pitamo je kakvi su naši domaćini i molimo je da reši pravnu zavrzlamu - da li se srpski seljak stalno svađa sa komšijom oko međe?

- Mislim da je toga sada manje iako sigurno ima tih problema. Ali, nije to kao što je nekad bilo "da komšiji crkne krava". Sela su sve više prazna, a oni koji ostaju se i pomažu. Uglavnom su to divni ljudi, dobri domaćini, gostoljubivi. Nisam mnogo putovala sa "Znanjem imanjem", ali znam da ne možete da izađete na teren da vas ne počaste kafom, rakijom, svime što su napravili. Devedeset odsto njih su posvećeni selu, vole to iako im je teško - ističe Jugoslava, a Dragana se nadovezuje kako ih i najsiromašniji uvek dočeka onim domaćim što ima i kada im kaže "Ne mogu, ljudi", oni odgovaraju "Sad si našla da držiš dijetu".

Među anegdotama sa snimanja u raznim krajevima Srbije, Dragana se prisetila da samo jednom nije bilo simpatično kada ju je kod Prijepolja iz čista mira pojurio vo.

- Kod Valjeva smo bili u lepom seoskom domaćinstvu gde drže ergelu i tu su me naterali da se popnem na konja. Te životinje na ekranu i fotografijama izgledaju divno, ali ovo su stvarno bili ogromni, visoki konji. Nekako sam savladala taj zadatak i jahala pored rečice Gradac. To je bilo divno iskustvo, uprkos mom strahu.

Za razliku od nje, Jugoslava obožava konje, a kao mlađa je vozila jedrilicu i skakala padobranom. Umesto pilot, spletom okolnosti upravo zbog jahanja, postala je novinar.

- U Kraljevu sam završila obuku za pilota jedriličara u svojim mladim, ludim godinama.

Imala sam onoliko sati koliko je potrebno naleta samostalnih sa jedrilicom, koja se zakači za avion i vozi. Trebalo je da krenem na obuku za pilota aviona. Međutim, tada sam pala sa konja i polomila ključnu kost. Ubrzo sam upoznala budućeg supruga i umesto pilot postala novinar.
 

ZAŠTITNO LICE SERIJALA

ČINjENICU da ko zna taj ima - već pola veka gledaocima najbolje objašnjava doktor poljoprivrede Luka Radoja.

- Saradnik nam je i dalje doktor Luka Radoja, koji nije radio sa Kosarom Balabanović, ali jeste sa Zaharijem Trnavčevićem. On je zaštitno lice naše emisije, ima 85 godina, ali i dalje daje savete i ide na teren - kaže Dragana, a Ljiljana ističe da Luka ima samo jedan problem - kad njih dve odu u penziju, sa kim će onda da radi?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije