VOLELA BIH DA OSVOJIM VEŠTINU DA BUDEM DOBRO SA SOBOM Ivana Vuković: Težim tome da naučim da slušam intuiciju

KRUPNE plave oči, kao u srne, glumice Ivane Vuković, nose odlučnost da prihvati sve što joj život pruža. Nedavno je napunila 36 godina i svaki 25. januar je prilika, kako kaže, da učvrsti odluke, a jedna od njih je da krene hrabrije tamo gde se uputila.

Foto: Vojislav Danilov/ IMDb

Život su joj oblikovala tri grada, rodni Kragujevac, gde je poželela da bude glumica, Novi Sad, u kome je studirala, i Beograd, gde živi. Od ljudi koji su uticali na nju ističe se Slavica Urošević Slaja, u čiji dramski studio je išla. Da nije upisala glumu, Ivana bi ostala u svetu umetnosti. Verovatno bi se opredelila za muzičku akademiju, pošto je završila nižu i srednju muzičku školu gde je učila da svira gitaru.

U Srpskoj Atini je upoznala mnoge nove ljude, produbila prijateljstva sa kolegom Filipom Đurićem i rediteljem Markom Đorđevićem, i započela ljubav sa kolegom Stefanom Trifunovićem, sadašnjim suprugom sa kojim ima četvorogodišnjeg sina Vuka. Akademija umetnosti u Novom Sadu, koju je pohađala u klasi profesorke Jasne Đuričić, bila joj je odskočna daska za svet filma i televizije. Na trećoj godini studija dobila je prvu TV ulogu u seriji "Na terapiji". Sledeće godine, Vladimir Paskaljević dao joj je prvu veliku ulogu, lik Marije u filmu "Sestre", za koju je dobila nagradu "Carica Teodora" na festivalu u Nišu 2011. Isto priznanje osvojila je i 2020. za ulogu Kaće u filmu "Moj jutarnji smeh", u režiji Marka Đorđevića. Nedavno, u jednoj godini snimila je tri serije, te je igrala Mirnu Milinčić u "Močvari", Saru Popović u "12 reči" i Sonju u krimi-drami "Kljun", za koju je 2022. ovenčana prestižnom nagradom "Srce Sarajeva" za najbolju glavnu glumicu.

 - "Kljun" je bilo značajno iskustvo jer sam otkrila da je potpuno drugačije u odnosu na film. Konačno sam shvatila da nemam kontrolu nad svime i da mogu samo da učim. Nagrada u Sarajevu je došla kao potvrda i nije me iznenadila jer sam dobila ogroman prostor, a na velikom prostoru je lakše da poentiraš nego na malom. Ali serija je prošla, prošao je taj trenutak, ni ja više nisam ista, a ono što ostaje su ljudi. Stefana Vukića, koji je igrao Miću Tota, znam "ceo život", još sa akademije, a zapravo sam ga upoznala dok smo snimali "Kljun", i postao je važan čovek u mom životu. Upoznala sam i Marija Knezovića, muzičara koji se bavi glumom, koji je isto divan. Zato "Kljun" povezujem sa susretima - kaže za "TV novosti" Ivana Vuković.

Foto: Vojislav Danilov/ IMDb

*Sonja je inspektorka za krvne delikte, ali zbog predviđajućih snova ima specifičan pristup poslu. Šta je vama bilo interesantno?

 - U razgovoru sa psihijatrom Lukom Moškovićem, prijateljem reditelja Uroša Tomića, shvatila sam da mi je najzanimljiviji Sonjin odnos sa ocem koji nije prisutan. Ta trauma iz detinjstva napravila je njen emotivni sklop, odrazila se na njenu ulogu majke, supruge, inspektorke. Sonja se ne bavi tim poslom na uobičajen način, nema mnogo "akcijanja". Ne bih imala vremena ni da se pripremim za takvo nešto, jer nisam fizički bila spremna. Imala sam časove na kojima sam naučila kako se drži pištolj, i to mi je bilo zabavno, ali su saradnici sve prilagodili meni, pa je akcenat na Sonjinoj intuiciji i na njenom unutrašnjem svetu.

*Ambicioznu detektivku vodi istančana intituicija, a da li je i vas navodila kroz život?

 - Najviše bih volela da jeste. Težim tome da naučim da slušam intuiciju. Ali Sonja spada u hrabre i jake ljude, koji se suočavaju sa mnogim tegobama i opterećenjima, za šta ja uopšte nisam kapacitet. Zato mi je bilo i lekovito da uđem u tu ulogu jer sam mogla nešto što u stvarnosti možda ne bih smela sebi da dopustim. Interesantan mi je bio i Sonjin odnos sa ćerkom Oljom (Drena Mršić). Nekoliko godina ranije o tome ne bih razmišljala, ali u trenutku kada smo snimali, već sam bila majka, moj sin je imao dve godine, pa sam drugačije promišljala o tome.

Serija "12 reči" prati puteve kriminala iz različitih uglova. Vaša junakinja Sara, mlada advokatica, ćerka poznatog sudije i devojka glavnog junaka Miloša (Viktor Savić), presudno je uticala na razvoj priče.

Foto: Vojislav Danilov/ IMDb

 - Među svim mojim ulogama ta je možda bila i najveći izazov, jer je od mene bila najdalja. Pitala sam se čak da li sam promašila kasting. Tek sam u razgovoru sa jednom divnom ženom sudijom shvatila šta taj posao može da bude. To su stvarno ljudi koji svakog jutra stave glavu u torbu. Treba da rade iz svoje glave, da imaju stav, a uvek nešto iznad njih na to utiče. Kako se izboriti za to što misliš, za to što osećaš? Nikad u životu ne bih smela to da radim. Takođe, njenu poziciju u porodici bih opisala kao zatvor, jer to jeste emotivni zatvor. Ona je neko ko ne oseća da bilo šta sme da uradi, niti je svesna šta sme, pa je kao pod staklenim zvonom. Snimamo drugu sezonu, počeli smo u decembru, nastavljamo u februaru i biće izazovno i uzbudljivo. Sara Popović sada dobija prostor u smislu odluka koje će doneti, što mi je još veći izazov. Ona sada drastično pokušava da bude neko drugi, ali pitanje je šta će da bude sa tim, baš me kopka.

*U kakvom sećanju vam je ostao film "Sestre", koji je osvetlio živote žrtava nasilja?

 - Ne znam ni kako bih smela da se opet bavim tom temom. Bilo je intenzivno, jer je tema trgovina ljudima, ali sam sa druge strane nepogrešivo znala zašto to igram. Moja junakinja ima mlađu sestru, a imam je i ja, i taj odnos je bio dovoljan da u meni postoji jako žarište odakle sam crpla inspiraciju. Sećam se poznanstava, ali i stalnih traumatičnih scena i konstantnog plakanja. Jedno od poznanstava bilo je sa Batom Živojinovićem, koji je u tom filmu bio deda Rade.

Foto: Vojislav Danilov/ IMDb

 - Bata je tada već bio bolestan i mogao je samo kratko da snima. Čovek je uvek fasciniran kada upozna nekog koga je gledao na televiziji, ali je profesorka Jasna Đuričić na akademiji u nas usadila mišljenje da smo u ovom poslu svi jednaki, i da ne treba da nam bude kočnica to što glumimo sa nekim velikim. Zato sam imala osećaj da takva gluma nama pripada, da tako i treba da bude. Imala sam ogromno poštovanje, ali sam osećala i ogromnu moć zbog toga što Batu mogu da zovem "dedom". Kasnije me je baš moj deda pitao "Pa znaš li da si s Batom igrala?" Znam. Ali tako i treba da bude. Onda je usledila nagrada u Nišu, i tako je sve počelo. Filmovi su se ređali, ali mnogi od njih nisu bili komercijalni. Išli su na autorske festivale, nisu stizali na televizije, pa bih mogla da kažem da nisam popularna.

*Ipak, bavite se javnim poslom, koliko vam se život promenio zbog glume?

 - Pre 10 godina sve mi se činilo intenzivno, a jednostavano. Onda sam, možda kasno, počela da se upoznajem sa sobom, svojim potrebama i emotivnom zrelošću. Taj proces još traje. Postala sam mama pre četiri godine, pa su došli drugi uvidi i uloge. Stalno bih htela u životu da nešto osvojim i da se tu zadržim, ali odmah sledi novi izazov.

*Ko vam je davao dobre savete na putu do ovde gde ste sad?

 - To je sigurno deda, koji će možda jedini u porodici reći apsolutno sve što misli. Ranije sam sa time bila u sukobu, govorila sam "Deda, pa nećemo svi da radimo sve što kažeš", ali on nikada nije tražio da uradimo tako kako kaže, već je samo bio dovoljno prisutan da sve dobro vidi. Kasnije sam shvatila da je to način na koji on sebe voli, da tako kažemo, i volela bih da i sama osvojim tu veštinu, da budem dobro sa sobom.

BONUS VIDEO:

Teodora Džehverović pleše oko šipke, Đani pobegao na Mars

Preporučujemo

Kultura

0 0

PRVI SAJAM SRPSKE KNjIGE U ŠVEDSKOJ: Bogat program tokom vikenda

04. 02. 2023. u 10:47

Kultura

0 0

PROMOCIJA KNjIGE "MALO IZNAD TLA": Lično svedočanstvo Srđana Karanovića

03. 02. 2023. u 17:25

Kultura

0 0

NA KONKURS "LEPOTA VELIKOG FORMATA" PRIJAVILO SE VIŠE OD 100 UMETNIKA: U užem izboru 40 imena

03. 02. 2023. u 16:46

Kultura

0 0

BETOVEN U MUZEJU: Koncert flautiste Ljubiše Jovanovića i violončelistkinje Sandre Belić

03. 02. 2023. u 16:23

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije