OBNOVA DRŽAVNE BRIGE ZA ĆIRILICU: Pravni, kulturni, obrazovni, nacionalni razlozi za zaokret u jezičkoj politici

JEZIK i pismo objektivni su znak pripadanja nacionalnom identitetu. Taj znak nose osam vekova Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica, Studenica...

Ilsutracija Tošo Borković

Samo, manastiri su pod zaštitom države (i Uneska,) zaštićeno je Miroslavljevo jevanđelje iz 1192, a srpsko pismo i jezik još uvek nisu.

Srpski jezik i pismo u 20. veku zadesilo je sve što i srpski narod - gubljene onih tekovina koje su izgrađivane tokom mukotrpne istorijske borbe. Ćirilica je bila zabranjivana, najpre od austrijskih vlasti 1915. pa 1941. od ustaških. U SFRJ, ime srpskog jezika se dodavalo drugim imenima (srpskohrvatski), drugi su srpski jezik prisvajali bez imena, a latinica se privileguje i nameće. Kako je vreme odmicalo svi strukturni delovi našeg jezika pogoršavani su. Ko je odgovoran za nehaj i nebrigu prema tako važnoj kulturnoj i nacionalnoj vrednosti kao što su jezik i pismo? Neko više neko manje, svi mi koji smo rođeni u ovom jeziku, a ponajviše institucije, država na prvom mestu. Ali kakve države, ko je upravljao državnim ustanovama, kakva kulturna (jezička) politika je ostvarivana?

Nije posao države samo ekonomija, vojska, bezbednost, obrazovanje, zdravstvo, materijalni standard građana. Ona postoji i zbog kulturnih vrednosti. U razdoblju SFRJ država je davala naglašenu, institucionalnu prednost latinici u kulturnoj politici.

Sistematsko potiskivanje ćirilice nastavilo se i posle 1990. godine, u medijima, obrazovanju, službenoj komunikaciji, izdavačkoj delatnosti. Konačno je došlo do promene u državnom odnosu prema jeziku i pismu. Ministar kulture Nikola Selaković je najavio tastaturu sa dva pisma (ćirilica i latinica) za javne ustanove, konkurs za nove ćiriličke fontove, otkup ćirilićkih knjiga za nacionalne biblioteke. Treba očekivati da će se pristupiti izmeni Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma donetog daleke 1991. godine, u koji je ubačen nedefinisan pojam javne upotrebe. Rezultate takvog odnosa vidimo - staro srpsko pismo se ubrzano decenijama potiskuje.

Za ovaj zaokret u državnoj jezičkoj politici postoji više pravnih, kulturnih, obrazovnih, nacionalnih, demokratskih razloga.

Na prvom mestu ćirilica je ustavna kategorija. U članu 10. Ustava Republike Srbije upotreba jezika i pisma se uređuje na sledeći način: "U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo". Odnos institucija i građana prema Ustavu pokazuje se poštovanjem njegovih odredaba u društvenom životu. Drugim rečima, oni koji forsiraju latinicu u unutrašnjem (nacionalnom) simboličkom opštenju, pokazuju nepopštovanje prema jeziku i pismu.

Na drugom mestu je tradicija ćirilice. Kao pisani oblik srpskog jezika, pored pravoslavne religije, temeljno je obeležje prepoznatljivosti srpskog naroda u svetu kulturne različitosti. Viševekovni spomenici srpske pismenosti - prvi ćirilički tekst štampan je u 12. veku - presecaju se u 20. veku silom i ideološkim prevarama (jugoslovenstvo i "bratstvo i jedinstvo"). Sadašnja briga države za jezik i pismo samo je obnova identitetskog nasleđa o kome je reč.

Kulturni argument je sam po sebi dovoljan. Jezik i pismo su sredstvo sporazumevanja pripadnika srpskog naroda, svi govorimo istim jezikom, to čini naš nacionalni identitet. Uvek treba imati na umu ideju hermeneutičara da se u jeziku pojavljuje život jedne zajednice, kao i tvrdnju estetičara da je jezik sa svojim značenjima lepota jedne kulture. Jezikom i pismom čuva se nacionalna svest.

Obrazovanje bez jezika i pisma ne postoji. Dete rođenjem prvo nauči nacionalni jezik. U osnovnim i srednjim školama ćirilica je primarno pismo za unutrašnju komunikaciju, a latinica za strane jezike i komunikaciju sa kulturama u kojima se koristi to pismo (sve je prisutnije i pismo neevropskih nacija). Podrazumeva se da udžbenička literatura bude štampana na srpskom jeziku i pismu. Ovaj koji ovo piše, objavio je tekst (1985) kao gimnazijski nastavnik, o tome kako nije uspeo u Beogradu da kupi pisaću mašinu sa ćirilicom!

Knjige, izdavači, autori.

Ako neko treba da čuva nacionalni jezik i pismo, to su književnost i književnici. Ali i tu se pokazuje naopako lice. Neka se pogledaju naslovi knjiga u knjižarskom izlogu, pa će se uveriti da naši izdavači uglavnom koriste latinicu za objavljivanje književnih i naučnih dela. Ima kod nas izdavača koji svoje knjige štamaju isključivo na latiničnom pismu. Da li je to odluka izdavača ili autora, nije dostupno javnosti, ali bez obzira na donosioca odluke o upotrebi pisma, imamo pred sobom teško razumljivo (ne)kulturno ponašanje. Kakva je to svest pripadnika elitne kulture da se odriču takve vrednosti kao što je ćirilićno pismo? Zna li neko odgovor?

Budžetskim novcem se raspolaže u skladu sa ustavnim i zakonskim odredbama. U tako važnoj oblasti kulture kao što su knjige, državnim sredstvima se otkupljuju ćirilička izdanja za državne biblioteke. I sve drugo što se štampa državnim novcem treba da se štampa ćirilicom. Suprotno od ovoga bilo bi podrivanje kulturnih vrednosti koje ta država štiti u svom Ustavu. Na drugoj strani tržište je slobodno pa izdavači imaju mogućnost da koriste latinicu.

Konačno, ovakva jezička politika je demokratska. Svaka institucija ima svoje norme i pravila koje "igrači uloga" moraju da poštuju ukoliko žele da ona uspešno funkcioniše.

Pojedinci svoje lične vrednosti (upotreba latinice) mogu da ostvare na privatan način i izvan državnih institucija. U tom kontekstu, nisko vrednovanje sopstvenih kolektivnih (nacionalnih) vrednosti, ili osećaj nelagode zbog pripadnosti maloj kulturi je irelevantno za institucionalni život svake zajednice, pa i srpske. Drugim rečima, ne mogu se nametati pojedinačne i grupne vrednosti nacionalnim, dakle opštim, institucinalnim. (Setimo se upravnika NB Srbije od 2000. do 2010. koji je svim sredstvima nametao latinicu tako značajnoj ustanovi kulture.)

Ko je odgovoran za (ne)čuvanje i (ne)razvoj srpskog jezika i ćirilice? Sigurno, onaj deo državne i kulturne elite koji forsira latinicu u štampanim i elektronskim medijima, oni književnici i naučnici koji pišu latinicom svoja dela i drugi Srbi koji ih slede.

Međutim, najveća odgovornost pada na prošle i dosadašnje kulturne politike srpske države: odgovarajuće ustanove i elita vlasti, obrazovni sistem, nedonošenje zakona o upotrebi ćirilićkog pisma.

Identitet savremenog srpskog jezika i pisma je ugrožen. Nešto dolazi iz globalističko-tržišnog i medijskog, sajberkulturnog okruženja. Nešto je nasleđeno iz jugoslovenstva.

Država je decenijama gledala svoje kulturne funkcije kao Indus svoj pupak, bez namera da ih koristi za opšte dobro. Sada se to menja. Nacionalni identitet nije prosto dat, za njega se moramo boriti. U toj borbi na raspolaganju su državna moć (odlučivanje) koja je zasnovana na demokratski dobijenom mandatu, snazi argumenta, naučnoj zajednici i subjektivnoj javnoj svesti (stvaraoci javnog mišljenja) o značaju jezika i pisma za nacionalni i kulturni identitet.

(Autor je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije,

        i bivši predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga)

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 2

SVET STAROG BEOGRADA

17. 09. 2024. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

NEPROZIRNA SVETLOST

11. 09. 2024. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

JOVAN DELIĆ O DECENIJI BEZ MIODRAGA PAVLOVIĆA: Knjiga-hram kao pesnički ideal

04. 09. 2024. u 16:38

Dodatak Kultura

0 0

„ĆOROVIĆ” NA RAVNE ČASTI: Prestižna nagrada Draganu Lakićeviću i Radomiru Uljareviću

29. 08. 2024. u 05:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije