LAZINE STROFE VANVREMENSKIH DOMETA: Pre 115 godina u peštanskom hotelu “Hungarija” nastala je veličanstvena pesma srpske poezije Santa Maria

SVOJU pesmu nad pesmama srpska lirika dobila je pre 115 godina u peštanskom hotelu "Hungarija", kada se Laza Kostić koji je tu boravio na proputovanju za Beč, radi lečenja supruge Julijane, kratkim pismom javio svom izdavaču Milanu Saviću: "Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč..."

Foto :Rukopisno odeljenje Matice srpske

Kostić je Saviću zapravo poslao poslednje tri strofe pesme. Te 1909. godine, sredinom jula, veličanstvena Santa Maria della Salute prvi put je odštampana, a godinu potom, umorni i oboleli pesnik upokojio se u Beču.

Povodom 115. godišnjice Kostićeve pesme Matica srpska pod okriljem svoje edicije "Faksimil", a u okviru svog Rukopisnog odeljenja predvođenog upravnicom prof. dr Zoricom Hadžić Radović, objavila je knjigu "Laza Kostić: Dnevnik snova i Santa Maria della Salute rukopisi" priređivača dr Srđana Orsića.

Kao prva knjiga novopokrenute edicije "Faksimil" na 118 stranica donosi, pre svega, originalne rukopise antologijske pesme Santa Maria della Salute koji nikada do sada nisu objavljeni u celosti, u okviru jedne publikacije.

Priređivač dr Orsić navodi da pesma Santa Maria della Salute i u drugom veku svoga postojanja, slovi kao jedno od vrhunskih svedočanstava stvaralačkih visina do kojih je srpska književnost sposobna da uzleti.

- Kao delo vanvremenskih dometa, o kojem su napisani tomovi stručnih tekstova i inih tumačenja, ona ne prestaje da fascinira čitaoce i nove generacije istraživača naše književne istorije. U ovoj knjizi donosimo, po prvi put na jednom mestu, sve sačuvane originalne Kostićeve autografe, pohranjene u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, čiji veći deo do sada jeste bio predmet brojnih analiza, ali koji još uvek mogu da budu od višestruke koristi pri svakom novom pristupu ovoj pesmi - ističe prof. dr Orsić u predgovoru knjige.

Svoju pletisanku, labudovu pesmu, kako ju je i sam nazvao u jednom pismu, kojom je zaokružio svoje poluvekovno pesništvo, Kostić je naslovio po čuvenoj baroknoj mletačkoj crkvi građenoj u Veneciji od 1631. godine u slavu Bogorodice. Pesmu je Kostić posvetio Jeleni Lenki Dunđerski od koje je bio stariji 29 godina.

Lepa Lenka bila je kći Kostićevog prijatelja i velikoposednika Lazara Dunđerskog, koji je, da zamršaj bude čudesniji, bio venčani kum na venčanju Laze i Julijane Palanački u Somboru. Dva meseca posle njihovog venčanja, bolešljiva Lenka, dvadesetpetogodišnjakinja, umrla je novembra 1895. godine najverovatnije usled tifusne groznice, a bilo je i mišljenja da je presvisla od tuge za boemom Kostićem.

Pesmu Santa Maria della Salute Kostić je živeo i ispredao, među javom i međ snom, 14 godina posle Lenkine smrti. Satkana je od 14 strofa što "pevaju, grcaju i zanesvešćuju se", kako ih je 1941. godine opisala Isidora Sekulić. Svaki stih cvili za vilom koja "preda me granu, lepše je ovaj ne vide vid, iz crnog mraka divna mi svanu..."

Istoričari književnosti Mladen Leskovac (Sombor, 1904 - Novi Sad, 1990) i Milan Kašanin (Beli Manastir, 1895 - Beograd, 1981) su originalne rukopise ove pesme prvi predstavili i detaljno i znalački istumačili književnoj javnosti.

U zimu 1948. godine, naime, Leskovac je od somborskog lekara, pisca i Kostićevog prijatelja dr Radivoja Simonovića, dobio nekoliko, pesnikovom rukom pisanih fragmenata njegove pesme Santa Maria della Salute. Među posmrtnim hartijama pesnikovim bila su sačuvana samo tri polutabaka toga rukopisa. Jedan od njih je po sredini precepljen, ali pažljivo, kao da je nožem rasečen.

Samo jedan listić bio je ispisan sa obe strane, samo jedan, onaj rasečeni, pisan je mastilom, sve ostalo je pisano olovkom, dosta čitko (za onoga ko je navikao na Kostićev rukopis, nimalo čitak).

Foto: Фото :Рукописно одељење Матице српске

POGLEDAJ GALERIJU

Na jednom listu, onom ispisanom sa obe strane, bile su svega četiri strofe Kostićeve slavne pesme, i to strofa prva, šesta, četvrta, pretposlednja (tim redom a već to je, u isti mah, pouzdan znak da ih pesnik nije ni radio redom, jednu za drugom, nego svaku za sebe, dakle ko zna kojim redosledom. Na ostala dva listića imaju dve verzije završne, najduže strofe.

- Jedna od zabeleženih strofa u sačuvanom autografu u potpunosti se slaže sa svojom definitivnom redakcijom: to je strofa pretposlednja ("A naša deca pesme su moje..."), u svim ostalima ima razlika, često i znatnijih - naveo je je Leskovac.

Pri prepisivanju ili za korekture, Kostić je činio izmene u pojedinim stihovima. U trećoj strofi, šesti i sedmi stih, koji u konceptu glasi: "Sve je to davno pepeo, prah", izmenjen je pri štampanju ovako: "Sve je to davno pep'o i prah".

U sedmoj strofi prvi stih: "Zar meni jadnom sva ta krasota?", izmenjen je: "Zar meni jadnom sva ta divota?" U istoj strofi, on je već u konceptu zamenio "oprosti moje jadne zalute" u "oprosti moje grešne zalute". U osmoj strofi, treći stih koncepta, "dugo su razboj strahovit bile", izmenjen je u "dugo su bojak strahovit bile". I tako redom. Do poslednjeg trenutka pesnik je unosio izmene u svoje stihove i nesumnjivo - uvek nabolje.

- Taj utisak potvrđuje i svedočenje Kostićevog prijatelja Milana Savića, koji je kazao da je Kostić "polagano, prilikom svojih beskrajnih, usamljenih šetnji, stvarao strofu za strofom, oblik za oblikom, doterujući ih i pileći neprestano svoj rad, dok najposle nije "zamršaje srca svoga" doveo u određeni sklad i oblik i dok sa svojim stvorom nije bio zadovoljan" - naveo je Milan Kašanin u Zborniku SANU "Laza Kostić" 1968. godine.

Za Miloša Crnjanskog to je najlepša pesma srpskog romantizma. a za Todora Manojlovića najmističnija himna poezije. Pesma ipak, nije uvrštena u čuvenu antologiju Bogdana Popovića 1911. godine jer mu je, navodno, smetao "višak muzike" u Lazinim strofama. Ipak, probila se 1923. godine u antologiju Svetislava Stefanovića, objavljenu u Zagrebu. Svom prijatelju Stefanoviću, Kostić je jednom prilikom rekao da, ako već bude priređivao antologiju, uvrsti i njegovu poslednju ljubavnu pesmu.

Šta su pesma Santa Maria della Salute i Lenka Dunđerska u njoj, značile za Lazu Kostića, danas je već dovoljno poznato, pa ako pred tajnom ove ljubavi i pred Lenkom, smrću zauvek mladom i lepom, moramo možda i zaćutati, a o pesmi ćemo i ubuduće morati razgovarati. Još mnogo puta.

Lenka muza, Julijana sigurnost

OVOG remek-dela srpske poezije verovatno ne bi bilo da ne beše Somborke Julijane Palanački kojom se Kostić, umoran od boemskog života, zbog besparice i dugova, oženio 1895. godine i nastanio u njenoj kući na glavnom somborskom sokaku tik uz pravoslavni hram, posvećen Svetom Georgiju. Tek tako zbrinut, pesnik je mogao svu svoju spisateljsku energiju da usmeri u stvaranje pa su tih 15 godina njegovog života u Somboru, ujedno bile i pesnički najplodnije. Posle venčanja Kostić je sa suprugom bio na svadbenom putovanju u Veneciji, gde je sa terase hotela "Bauer-Grinvlad" posmatrao Kanal grande i baroknu crkvu Santa Maria della Salute. Ovaj hram će 14 godina docnije postati refren Kostićeve najveće i, ujedno, poslednje pesme.

Vreme je čini lepšom

KNjIŽEVNIK Pero Zubac, autor knjige "Lenka Dunđerski" i scenarista TV filma "Doba Dunđerskih", rekao je jednom prilikom "Novostima" da u minulih godinama pesma Santa Maria della Salute nije izgubila "ni gram lepote". Pesnik se obraća Gospi sa vizantijske ikone u venecijanskoj bazilici, sa samoprekorom što je u ranijoj svojoj pesmi "Dužde se ženi" požalio naše borove koji su posečeni i ugrađivani u temelje crkve.

Pesmi Santa Maria della Salute koja se završava, pesnikovom slutnjom o konačnom spajanju dvaju duša i tela, tamo gde svih vremena razlike ćute, vreme ne može ništa. U narednim decenijama, ona će dobijati nove slojeve patine i misterije jer zasniva se na ljubavi koja nikada nije potpuno odgonetnuta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije