FILMSKA KRITIKA: Čas patriotizma i slobode

Piše Božidar Zečević

10. 07. 2024. u 05:00

O TOME kako se čuva čast domovine i ispunjava vojnički zavet, kako se brani prvi i poslednji kamen zemlje Srbije, kako se prinosi svesna žrtva za njeno dostojanstvo i nezavisnost, kako se, rečju, stoji na večitoj straži slobode govori ovaj dokumentarno-igrani film reditelja Nikole Lorencina, dugogodišnjeg profesora FDU i autora brojnih filmova, od kojih oni, proizvedeni u "Zastava filmu", čine poseban ciklus.

ФИЛМСКА КРИТИКА: Час патриотизма и слободе

Foto: Promo / Zastava film

Sada je u pitanju saga o herojskom otporu bojnog broda "Drava" na Dunavu u prvih šest dana kratkotrajnog (ne manje herojskog!) Aprilskog rata od 6. do 12. aprila 1941. o čemu se uglavnom ćutalo šezdeset godina, jer se priča o dobrovoljnoj žrtvi oficira, podoficira i mornara Kraljevine Jugoslavije nikako nije uklapala u zvaničnu verziju Titove istoriografije (i kinematografije!) o navodno slabom i izdajničkom držanju kraljevske vojske i njenoj brzoj kapitulaciji. Zvaničnici avnojskog narativa (naročito Hrvati) javno su govorili da "onakvu" Jugoslaviju, ("tamnicu velikosrpskog hegemonizma i šovinizma") nije trebalo ni braniti od Hitlera, što su 1941. masovno i pokazali prilikom oduševljenog dočeka Nemaca u Zagrebu, a o činjenicama masovne izdaje armije na frontu i formiranja "Nezavisne Države Hrvatske" još četvrtog dana od početka rata (10. aprila 1941) prelazilo se brzo i bez ikakvog komentara. Istovremeno, dugo se prećutkivalo vatreno nebo nad Beogradom i herojska borba kraljevskih pilota, iako se, opet nekako preko volje, priznavalo kapetanu Milošu Žuniću i njegovim ratnim drugovima iz 6. lovačkog puka Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva da su osvetlali čast prestonice za večna vremena. O drugim primerima heroizma govorilo se još manje, a junačko držanje monitora "Drava" na mađarskoj granici, gde je bombardovala vojni aerodrom u Mohaču, sa koga su uzletale nemačke "štuke", bilo je notirano bez velike priče o raznim godišnjicama i obeležavano sa par reči i preko volje. Takva je bila zvanična politika Titovog komunističkog režima. Da se stvari menjaju i da puna i bolna istina tek sada u potpunosti izlazi na videlo svedoči i ovaj film, dokaz naročite uloge koju pritom već prilično dugo imaju "Zastava film" i Ministarstvo odbrane Srbije, pravi naslednici ratničkog duha srpske odbrane i njene vojničke časti. Zato ovaj film mora u bioskope, na televizije u "prajmtajmu" i na kablovske platforme, da ne govorimo o naročitim svetskim smotrama vojničkog i ratnog filma, na kojima smo, zahvaljujući opet "Zastava filmu", osvajali mnoga najviša priznanja.

"Fikcionalna matrica" filma počiva na stvarnim činjenicama iz života komandanta "Drave", poručnika bojnog broda prve klase Aleksandra Berića (Novi Bečej 1906 - Dunav kod Čelareva, 12. april 1941) poslednjih meseci njegovog života i naročito za poslednjih šest dana prometejske borbe njegove ratne lađe protiv desetostruko nadmoćnijeg neprijatelja. Ne raspolažući holivudskim budžetom za ratni spektakl, (koji je saga o "Dravi" zaista zasluživala - poslala je na dno Dunava tuce neprijateljskih aviona!) reditelj Lorencin opredelio se za dokumentarno-igranu kamernu dramu, u kojoj je pažljivo osvetlio lik kraljevskog oficira "starog kova", (čitaj: u najboljoj tradiciji srpske vojske). Dunavska tradicija srpske vojske? Ne zaboravimo da je jedan rečni kraljevski ratni brod krajem Velikog rata 1918. niz Dunav prevozio - kao zarobljenika! - velikog nemačkog feldmaršala Augusta fon Makenzena u srpsku tvrđavu Smederevo, kojom prilikom je "prvi vitez germanskog Kajzera" izjavio: "Dozvolite meni, bivšem neprijatelju da pozdravim herojsku Srbiju. Borili smo se protiv junaka iz bajke!".

Koliko su mu okviri i okolnosti dozvoljavale, Lorencin je uspeo u svojoj nameri. On pažljivo gradi jednu filmsku paradigmu sa primesama svih Berićevih vojničkih ali i ljudskih vrlina. Pritom podvlači vidovdanski kult naše narodne ratne žrtve: u predvečerje velike bitke protiv neuporedivo jačeg neprijatelja slavi se krsna slava, u skromnom porodičnom krugu, u srpskoj Boki, gde prska kandilo pod ikonom i junački preci primaju zasluženu zahvalnost. (Berićeva supruga Vera poticala je iz stare bokeške porodice Vlahović). Ovaj etički i verski prolog daje gotovo homerski ton celom filmu: novi život Lazareve žrtve i kosovske epopeje i 1941. otvara staze slave i tragedije, kojima će uskoro krenuti ceo narod. Na najužem delu te staze naći će se Berićeva "Drava".

Prva će primiti neprijateljski udar i uzratiti žestoko iz svih svojih topova i mitraljeza kod Bezdana nad kojim se nadvijaju jata nemačkih "štuka" i "hajnkela" na zločinačkom letu prema Beogradu. Berić se ne bori samo protiv neprijateljske flotile od četiri ratna broda, nego i napada nemački aerodrom kod sedam kilometara udaljenog Mohača, gde na pisti uništava avione spremne da polete. Odbijajući napad četiri mađarska ratna broda i štiteći do poslednjeg povlačenje Osječke divizije na levu stranu reke, Berić se lagano povlači prema glavnoj bazi dunavske flotile Novom Sadu, dok sa severa doleće cela jedna formacija jurišnih "junkersa 87" i zasipa ga uraganskom vatrom.

Berić obara jednu za drugom sedamnaest "štuka", ali u ognjištu detonacija stiže mu naređenje u koje - ne može da poveruje.

Da smesta obustavi borbu i preda "Dravu" Nemcima!

Naređenje je potpisao komandant Jugoslovenske dunavske flotile Edgar Angeli, koji je odmah po izbijanju rata pobegao u Zagreb i tamo završio karijeru kao "komodor" NDH, dok se o Beriću i njegovoj hrabroj posadi šaputalo do pre neki dan, a njegova porodica bila ponižavana, vređana i osuđivana na zatvor i konfiskaciju cele imovine od posleratnih vlasti. Ovo naređenje dobio je Berić zvaničnim putem deset dana pre službene kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, što znači da je u pitanju bila Angelijeva otvorena i bedna izdaja, kao i brojne slične (setimo se samo kapetana Krena, koji je aprila 1941. preleteo Nemcima i predao im sve planove naših aerodroma, pa onda postao zapovjednik svih Pavelićevih zrakoplova). Berić je okupio celu posadu, saopštio da su Hrvati osnovali svoju državu, rekao da nema nameru da predaje brod, nego da će nastaviti da se bori do kraja, a da ko želi može odmah da nausti "Dravu". Prijavilo se nekoliko oficira i mornara kojima je dat čamac i suva hrana (na brodu je, ipak, ostalo još Hrvata), a Berić je naredio da telegrafista svakih deset minuta emituje poruku "Drava se ne predaje"!

Minirao je Bogojevski most i probijao se pod vatrom prema bazi, ali ga je 12. aprila kod Čiba (danas Čelarevo) sustigla novo jato "štuka". Na kraju je pogođen mašinski odsek, kapetan je naredio napuštanje broda, a sam visoko podigao jugoslovensku zastavu i u stavu mirno, na komandnom mostu, potonuo sa brodom, po starom mornaričkom adetu. Bez obzira na naređenje, njegovu sudbinu podelilo je još sedamdeset mornara, oficira i podoficira vodeći "Dravu" ne na dno reke, nego visoko, u zagrljaj neba, gde i danas počiva.

Pre čina ove vidovdanske žrtve, Berić je svojoj gospođi Veri i sinu Ivanu ostavio pismo, u kome se, između ostalog, kaže: "Mili moji ... jedno je sigurno, robovi nećemo biti i ako treba da se gine, časno ćemo položiti naše živote za dobro Kralja, Otadžbine i Slobode, a na ponos naših Očeva, Žena i Sinova! Neka nam Bog da snage i moći da časno izvršimo svoje zadatke, a Vama hrabrosti i ljubavi, da nas sa verom dočekate kad se vratimo u zagrljaj Vaš, u zagrljaj onih za čiju slobodu smo krenuli ovim trnovitim ali časnim putem! Neka se desi bilo šta, ono što je sudbina odredila, zadržite u sebi vazda veru da sam do zadnjeg trena živio za vas, u srcu sa ljubavlju i sa molitvom na usnama - da vas Bog sačuva u zdravlju i u najlepšim uspomenama na mene". Pismo za antologiju, svedočanstvo ko zna kojeg po redu ispita iz srpskog viteškog koda, nagrađeno Karađorđevom zvezdom IV stepena i dugogodišnjim zaboravom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

SUPERŠUT OTVARA VRATA HUMANOSTI – „POGLED SRCEM“ STIGAO I DO „ANĐELA“ IZ UŽICA