KNJIŽEVNA KRITIKA: Glas sa ruba

Слађана Илић

13. 03. 2024. u 05:00

DOK čitamo novu zbirku poezije Vlaste Mladenovića "Građa za lađu" (KOV, Vršac, 2023), razmišljamo najpre o poziciji lirskog subjekta. Da pesnik želi nešto važno da nam kaže, čak da nas upozori, govori i sam, vrlo zvučan i sugestivan naziv knjige. Dakle, s kog mesta se javlja njegov lirski subjekt, o kakvoj građi je reč, zašto je on sprema?

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Глас са руба

Foto: Privatna arhiva

Izvesno, on se javlja s nekakvog rubnog mesta, koje je, usled sveukupnog iskustva i dubine uvida o "radu" prirode, o ljudima, njihovim sujetama i zlostima, svetu i ciklizmu u njemu, sam odabrao. Ta činjenica ne govori o njegovoj pesimističkoj prirodi, nego pre o relističnoj. Pesimizam je istina sveta, a ljudi iz istorije nikada ništa ne nauče. To nam svima govori trenutak u kojem smo zatečeni, kao i mnogi pre njega, kao i oni koji će tek doći. Zato lirski subjekt, "Svestan buduće Atlantide", tj. njene sudbine, priprema papire: "građu za lađu, / ispisujući rodoslovlje / iz svake vrste reči, / nek se nađu" ("Građa za lađu").

No, kako je uočio i zapisao Mihajlo Pantić, koji ovu zbirku preporučuje: "On nije, kako bi se po naslovu knjige i stihovima koji su u njoj sistematično sabrani, daleki potomak drevnog Noja, ne doživljava sebe kao mogućeg spasitelja...". I to je sasvim tačno. On, dakle, želi da ode čak i sa tog ruba koji je, kao mesto dobrovoljnog izgnanstva izabrao. Kuda dalje posle spoznaje da "sve bilo je varka"? Šta se, uostalom, uopšte može spasiti? Ako ćemo po pesmama, u kojima doista nema patetike, spas je u stvaranju, u zapisima koje će, možda, neko nekada naći, i posle buduće Atlantide.

Foto promo

Dok čitamo "Građu za lađu", sasvim spontano počinjemo da mislimo na nekolike pripovetke Gorana Petrovića: na "Mesec nad tepsijom", na Gospodara ivice sveta. Između njega i lirskog subjekta narečene Mladenovićeve zbirke uočavamo izvesne sličnosti, iako ovaj drugi nema nikakve osvajačke pretenzije dok ide "tragom svoga srca" ("Ne plači za Trojom"). U njemu preteže poezija, nad stvarnošću. Takva, veristička, ta poezija je samosvojna vizura istorije, kao i stvarnosti koju lirski subjekt, poput junaka Petrovićeve pripovetke "Trska" sada već udiše samo samo na slamku. Ona otkriva njen karakter spram prirode pesme i ljubavi koju nalazi "U predelima sna" ("Ne plači za Trojom") i lepote i sudbine koju deli sa svojom stvaralačkom sabraćom: Bodlerom, H. L. Borhesom, Ivom Andrićem, Tadeušom Ruževićem, Ivanom V. Lalićem".

Dokle dopire stvaraočev glas dok "Leti vreme, leti", dok "sa Pacifika duvaju vetrovi rata" ("Prozema"), gde "Opšte je gluvilo, / niko nikoga ne čuje" ("Dopire moj glas")? Sigurno do onih koji "U tišini radne sobe nalaze spas" ("Elfride Jelinek se plaši mase"), koji se čitajući poeziju Vlaste Mladenovića s radošću u stihovima i značenjima susreću s njim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

IZRAEL JE ZATEČEN: Delije uradile nešto što je malo ko očekivao