Dodatak Kultura

PISAC VELIKIH PRIČA: Dragoslav Mihailović nije imao dilemu da će mu književnost biti i utočište i misija

Пише Радивоје Микић

14. 03. 2023. u 11:30

I BIOGRAFIJA i stvaralaštvo Dragoslava Mihailovića nose na sebi pečat epohe u kojoj je ovaj veliki pisac živeo i stvarao.

ПИСАЦ ВЕЛИКИХ ПРИЧА: Драгослав Михаиловић није имао дилему да ће му књижевност бити и уточиште и мисија

Ostavši vrlo rano bez roditelja, provevši detinjstvo u oskudici i siromaštvu ratnih i poratnih godina, Mihailović je, gotovo na prelazu iz dečaštva u pravu mladost, u trenutku kad je započeo studije književnosti, poput niza svojih vršnjaka, postao politički zatočenik i bilo mu je suđeno da lično spozna sve strahote torture kojoj su bili podvrgnuti oni koje je jedan autoritarni režim proglasio za svoje najveće neprijatelje. Prolazeći kroz zatvore u Ćupriji, na Adi Ciganliji, a potom i kroz logor na Golom otoku, Dragoslav Mihailović je došao u priliku da vidi onu zastrašujuću stranu ljudske prirode, stranu koja traži da se služi zlu, da se drugi čovek muči i poništava. Nema sumnje da je sve viđeno i doživljeno na tim strašnim mestima postalo snažan podsticaj i da se preživi i da se ostavi svedočanstvo o patnjama kroz koje su prošli oni koji sami nisu umeli ili nisu, poklekli pod mukama, stigli da govore o tome.

A kad je izašao iz logora i krenuo u život, Dragoslav Mihailović, sasvim je to očigledno, nije imao dilemu oko toga da će mu književnost biti i utočište i misija. Posle nekoliko pripovedaka u periodici, a najviše u Letopisu Matice srpske, on 1967. godine objavljuje u Matici srpskoj knjigu pripovedaka "Frede, laku noć" i za tu knjigu dobija onda veoma uglednu Oktobarsku nagradu grada Beograda, nagradu koja je obično odlazila u ruke pisaca koji već imaju i književni ugled i više objavljenih knjiga. Sasvim su retki srpski pisci kojima je prva knjiga donela takav status, možda su se u sličnom položaju našli samo Ivo Andrić i Miloš Crnjanski. A kad je već sledeće, 1968. godine, Mihailović objavio i kratki roman "Kad su cvetale tikve", njegovo visoko mesto u srpskoj književnosti je postalo nesporno. Može se reći da je treća Mihailovićeva knjiga, roman "Petrijin venac", objavljen 1975. godine, doneo nešto izuzetno - svom autoru je obezbedio status živog klasika srpske književnosti, sigurno mesto u poretku najviših vrednosti.

Tako je Dragoslav Mihailović, uz mnogo teškoća u životu (dovoljno je u biografijama uz njegove knjige pogledati spisak poslova koje je morao da obavlja, a među njima je i posao impresarija u cirkusu, poslova kakvima su se i u prošlosti bavili oni srpski pisci koji su baš, poput Vladislava Petkovića Disa, išli paklenom stazom), ipak stigao i do prilike da bude cenjen i poštovan kao pisac i da dobije i druge vidove priznanja za svoja književna dela (brojne književne nagrade, članstvo u SANU i sl.). A onda je u poslednjim godinama života J. B. Tita, Mihailović započeo još nešto bez čega je njegovo visoko mesto u književnosti i srpskoj kulturi nezamislivo - počeo je da beleži ispovesti golootočkih stradalnika. Počeo je te razgovore od svog prijatelja Miše Pifata i proširio ih toliko da je njegova dokumentarna proza pod naslovom "Goli otok" mogla da se smesti u pet tomova i da tako postane najpotpunije svedočanstvo o logorskom životu u komunističkoj Jugoslaviji. I ne samo da je zapisao ispovesti svojih sastradalnika, Dragoslav Mihailović je uvek brinuo o piscima koji su prošli golootočku epizodu. Posebno je bilo dirljivo videti ga kako u izdavačkim preduzećima "Nolit" i "Filip Višnjić" bdi nad knjigama neprežaljenog Miroslava Popovića.

U književnoj biografiji Dragoslava Mihailovića važno mesto imaju i knjige pripovedaka "Uhvati zvezdu padalicu", "Lov na stenice", "Jalova jesen", "Preživljavanje" i romani "Gori Morava", "Čizmaši" i "Zlotvori", "Treće proleće", ali i knjige kao što je "Vreme za povratak", knjige u kojima je došao u priliku da, s jedne strane, posebno u prepisci sa A. Tišmom, progovori nešto o svom shvatanju pripovedačkog zanata, naročito o brizi za sklapanje rečenice, pošto od nje počinje svaki oblik majstorstva u pričanju priča, i da, s druge strane, opirući se nasleđu titoizma, zatraži pojačanu brigu za autentične interese srpskog naroda i srpske kulture. Nesklon bilo kakvoj diplomatiji i ugađanju zastupnicima drugačijih uverenja, a to mu je donelo mnogo svakovrsnog podozrenja, Dragoslav Mihailović je u kulturno-političkim sporovima prolazio kao čovek koga malo ko razume.

A kao pisac koji je pokazao koliko je za jednu veliku priču o patnji i stradanju ("Petrijin venac", pripovetka "Boginje" ) potrebno i ono jezičko ruho koje je sasvim izvan prostora književnog jezika, Mihailović je smatrao da se dijalekatskoj bazi srpskog jezika mora posvećivati veća pažnja. To je, na nesreću, protumačeno kao njegovo suprotstavljanje samim osnovama naše i jezičke i ukupne kulturne politike i veliki pisac je, još jednom, ostao bez potrebnog razumevanja.

U trenutku kad je Dragoslav Mihailović tako moćno zakoračio u naš književni život u srpskoj prozi je, po ko zna koji put, bilo aktuelno poetičko prestrojavanje. Pisci koji su tih godina ulazili u književnost, posebno oni najdarovitiji i njemu bliski (V. Stevanović, M. Savić), nisu želeli da se služe jednim hermetičko/alegorijskim obrascem pripovedanja i pokazali su snažan interes za prikazivanje života u onim sredinama u kojima je on morao imati grube, gotovo naturalističke crte i u kojima se koristi jedan specifičan jezik, sasvim strastao sa kulturom koja je neposredno proistekla iz narodnog života. Dragoslav Mihailović je tako postao simbol jedne nove književne tendencije kojoj su nametana i pogrdna imena i kojoj je tako trebalo da bude osporeno ono osnovno - umetnička priroda. A u pitanju je bio nesporazum. Primera radi, pripovetka "Lilika" pokazuje šta se sve dobija kad pisac u oblikovanju priče pređe na tačku gledišta devojčice koja odrasta u jednom grubom svetu, u kome se nekom vrstom prečice stiže i do onih životnih sadržaja (erotika, nasilje) koji bi trebalo da budu izvan vidokruga deteta. Izlazeći i u ovoj pripoveci izvan književnog jezika, Mihailović je pokazao šta se sve dobija kad se jezički izraz upodobi jednom pogledu na svet.

Ako imamo u vidu najvažnija dela Dragoslava Mihailovića, ako znamo da je on objavio pet knjiga dokumentarne proze koja nema pandana u srpskoj književnosti i po tome što je sve ono o čemu je reč obeleženo i pečatom ličnog stradanja, onda ovom velikom piscu ne možemo zameriti što je u književnosti pošao onim putem koji je podrazumevao potrebu da književni tekst ne bude artistička igra već da on treba da govori o čoveku koji se, kao u pripoveci "Putnik" dramatično sudara sa jednom ideologijom i koji u tom sudaru gubi sve, ili koji se, kao u romanu "Gori Morava", vraćajući se u detinjstvo i mladost, uverava da je sve izgubio i da su oko njega samo seni, samo duše koje tumaraju u mraku. Isto tako, puštajući jednu, kako bi jedan naš pisac iz 19. veka rekao, patnicu da izloži sav svoj jad, Dragoslav Mihailović nam je, poput velikih semiotičara, pokazao da se bilo koja kultura ne može odvojiti od jezika u kome je nastala i bez koga i ne može autentično da postoji. A sama činjenica da se ispod svih pripovedaka, romana i drama ovog pisca naslućuje doživljajna podloga koja je usko vezana za najdramatičnije i najtragičnije ljudsko iskustvo koje se moglo steći u 20. veku je nešto što Mihailovićevom književnom opusu obezbeđuje onu vrstu snage koju srećemo samo u delima pisaca kakvi su u srpskoj književnosti Mihailoviću tako dragi Borisav Stanković i Ivo Andrić. Odlaskom iz života, on im se pridružuje tamo "gde svih vremena razlike ćute" i gde prolazne ljudske ćudi ne mogu da naude onome što je uistinu veliko i važno, stvoreno od neprolazne jezičke tvari a poteklo iz jedne autentične tragike.