KNJIGE SU DNEVNIK NARODA: "Velika nagrada Ivo Andrić" piscima Jevgeniju Vodolazkinu i Miroslavu Maksimoviću

NA dan Republike Srpske i njen 31. rođendan, u Andrićevom institutu u Višegradu dodeljena je "Velika nagrada Ivo Andrić", najznačajnije međunarodno književno priznanje na ovim prostorima poneli su srpski pesnik Miroslav Maksimović za celokupno delo i ruski romanopisac Jevgenij Vodolazkin za roman "Brizbejn".

Foto: N. J.

Vodolazkinu je uručen i Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske.

- Vodolazkin je prvoklasni ruski autor koji vraća poverenje u kontinuitet ruskog duha i kulture. Doktor filologije, učenik čuvenog akademika Lukačova, počeo je da piše tek u četrdesetoj, kada je odlučio da je dovoljno spreman da bude ozbiljan stvaralac - reči su člana žirija Želidraga Nikčevića.

Jevgenij Vodolazkin i Emir Kusturica/ Foto: N. J.

Pisac Jevgenij Vodolazkin zahvalio je žiriju Andrićevog instituta koji mu je dodelio ovu veliku i važnu nagradu.

- Za razliku od mog kolege Maksimovića, ja nisam imao tu sreću da sretnem Andrića. On nas je ovde okupio, on je čovek koji je sagradio most među ljudima, gledajući u višegradsku ćupriju. Ja ću kasnije prošetati čuvenom ćuprijom, a voleo bih da to urade svi oni koji su danas u sukobu i ratuju - rekao je laureat i nastavio:

- Mostovi spajaju, još nisam video mostove koji razdvajaju. Današnji svet je u stanju ludila. Dostigao je opasnu tačku iz koje može nestati. U jednom trenutku postaće nevažno ko je u pravu. Počivši patrijarh ruski Aleksej Drugi, rekao je ovo: Viša od zakona može biti jedino ljubav, viša od istine može biti jedino milost, a viši od pravde jedino oproštaj. Čini mi se da dok čovek po mostu hoda, mora da ponavlja ovu rečenicu. Ja kao pisac mislim da su nam još potrebne i nove reči, one za nova dela, a literatura i umetnost uopšte mogi imati najvažniju ulogu za bolji svet. Potrebno je da upoznamo druge, a da bi to postigli, moramo isključiti ekrane. Otvorite knjige. One nisu neka izvozna roba, to je ono što se stvara za sopstveni narod. To je častan posao i svojevrsni dnevnik naroda. Nađimo još bolje reči, da nam bude bolje. Put zbližavanja koji priželjkujem, popločan je i Andrićevim knjigama.

Na kraju, u mom nagrađenom romanu "Brizbejn", majka junaka želi da otputuje u pomenuti grad. Čini joj se, da kad već kod kuće nema željene sreće, ona mora otići negde, na neku najudaljeniju tačku, neki njen Brizbejn. Ona ne uspeva da otputuje, ali ona prosto nije znala: Brizbejn se nalazi u njoj. U nama.

Miroslav Maksimović/ Foto: N. J.

Pesnik Miroslav Maksimović je u nadahnutoj besedi koju je naslovio "Ćuprija smisla", poručio:

- Ivu Andrića video sam, uživo, samo jednom, početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Žurio sam, zbog nečega, od Londona prema Terazijama, i kod hotela "Moskva" gotovo sam se sudario sa Andrićem, koji je išao u suprotnom smeru. Bio je siv jesenji dan, Ivo je bio u sivom mantilu. Bojom se uklapao u pejzaž, bio je takoreći neprimetan, ali je držanjem, odmerenim hodom, gospodskim stavom naglašavao svoje odsutno prisustvo. Kao da je, samom pojavom, govorio da život nije (samo) ono što je oko nas, u čemu smo i kroz šta svakodnevno prolazimo, žureći, nego ono što u sebi nosimo.

A to što u sebi nosimo nije samo naše, proizvod činjenice da živimo, nego smo to primili od drugih ljudi, genetski, porodičnim pamćenjem, istorijskim pamćenjem, i ko zna na koje sve načine. Naš jedini životni zadatak je da iz toga nešto stvorimo, nešto što će, i bez našeg života, biti deo onoga što u sebi nose drugi ljudi.

Andrić je sazidao na Drini ćupriju, a da nije uzeo kamen u ruke. Tako stvaraju pesnici. To što ne uzimaju kamen u ruke ne znači da stvaraju ni iz čega. Andrićeve ćuprije ne bi bilo da Mehmed-paša Sokolović nije sagradio svoju. A ni Mehmed-pašina ne bi bila to što jeste da nema Andrićeve.

Vodolazkin dobio i orden Republike Srpske/ Foto: N. J.

Jednom rečju, Ivo Andrić je pesnik. Ne po tome što je u mladosti pisao pesme, nego po suštini njegove proze i složenom odnosu književnosti i stvarnosti u njoj. Najviše zbog Andrića (i Crnjanskog), Stevan Raičković je izmislio podelu pisaca proze na pesnike i one koji pripovedaju. Dakle, uopšte nije čudno, naprotiv, što se nagrada sa Andrićevim imenom dodeljuje jednom pesniku.

A nije čudno ni to što se, pedesetak kilometara uzvodno od mesta gde se nalazimo, na istoj, desnoj obali Drine, nalazi Cvilin, zavičaj mog oca i donedavno stanište Maksimovića. To je udesio Onaj koji se krije iza koincidencija da bi me uputio da iznesem dva podatka o porodicama iz kojih potičem.

Porodica moje majke je sa Une. Svi njeni Uzelci, i svi ostali Srbi iz tog sela, završili su život početkom avgusta 1941, što u jami Bezdanki, što na Uni i oko nje. To nije sudbina samo Uzelaca, nego sudbina hiljada i hiljada srpskih porodica u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Taj genocid je sudbinski momenat srpskog naroda u 20. veku i jedna od važnih njegovih identitetskih tačaka. Da li smo tu sudbinu uneli u našu kulturu, u naš obrazovni sistem, temeljno i kako treba: da nas jača? Imamo li centralno mesto sećanja, kao što ga imaju Jevreji i Jermeni, ozbiljni narodi?

Maksimović i Kusturica/ Foto: N. J.

Ostavši siroče, moja majka je prešla Unu, otišla na Grmeč, i kad su tu naišli partizani, priključila im se. Tako je, kasnije, upoznala mog oca. On je otišao u ustanak, u leto 1941, na Romaniju, sa puškom kraljevog gardiste koju je poneo sa sobom iz Nikšića. Kad su naišli partizani iz Srbije, priključio im se i ceo rat je proveo u Prvoj proleterskoj brigadi. Istovremeno, muž njegove rođene sestre, moje tetke, bio je komandant fočanske četničke brigade, poginuo je nekoliko godina posle rata, negde u bosanskim planinama. Ta situacija, kad se prenese na opšti plan, slika je našeg drugog sudbinskog momenta u 20. veku: podeljenost, koja u raznim vidovima, i podstrekivana sa strane, traje. U našoj porodici, ona nije bila problem. Da je bila, ne bih se i danas sećao neverovatnog ukusa tetka-Marinih gurabija. Može li i u našem narodu, bolje reći u našoj eliti, to da ne bude problem? Možemo li prestati da jedni drugima dokazujemo ko je kakav bio? Šta god dokazali, hoćemo li od toga danas biti bolji? Ili će stari sukobi pomagati nove? Može li srpsko-srpski rat, u raznim njegovim varijantama, da se pretvori u takmičenje, na raznim poljima? Možemo li sebi da oprostimo i energiju sukobljavanja pretvorimo u tvoračku energiju? Da budimo tvoračke moći srpskog naroda koje znamo iz istorije. Da stvaramo. Neko gurabije, neko mostove i puteve do njih, neko gradove (kao što je ovaj u kome smo), neko sistem napajanja naizmeničnom strujom, neko pesme, neko romane.
Da od ćuprije po kojoj možemo (samo) hodati pravimo ćupriju koja će davati smisao našem životu. Kao što je činio Ivo Andrić.

Kusturica: Neka nam ne upišu u trošak

Na svečanoj akademiji povodom dodele književnih priznanja, nastupili su mladi muzičari iz Bijeljine Marko Ristić i Đorđe Perić. Nastup na harmonici otkrio je publici redak, čudesan talenat muzičara na harmonici.

BONUS VIDEO: RIZNICA KULTURE I ISTORIJE: Narodni muzej - čuvar srpske baštine

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 1

MRAČNO DOBA SVETSKE BRUKE: Đorđe Kadijević o životu i filmu, scenariju o NATO agresiji, našem vremenu

11. 01. 2023. u 08:42

Dodatak Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Spajanje vekova

11. 01. 2023. u 08:50

Poznati

0 0

NEPRIJATNA SITUACIJA U POTERI: Tragač delio neumesne komplimente Memedoviću - voditelj ostao bez komentara

10. 01. 2023. u 12:12

Poznati

0 0

NIJE MU OTIŠLA NA SAHRANU: Ovo je bivši muž Nede Ukraden - ljubav se rodila uprkos razlici u godinama (FOTO)

10. 01. 2023. u 09:35

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije