MARGARET ATVUD: Glas putuje kroz vreme

PRE nekoliko godina sam bila na Islandu, gde postoji muzej rukopisa.

Nina Ivanović "Vrhovi"/ Centar za grafiku FLU

Oni veoma cene rukopise, delimično zato što samo zahvaljujući nekim starim rukopisima pronađenim na Islandu znamo išta o prehrišćanskoj nordijskoj mitologiji. Dok sam gledala neke od tih rukopisa, videla sam belešku na margini. Glasila je kako je pisanje dosadno. Osoba koja je napisala tu opasku nije mislila na čin stvaranja. Mislila je na čin prepisivanja nekog rukopisa na pergament, pomoću guščijeg pera, ili četkicom. To je bio naporan, spor posao.

Neki tekstovi su uklesani u kamen, neki ispisani na tkanini ili papirusu. A onda je stvorena štamparska mašina. Tekst je morao da bude ručno slagan, slovo po slovo. Mnogo truda bilo je uključeno u umnožavanje i prenošenje tekstova. A što se tiče njihovog pisanja, zamislite tu hladnu prostoriju, te hladne prste. Samo pod svetlom sveća. Mastilo je pravljeno ručno. Pisano je perom. Pokušala sam da pišem tako. Teško je. Kako su stari pisci uspevali da to rade?

Kad sam počela da pišem, sve je bilo lakše. Električno svetlo i mehaničke pisaće mašine. Hemijska olovka je bila izmišljena, ali na početku je ostavljala mrlje plavog mastila na papiru i na vašim prstima. Postojala su naliv-pera, ali bila su poznata po tome što su curila u džep vaše košulje. Nisu postojale foto-kopir mašine. Ako zaboravite rukopis u taksiju, jedini primerak zauvek je bio izgubljen. Slala sam svoje rukopise poštom samoj sebi i tako iskazivala veliko poverenje u poštansku kompaniju.
Sad imamo kompjutere, ali i oni nose izvesne opasnosti. Programi za proveru pravopisa mogu da vam promene reči ako ne pazite, delovi teksta mogu da netragom nestanu. Postoje hakeri koji pokušavaju da ukradu vašu neobjavljenu knjigu. Ali kakve god prepreke postoje i u kojem god da smo veku, pisci su nastavljali da pišu.

Zašto to rade? Šta ih tera na to? Mora da postoji neki jak motiv. Često me pitaju o ulozi pisca u savremenom društvu. To pitanje je postalo važnije kako je kriza s kojom se suočavamo postala izraženija. Promena se događa kao posledica klimatske krize, a suše, poplave i požari otežavaju život velikom broju ljudi, a tu je i ova pandemija i nesigurnost i zabrinutost i bes koji ljudi osećaju. Sve to uznemirujuće deluje na veliki broj zemalja, uključujući i moju.

Šta možemo da uradimo i ko to treba da uradi? Da li pisci treba da pokušaju da reše te probleme? Postoji li samo jedna uloga za pisca? Ponekad ljudi žele da kažu piscima šta treba da pišu. Žele da im diktiraju. To ne funkcioniše. Pisci su, po pravilu, oštra opozicija u ekstremnim situacijama.

Pisci koji žive u diktaturama i koji ne pišu šta im se kaže često su proterivani, cenzurisani, zatvarani ili ubijani. Mislim na mnoge teške društvene situacije u kojima su pisci ipak pisali, bez obzira na sve prepreke. Pisali su na zatvorskim zidovima i ceduljicama koje su sakrili i prokrijumčarili. Pisali su tajne dnevnike i rukopise u kojima su beležili istine koje su videli, ako bi bili ubijeni ako bi neko to otkrio.
Pisali su na potiskivanim i zabranjenim jezicima. Rizikovali su živote stvarajući "samizdate" tokom staljinističkog terora. Tridesetih godina dvadesetog veka ruska pesnikinja Ana Ahmatova sastavila je pesmu o tom teroru pod nazivom "Memorijam", koju se nije usudila da zapiše. Nekoliko njenih prijatelja zapamtilo je delove te pesme i ona je mogla da je rekonstruiše nakon što je opasnost delimično prošla. Zašto je toliko rizikovala?

Jer pisanje dozvoljava glasu da putuje kroz vreme, od prošlosti do sadašnjosti i od sadašnjosti do budućnosti.

Takođe, dozvoljava glasu da putuje kroz prostor od mene do vas, na primer. Svaki glas je jedinstven. Glas pojedinačnog ljudskog bića, šta god da nam govori, priča nam ovo, ovu priču. Koliko god to zvučalo užasavajuće, koliko god bilo neverovatno, to znači biti ljudsko biće i želim da se to zna.

Književnost govori o čitavom ljudskom biću, na način na koji nijedna druga umetnost to ne može. Jedan roman je nešto najbliže uvidu u um i osećanja druge osobe i pisanje, i koliko god sadržaj bio grozan, u sebi sadrži neku nadu, svedoči uverenju da je ljudska komunikacija stvarno moguća, da ljudi mogu čuti i razumeti jedni druge, uprkos vremenu i prostoru koji ih dele.

(Iz besede kanadske književnice, dobitnice nagrade "Književni plamen" za 2019, prilikom uručenja ovog priznanja za 2022, španskom piscu Havijeru Serkasu, u Podgorici)

BONUS VIDEO: U KOLU SE BRIŠU SVE GRANICE: Ansambl narodnih igara i pesama – čuvar srpske tradicije

Preporučujemo

Kultura

0 0

MARKO KRALjEVIĆ NA STRIPSKOM OLIMPU: Autori iz Srbije prvi put predstavljeni na izložbi u čuvenom Muzeju stripa u Briselu

28. 12. 2022. u 12:00

Kultura

0 0

MEDIJANA ČEKA TURISTE I ĐAKE: Značajni antički arheološki lokalitet u Nišu posle deset godina renoviranja ponovo otvoren za javnost (FOTO)

28. 12. 2022. u 10:30

Poznati

0 0

PODSEĆA NA MAJKU: Kako u 58. godini izgleda Silvanina ćerka (FOTO)

27. 12. 2022. u 16:06

Nesreće

0 0

OGOLIO DUŠU: Oglasio se momak koji se poslednji slikao sa Ivanom pre tragedije

27. 12. 2022. u 12:12

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije