NEMAM MIRA DOK NE NAĐEM ZLATKA: Potresna ispovest majke vojnika nestalog u borbama na Košarama

UZNEMIRIO me je ovaj potresan snimak ubistava koje su počinili teroristi tzv. OVK na Košarama. Uznemirena sam već 22 godine koliko ne znam sudbinu svog deteta. Čitav život ne mogu da se smirim.

Foto J. Ilić

Ovako u ispovesti, za "Novosti", Dušanka Acić (68) iz Smederevske Palanke, majka vojnika Zlatka Acića (20) koji je nestao 1999. tokom vojne akcije u oblasti Košare, na koti Maja Glava, uz graničnu liniju sa Albanijom.

Vodi se kao nestao od 16. aprila 1999. godine, dva dana posle najžešćih borbi na brdu Maja glava. Albanski snimci, na kojima su zabeležena tela vojnika, lična dokumenta i prizori sa karaule Košare, koji su se pojavili nedavno, njegovoj porodici donose i zebnju i sumnju da je i Zlatko tu negde, na padinama Prokletija.

- Nema mog sina, ni na ovom snimku, ni nigde evo 22 godine - u potresnom svedočenju govori Dušanka, majka nestalog vojnika. - Gledala sam i ranije snimke tih okršaja. Goreli su i nebo i zemlja. Ni kamen tu nije mogao da ostane... Ubija me što ne znam gde je skončao, ni kako, ni zašto.

Zlatko Acić bio je pripadnik Vojske Jugoslavije na redovnom odsluženju vojnog roka u Valjevu. Tokom bombardovanja poslat je u kasarnu u Kosovskoj Mitrovici, a potom sa jedinicom na Košare.

- Poslednje pismo od sina sam dobila 8. marta 1999. godine. Posle toga, ni glasa ni traga - priča nesrećna majka.

Ona kaže da je Zlatko ranjen zajedno sa svojim vodnikom Dejanom Mitićem iz Niša koji je naredio ostalim vojnicima da se povuku. Zlatko je ostao sa Mitićem koji je čuvao odstupnicu vojnicima. Kada su ga opkolili teroristi, vodnik se razneo bombom. Njegovi ostaci su pronađeni, a o Zlatku se i dalje ništa ne zna.

Kada se završilo bombardovanje, Dušanka je pošla da traži sina.

Foto Privatna arhiva

- Nisu nam dozvolili da idemo dok je trajalo bombardovanje. Posle, tražili smo ga svuda. Iz Valjeva su nas upućivali na komandu u Kruševcu, pa u Aleksandrovac Župski. Tamo sam u Domu kulture zatekla pet, šest uplašenih vojnika. Niko ništa nije znao - ispričala nam je Dušanka.

Sina Zlatka videla je, kaže, poslednji put u decembru 1998. godine. Dobio je odsustvo, i došao na godišnjicu smrti svoje rođene sestre.

- Moja ćerka Biljana 1997. godine imala je 26 godina kada je otac pucao u nju u Arhivu Smederevske Palanke, a potom je izvršio samoubistvo. Umrla je mesec dana kasnije. Kada smo joj davali godinu dana, Zlatko je došao na odsustvo. Tad sam ga videla poslednji put... Bez oba deteta sam ostala za manje od dve godine. Ona 26, on 20 godina - kroz suze priča Dušanka.

Iako je iz drugog braka dobila sina, ni danas nije prestala bol za izgubljenom decom. Biljani na grob može, ali ne i na Zlatkov. Zvali su je do sada dva puta na prepoznavanje posmrtnih ostataka, dva puta je davala DNK. Godinu dana posle nestanka sina, posećivali su je iz Vojske. Posle je i to prestalo. Ali, Dušanka i dalje čeka.

- Ne znam ni sama šta čekam. Ali, čekam. Pouzdam se u Boga i svoju državu - poručuje majka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije