BABA ZLATA, MOJE ZLATO: Ko je žena koja je i pored siromaštva othranila i na put izvela čuvenog srpskog pisca Boru Stankovića

POSLEDNjA duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je!

Foto J. S.

Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od mrvu mrvku odnegovala. Nje nema više", zapisao je čuveni vranjski pisac Bora Stanković, te 1896. godine kada je preminula njegova baba Zlata, a on bio brucoš na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Kaldrmisana ulica u centru grada danas nosi njeno ime, onako kako su je Vranjanci zvali i upamtili, onako kako ju je zvao čuveni unuk - Baba Zlata. U Baba Zlatinoj ulici nalazi se i muzej kuća "Bore Stankovića". O jednom od najznačajnijih srpskih pisaca zna se mnogo, ali malo se zna o ženi koja ga je odgajala i koja mu je mnogo pripovedala o životu u starom Vranju i na taj način postavila temelje njegovog stvaralačkog opusa.

Tradicija Baba Zlatina soba, Foto J. S.

Ona je ušla u istoriju grada kao Borina baba, a on je za Vranjance koji pripovedaju o velikoj žrtvi baba Zlate i dalje Bora Zlatin. Zanimljivo je da ne postoji nijedna njena fotografija, a ne zna se ni gde joj je grob.

S druge strane, dosta se zna o njenoj žrtvi kada je u sedamdesetoj godini počela da brine o svom unuku nakon što je ostao bez roditelja.

Bora je rođen 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjskog trgovca Riste Grka. Imao je mlađeg brata Timotija. A onda su počele da se nižu porodične tragedije koje ostaviše Boru bez igde ikoga. Najpre je preminuo njegov dvogodišnji brat. Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883.

Nakon majčine smrti vremešna baba Zlata, očeva majka počinje da se stara o nestašnom i radoznalom dečaku koji je celog života nosio tugu za prerano izgubljenom porodicom.

Lidija Ilić, Bora Stanković, Foto J. S.

Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, hadžijske ali osiromašene porodice i često mu je pričala o starom Vranju.

Baba Zlata je sestra čuvenog trgovca Jovče, opisanog u istoimenoj Borinoj pripoveci. Interesantan podatak je da se baba Zlata udala kasno, u 39. godini je rodila Borinog oca Stojana - započinje priču Lidija Ilić, kustos muzej kuće "Bora Stanković".

Ona je u mladosti rano ostala bez majke, pa je morala da sprema za udaju dve starije sestre, jer takav je bio red, a onda i mlađeg brata Jovču koji je "osetio život", kako je Bora govorio.

Da im ne bi bila na "teretu" pristala je da se uda za čoveka sa sela, Borinog dedu Iliju.

Libade deo odežde piščeve babe, Foto J. S.

Živeli su teško, ali srećno, Ilija se najednom od putovanja razboleo i preminuo.

Baba Zlata se preudala za Cvetka Anđelkovića, ćurčiju iz Vranja, međutim i taj drugi suprug joj je preminuo.

Pričalo se da je bila je uklete sudbine. Od dugo sakupljanog novca, a pomogao joj je i pastorak drugog muža, ona je kupila plac u Donjoj mahali i tu sagradila kuću. Ne zna se tačna godina izgradnje kuće, zna se samo da je građena u periodu između 1840-1845. godine - kaže kustos Lidija Ilić.

U ono vreme donji deo grada su naseljavali doseljenici dok su u gornjem delu grada živele bogatije porodice. Tamo je zemlja bila jeftinija, pa se zato baba Zlata i odlučila da upravo tu sagradi kuću. Žene sa sela su je poštovale, zato što je poticala iz hadžijske porodice i kad god bi nešto spremale, radile ili slavile uvek bi prvo nju pitale za savet.

Istorija kuća Bore Stankovića, Foto J. S.

Bora je govorio da je bila ponosna, jaka, izdržljiva i mudra žena. Živeli su siromašno, tako da se ona dovijala na svakakve načine kako bi se što manje osetila sirotinja i beda - kaže Lidija Ilić.

Danas u kući postoji odaja, odnosno soba koja nosi njen naziv i u njoj je smešten njen razboj na kome je tkala, a znala je i da preprodaje staru odeću kako bi othranila malog Boru.

Ona je po Borinom kazivanju koje je ostalo zabeleženo bila i veoma dobar usmeni pripovedač, tako da je znala kada završi sve poslove uzme Boru u krilo i do duboko u noć njemu priča o starom Vranju, ugledu njihove porodice, o raznim događajima iz prošlosti.

Umela je lepo da pripoveda, a on sve do detalja da pamti i kasnije prenosi u svojim delima.

Mnogo kasnije kada se afirmisao kao pisac i kada je postojala sumnja u postojanje "takvog sveta" u njegovim delima, on je često govorio da ne izmišlja i da pamti mnoge stvari. Kao veoma mali je često išao sa baba Zlatom i u takvim prilikama on je kao znatiželjno dete slušao i upijao sve razgovore koje je uz kafu vodila baba Zlata sa svojim komšinicama i rođakama.

Lidija Ilić kaže da je upravo ona insistirala da nastavi školovanje, jer je Bora kao gimnazijalac dolazio u iskušenje nekoliko puta da napusti školu. U šestom razredu gimnazije polagao je popravni ispit iz latinskog jezika. Zbog toga što su mu slabije išli jezici i nije upisao književnost. Samo zahvaljujući baba Zlatinoj upornosti i razumevanju profesora, koji su uočili njegovu sklonost prema literaturi, Bora je na vreme završio gimnaziju.

I nakon gimnazije baba Zlata ga je podsticala da nastavi školovanje u Beogradu i te iste godine, u devedesetoj godini života, kada je svoju misiju završila i izvela svog unuka na put - preminula je.
Sam taj čin Bora opisuje u svojoj pripoveci "Na onaj svet". Inače, Bora svoju baba Zlatu spominje i opisuje u mnogim svojim pripovetkama kao što je "Naš Božić", "Tetka Zlata", "Đurđev dan"...
U današnjem muzeju, posvećenom književniku Borisavu Stankoviću nalaze se pojedini predmeti koji su pripadali baba Zlati. Osim pomenutog razboja za tkanje tu je i njeno libade, gornji deo tadašnje gradske nošnje.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije