ŠTO NE MOŽE NIKO MOGU RONIOCI NAŠE ŽANDARMERIJE: Reporteri "Novosti" sa ekipom elitne jedinice MUP Srbije, u bazi kod Mosta na Adi

KADA se oni pojave na obali, situacija je uveliko dramatična.

Foto Željko Knežević

Sa odelom teškim 40 kilograma, maskom i perajima ulaze u reke, jezera, kanale i pretražuju dno, tragajući za utopljenicima ili predmetima kojima je izvršeno neko krivično delo. Ronilačka jedinica Žandarmerije Srbije, koja obavlja najsloženije bezbednosne zadatke u domaćim vodama, jedina je u Republici Srbiji i najveća u regionu.

Tokom godine, imaju između 60 i 70 akcija traženja nestalih u rekama. Prema rečima komandira Ronilačke jedinice Žandarmerije Igora Grcića, na teren izlaze kada ih angažuje neka od policijskih uprava ili drugi državni organ, u slučaju da se neki zadatak ne može rešiti nikako drugačije. Ekipa koja izlazi na reku broji šest ili sedam ljudi.

- Tim čine vođa ronjenja, koji je rukovodilac akcije, zatim imamo radnog ronioca koji zaranja i ide na dno - kaže, za "Novosti", komandir Grcić.

- Kolega pre ulaska u vodu oko struka vezuje "životno uže", kojeg na čamcu drži asistent. Kroz to uže je sprovoden kabl za komunikaciju, koji nam pomaže da znamo gde je čovek, jer je u vodi loša vidljivost, kako bi rezervni ronilac iz čamca mogao da pronađe kolegu. Ukoliko se veza prekine, mi imamo signale pa prepoznajemo kad treba pomoć, kad je završio posao... To uže se uvek koristi.

Tu su još i rezervni ronilac koji je obučen u odelu, ali bez maske. Spreman je za zaron i ima svog asistenta. Iako su u svakoj akciji podeljene "uloge", Grcić ističe da su svi ronioci obučeni za svaku od ovih funkcija.

Ronilac Žandarmerije ne može postati svako. U ovu jedinicu dolaze ljudi koji su u sastavu Žandarmerije, a prošli su osnovnu i selektivnu obuku. Dame se dosad nisu prijavljivale.

- Kada se ukaže prazno mesto, mi raspisujemo interni konkurs i ponovo radimo selekciju - objašnjava naš sagovornik.

- Lekarski pregled je prvi korak, kako bi se utvrdilo da li kandidati ispunjavaju zdravstvene uslove. Posle toga slede provere plivanja i ronjenja na dah u bazenu, minimum 25 metara. Tada vidimo da li kandidati imaju afiniteta.

Foto: Фото Жељко Кнежевић

POGLEDAJ GALERIJU

Najteži deo ovog posla su loša vidljivost i to što se ne bira ni vreme ni mesto intervencije. Ronioci ne nose lampe na čelu već pipaju po dnu i tako traže ljude ili predmete. Imaju svoje metode kako bi detaljno pretražili dno. Njihov alat je nož, za presecanje nekog kanopa ako se upetlja, na primer u ribarsku mrežu. Takođe, ima i sečicu kako bi prekinuo neku sajlu. To su mu pomoćna sredstva za ličnu bezbednost, ne oružje.

- U poslednjih godinu dana imali smo intenzivne akcije pronalaženja predmeta kojima su izvršena krivična dela, a koji su bačeni u vodu. Pre pet ili šest godina dogodilo se ubistvo u Vrnjačkoj Banji, u kriminalističkoj policiji je data izjava da je pištolj rasklopljen i bačen u delovima i to u Moravu, sa mosta kod Ćuprije. Našli smo sve delove, pištolj je sklopljen i veštačen. Tu je osoba dala tačnu izjavu u policiji, ali bilo je situacija kad kažu da je nešto bačeno, a mi ne uspemo da nađemo.

Treniraju svakog dana, u svojoj bazi na Savi, kod Mosta na Adi u Beogradu. S obzirom na to da ne znaju kad će ići na teren, dan im počinje nekom fizičkom aktivnošću - trčanjem, teretanom... Dežurstva su non-stop, roni se i vikendom. Da bi se bavili ovim poslom, da bi se rizik sveo na minimum, trening, ističu, mora da bude neprestan.

Božidar Milivojević (36) ima sedam godina dugu karijeru kao ronilac Žandarmerije. Dok njegov kolega Goran Đurić (31) oblači ronilačko odelo i uskače u Savu kako bi nam dočarao deo njihove svakodnevice, Milivojević objašnjava kako izgleda ronjenje sa opremom teškom 40 kilograma.

- Imamo mokra i suva odela, pretežno koristimo suva jer su naše vode hladne i zagađene, kako bismo se zaštitili od negativnih uticaja. Kolega Đurić je izašao iz vode, a potpuno je suv, voda mu je prodrla jedino do dlanova i kose. Ventili na njegovom odelu služe da se vazduh upumpa unutra, kako bi nam bilo toplije.

Od njega saznajemo da se na svakih 10 metara dubine, pritisak povećava za jedan bar. Taj pritisak steže i ronioca kojeg će, ukoliko ne pusti vazduh na ventilu, odelo pritisnuti i dobiće površinski oblik barotrauma, odnosno, postaće modar. Zimi rone najviše 45 minuta odjednom, dok leti to traje i gotovo dva sata. Uvek se kreće sa punom bocom vazduha, koja traje u zavisnosti dubine i dužine zarona, ali i složenosti podvodnog posla.

Celoj ekipi ronilaca najteže padaju zadaci kada traže decu koja su se utopila. Koliko god dug bio njihov radni vek, na potresne prizore i reakcije roditelja koji na obali čekaju da ronioci izvuku telo, nikada neće biti imuni.

- Svi smo mi roditelji i poistovećujemo se sa bolom koji oseća porodica - govori Milan Kojić (40), koji roni već 15 godina u Žandarmeriji. - Ni sam taj čin kad na dnu nađemo telo nije toliko stresan kao ono što nas čeka na obali. Iako nije nimalo lak, ovaj poziv je human na neki način, jer pomažemo ljudima da nađu svoje najmilije, kako bi mogli da ih dostojno sahrane. Takav nam je posao. Među kolegama vlada veliko drugarstvo, dobar smo i uigran tim.

Osim ronilačkih zadataka, kada tragaju za nestalim osobama ili predmetima, angažovani su i kao obezbeđenje na vodi i to za ličnosti koje imaju zaštitu. To su uglavnom strane delegacije za koje je upriličena vožnja na vodi, ili domaći državni funkcioneri koji po zakonu imaju pravo na zaštitu. Sem toga, učestvuju i na javnim skupovima na vodi poput verskih manifestacija kao što je Bogojavljenje. Leti imaju regate na rekama, sportske manifestacije poput takmičenja u kajaku, veslanju i kanuu na Adi, a tu su i turistički događaji na vodi - karneval brodova...

- Kada su u maju 2014. bile velike poplave u Obrenovcu, mi smo, osim evakuacije stanovništva, uradili jedan veoma složen i rizičan posao - priseća se komandir Grcić. -

Demontirali smo pumpe koje izbacuju fekalnu kanalizaciju iz Obrenovca. Ceo taj sistem bio je potopljen i trebalo je da se roni u toj kontaminiranoj vodi, kako bi se svaka pumpa pustila, bilo je više od 70 šrafova. Niko drugi, sem nas, nije mogao da to odradi.

Postojala je mogućnost da neko iz inostranstva bude angažovan za to, ali bi se čekalo mesecima dok bi se ispoštovale sve zakonske procedure. A stanovništvo nije moglo da se vrati, dok se ne pusti ceo kanalizacioni sistem. U celoj priči spasavanja, to je bio najveći rizik.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije