KUĆU PRETVORIO U MUZEJ NOŠNJI: Mladi inženjer Milan Ristić u Svrljigu ima jedinstvenu kolekciju vrlo starih narodnih odevnih predmeta (FOTO)

ĆURDIJA i kaica - svečana haljina i kapa za nevestu iz 19. veka, suknje, jeleci, kecelje, tkanice i marame, tek su delić bogate kolekcije Milana Ristića (28) iz Svrljiga.

Foto J. Ćosin

A osim što ih prikuplja i čuva, ovaj mladi inženjer modnog dizajna, i ručno izrađuje delove narodne nošnje ovog kraja iz najstarijih vremena.

Više od 1.500 delova narodnih nošnji, Milan je prikupio obilazeći svrljiška sela, od zaljubljenika u tradiciju i folklor, komšija, baka, drugih kolekcionara. Ono što ne može da dobije ili kupi, napravi sam tako što ručnom mašinicom za vez istka na razboju šaru, baš onako kako su to mnogo vekova pre radile abadžije kojih danas u Srbiji ima toliko da mogu "stati" na prste jedne ruke.

- Danas je teško uopšte naći mašinicu za vez - priča nam Milan. - Od bake sam nasledio jednu, a drugu mi je poklonio čovek u jednom selu. Sve ono od narodne nošnje što nemam u svom fundusu, a što vidim kad kod nekog odem, a ne želi da proda ili pokloni, ja fotografišem, uzmem kroj, pa uradim repliku. Za izradu jedne kecelje potrebno mi je najmanje tri dana, a ako je bogato vezena onda i do 10. Posao zahteva mnogo rada, menjanje vunice, preciznost, strpljenje, a izrađuje se tako što se iscrtano platno pripremi za ram i okači, da stoji ravno dok se veze mašinicom. Radi se uvek s naličja, da bi vez ostao na prednjoj strani, na licu. Vez se posle prišije za kecelju ili na neki drugi odevni predmet.

Foto: Фото Ј. Ћосин

POGLEDAJ GALERIJU

Ispričao nam je naš sagovornik da replike narodne nošnje izrađuje isključivo u originalu, ne unoseći nove ideje, jer želi da ih tako sačuva od zaborava. Ljubav prema narodnoj nošnji i tradiciji rodila se, kaže, još kada je kao srednjoškolac počeo da se bavi folklorom. Vrlo brzo počeo je da prikuplja originalne suknje, čarape, šajkače, šubare, anterije, prtene košulje, jeleke, opanke, marame...

- Gotovo za svaki komad nošnje koji imam, znam odakle je, zašta je spremljen, da li je dar, da li za onaj svet "gore" - objašnjava nam ovaj kolekcionar.

- Uglavnom je to bila devojačka sprema. Tu su suknje pismarke, kakve je tkala i moja baka, zatim suknje levke, kecelje sa "lskavkama" kako su ih zvali u ovom kraju, a to su najsvečanije kecelje. Tu su čarape dvopređne karakteristične takođe za svrljiški kraj, nakit iz 1839, dve pafte iz 1905. godine iz Bele Palanke - dekorativne metalne kopče za ženski pojas, pušćuli odnosno mamlije ili naušnice...

Od svega što poseduje u svojoj kolekciji najdraža mu je, kaže, kaica iz 19. veka. To je ženska kapa koju su neveste nosile od dana svadbe pa sve dok ne rode dete.

Dodaje da je danas malo onih koji nošnju izrađuju ručno, i da su zanat od abadžija preuzele kompjuterske mašine. Priznaje da moderne nošnje liče na one stare, ali su materijali znatno drugačiji. Objašnjava nam da se nošnja svrljiškog kraja menjala kroz vekove, onako kako su prilike to dozvoljavale.

- Pre Drugog svetskog rata nošnja je bila oskudnija vezom, nije se imalo para, jer što više veza, nošnja je bogatija. Kasnije je došao trend floralnih motiva, da se veze cveće, pre toga je bila zastupljena geometrija - objašnjava ovaj mladi modni dizajner i ne krije da mu je želja da otvori svojevrsni muzej u kom bi izložio svu svoju bogatu kolekciju i prezentovao je javnosti.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije