UŽASE LOGORA U DERVENTI I DAN-DANAS PROŽIVLJAVAMO: Srbi, svedoci ratnih strahota u Posavini 1992. i zločina u hrvatsko-muslimanske koalicije

I DAN-DANAS, skoro tri decenije poslije zarobljeništva, proživljavamo užase logora smrti u Derventi. Film "Koridor 92" nam je vratio mnoga sećanja na dane kada se lomilo da li će opstati Republika Srpska, da li će srpski narod doživeti novi Jasenovac, Donju Gradinu, Prebilovce i hoće li srpski leševi ponovo ploviti Savom ili ćemo pobediti i opstati na svojim vekovnim ognjištima.

Foto: RTS printskrin

Govore ovako, u potresnoj ispovesti za "Novosti", Srbi koji su prošli golgotu kazamata smrti u Posavini te ratne 1992., a pogotovo u Derventi gde je više stotina Srba mučeno i ubijeno na najsvirepije načine!

ISTINA Drago Knežević, predsednik derventskih logoraša, Foto Ninko Đurić

Posavina je te 1992. bila centar bitke za opstanak Srba. Hrvati su formirali logore nakon zauzimanja Dervente, Odžaka, Bosanskog Broda, Modriče. Mučenja i ubistva Srba kao u NDH odmah su počela. Krvavi podrumi po Derventi pamte jauke i smrt srpskih logoraša, prisećaju se Srbi koji su prošli logore smrti u Derventi, pogotovu u zloglasnom Domu JNA, danas Domu kulture, kao i potomci onih koji su nastradali od ustaškog noža...

SEĆANjE Sa jednog od pomena stradalim Srbima u bivšem logoru - Domu JNA, Foto N. Đurić

- Terali su nas da jedemo so, a potom branili da pijemo vodu. Urezivali su ljudima nožem krstove na leđima, a onda preko toga sipali so. Kleštima su rezali uši... Skinuti do pasa i bosi, gaženi smo čizmama dok smo puzali po klizavom podu od krvi i stakla. Donosili bi i konopac na kojem je bio vezan čvor i terali bi nas da ga stavimo u usta, da bi ga potom trzali rukama da nam izbije zube. Jeli smo zasoljene, kako su zvali, četničke novčanice, pili benzin - priseća se strašnih muka Drago Knežević, danas predsednik derventskih logoraša, koje su mučitelji i dželati hrvatsko-muslimanske krvave koalicije primenjivali nad zarobljenim Srbima u Domu JNA, Rabiću, Poljarima i drugim podignutim logorima.

TRAUME Slaviša Đuraš pokazuje stratište svog oca u današnjem Domu kulture, Foto Ninko Đurić

KNEŽEVIĆ je samo jedan od više od 500 logoraša koji su prošli golgotu i pakao tih i drugih tajnih logora. Više desetina njih je, u samim logorima, kod kuća, na ulici, u bolnicama i drugim stratištima, svirepo pogubljeno. Ubijene su i mnoge derventske Srpkinje, desetine njih je silovano. Nisu štedeli ni trudnice. Mnogi logoraši su u međuvremenu preminuli od posledica torture, a neki živi su teški invalidi.

- Pravi pakao je počeo upadom i agresijom zvanične vojske Hrvatske na Vaskrs 1992. Iz Hrvatske je pristigla i domaća hrvatsko-muslimanska koalicija koja je poubijala čitave porodice. Na pragu Lazarevića ubijeni su otac, majka i sin, iz kuće Živkovića otac, majka i sin, bračni parovi Ćudić, Zorić. Neke porodice su bukvalno zatrte - govori u dahu Knežević.

ZLOČIN Azra Bašić, Foto Sud BiH

On kaže da je ubrzo po agresiji ovog dela Posavine i BiH, nekadašnji Dom JNA u Derventi pretvoren u sabirni centar zarobljenih Srba i logor. Derventski Srbi se pogotovo sećaju strašnog prizora od 26. aprila 1992. godine u Domu JNA u Derventi, kada je Azra Bašić, poznatija kao "krvava Azra", zaklala Blagoja Đuraša. Blagoje je kao šef računovodstva radio u Kneževićevoj privatnoj firmi "Import" i bio je omiljen i čestit čovek.

- Blagoje se našao na meti desetorice pripadnika HVO koji su ga oborili na pod i krvnički ga tukli. Bio je ponosan čovek i rekao je: "Samo vi udrite". Nije hteo da pruža otpor. A onda je na scenu stupila Azra. Zasmetalo joj je što je teško pretučeni Blagoje, ležeći na podu u lokvi krvi, sa belom penom na ustima, počeo da krklja. Zapretila mu je da ne krklja na usta. Izvadila je nož iz čizme i, naočigled zarobljenih Srba, zarila mu nož u vrat. Krv je šiknula po lamperiji... Zaklala ga je hladnokrvno, kao da pije kafu - priseća se strahota Knežević. - Potom se osmehnula, izustivši: "Jedan vojvoda manje."

Među krvnicima koji su tukli Blagoja Đuraša i druge logoraše bile su i Đuraševe komšije Dervenćani, braća Esad i Derviš Čavalić. Oni su za to nedelo dobili pet, odnosno pet i po godina robije. Krvava Azra je osuđena na 14 godina robije. Međutim, pravda nije stigla mnoge druge krvnike, pogotovo nalogodavce.

SLAVIŠA Đuraš (44) imao je samo 16 godina kada mu je Azra Bašić, s pristiglom agresorskom vojske Hrvatske, HVO brigade iz Rijeke, 26. aprila 1992. godine, zaklala oca Blagoja, u tadašnjem srpskom gubilištu i paklu u derventskom Domu JNA. Za "Novosti" priča da je od svedoka saznao da su mu krvnici ocu prvo izbili zube, polomili kosti, dodatno ga mrcvarili ubodima noža, terali ga da na kolenima hoda po staklu, s kaišem oko vrata, a onda ga je Azra Bašić, ne trepnuvši - zaklala!

Slaviša je od trojice komšija, Radojice Garića, Dragana Kovačevića i Mila Kuzmanovića, saznao i za, kako su se poverili, njihovu ličnu strahotu, kada ih je terala da ližu i piju krv iz prerezanog vrata njegovog oca.

- Pitala ih je da li bi im umesto četničke, možda više godila i slađa bila ustaška krv.

Ovde je to bilo... Ovde je zaklan moj otac - priča Slaviša sa gorčinom i rukom pokazuje stratište svog oca u današnjem Domu kulture u Derventi, na čijem ulazu je podignuta spomen-ploča, koja svedoči o svojevrsnom devetetom krugu pakla kroz koji su proše stotine zarobljenih derventskih Srba.

Slaviša se još tada kao dečak, zajedno sa bratom i majkom, zavetovao da se neće smiriti dok ne pronađu telo mučenika Blagoja.

- Tek 2003. godine, u rejonu Zelenika, šest kilometara od Dervente, pronađeni su posmrtni ostaci moga oca. U odvodnom kanalu ispod puta, lobanja je bila odvojena od tela i zamotana u ceradu - s neskrivenom bolom se priseća Slaviša.

ON JE uz pomoć prijatelja uspeo da locira i otkrije odbeglu Azru Bašić U SAD, odakle je 22. novembra 2016. isporučena u BiH. Prisustvovao je njenom izricanju kazne 14 robije.

- Kakvu-takvu utehu smo našli pronalaskom posmrtnih ostataka našeg mučenika i otkrivanjem njegovog dželata u SAD. Dodatno i njegovom, odnosno te žene monstruma, robijom od 14 godina koja je mogla biti i veća - kaže naš sagovornik.

On veruje da žrtva njegovog oca, kao i sve ostale srpske žrtve, nisu bile uzaludne.

- Raduje nas da nisu bili uzaludni i da su proboj koridora, kao i sve ostale dobijene bitke, donele slobodu mučeničkom srpskom narodu. Ima tu neke simbolike u tom stradanju na Vaskrs 1992. Vaskrsao je i u proteklom ratu ovaj, jedan od najporušenijih gradova u bivšoj Jugoslaviji, koji uskoro dobija i status grada. U njemu je i nekadašnji sabirni centar i logor za zarobljene Srbe Dom JNA vaskrsao u Dom kulture. A, mi koji smo imali sreću da preteknemo dužni smo da se i dalje razvijamo, borimo i da strahote naših mučenika nikada ne zaboravimo - završava, za "Novosti", potresnu ispovest Slaviša Đuraš.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije