NJEGOVO PREOSVEŠTENSTVO EPISKOP BAČKI IRINEJ BULOVIĆ: Ako pristanemo da nam uzmu Kosovo, nestaćemo sa lica zemlje

Neki evropski narodi su do samosvesti o jedinstvu došli tek u 19. stoleću. Mi smo svest o tome da smo narod Svetog Save i Svetog cara Lazara, odnosno Hristov narod, imali vekovima ranije jer se naš Pijemont nije nalazio na zemlji nego su ga sveti iz roda našega podigli visoko na nebo i, u isto vreme, pohranili duboko u dušu svakog našeg čoveka

Foto: Pečat

Hrišćanin je duboko svestan činjenice da svakodnevni život ljudi ne može i ne treba da se pretvori u neprestanu, neizlečivu, trajnu epidemiju i pandemiju straha i nemoći. Je li normalno stanje da se jedni drugih plašimo, da jedni od drugih zaziremo, da jedni druge izbegavamo, da bližnje svoje smatramo za daljnje, tuđe? Je li normalno da svoju braću, sestre, roditelje, decu, braću i sestre po veri, prolaznike na ulici, vidimo ne kao blagoslov i dar Božji nama nego kao potencijalni izvor opasnosti, bolesti i smrti? Filosofski solipsizam je tek blaga, bezbolna teorija prema ovom stavu potpune sebičnosti: ja sam potpuno zaštićen tek onda kada sam sâm i kada nisam sa drugima (što i znači izraz „preventivna izolacija“).

Navedena promišljanja o pitanjima koja su u ovom trenutku odlučujuća za život i opstanak ne samo hrišćanske zajednice iznosi Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački Irinej Bulović. U tradicionalnom božićnom razgovoru, koji je pred čitaocima prazničnog broja Pečata, naš visokouvaženi sagovornik, čineći izuzetnu čast našem listu – kao što je to činio i minulih godina – u susret Božiću razmatra aktuelne prilike, kao i niz najvažnijih i za srpski narod dugoročno otvorenih i nerazrešenih sudbinskih problema. 

Vaše Preosveštenstvo, godina za nama bila je izuzetno teška za ceo svet. Pandemija kovida 19, koja još uvek besni, nastavljanje oštrih geopolitičkih sučeljavanja i svih drugih globalnih sukoba, doneli su ogromna iskušenja, patnju i stradanje. Ovakvoj sudbini nije umakla ni Srbija, a čini se da je odlazeća godina, pogotovo njena završnica, bila posebno stradalna za Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Upokojili su se patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije, episkop valjevski Milutin i drugi pripadnici sveštenstva SPC. Kako se boriti s ovako teškim gubicima? Kako istrajati i održati snagu u ovom vremenu?

I pored svega što se događa u svetu i u našem narodu, ovde u njegovoj matici i u rasejanju, dužni smo da istrajemo u veri, nadi i ljubavi. Opasni – često, nažalost, i smrtonosni – virus koji još uvek besni, kako s pravom konstatujete, nije ugrozio samo zdravlje i život miliona ljudi već i čoveka kao ličnosti i kao zajednice. Čovek ne može, po samoj svojoj bogodanoj i bogolikoj prirodi, da živi sam, bez zajedništva i opštenja sa svojom braćom i sestrama, sa svojom užom i širom porodicom, sa bližnjima i daljnjima, sa drugim ljudskim bićima uopšte, sa ukupnom stvorenom prirodom. Danas je on, međutim, danonoćno pod unakrsnom vatrom poruka i opomena da mora u izolaciju, da je druženje sa drugima krajnje rizično, da, u ime preživljavanja i očuvanja zdravlja, treba imati „socijalnu distancu” u odnosu na bližnje (kakvog li nakaradnog izraza umesto našeg, srpskog, rastojanja ili odstojanja, ali ni u kom slučaju „socijalnog”!), da se odgovornost prema sebi i prema drugima sastoji, do daljnjega, u „veštini da živiš sam” ukoliko i koliko je to moguće… Nekadašnja izreka homo homini lupus (čovek je čoveku vuk) danas bi mogla da glasi: Homo homini virus (čovek je čoveku virus).

Ne zastupam, naravno, tezu da je virus korona bezazlen i bezopasan (naprotiv!) – jer bezazlen i bezopasan nije ni obični virus sezonskog gripa – ali ne mogu da se otmem utisku da neki centri moći, verovatno naddržavni, globalni, zloupotrebljavaju epidemiju i njome izazvanu opštu nevolju tako što proizvode i raznose još opasniji duhovni virus – strah, nesigurnost, beznađe, depresiju. Naš narod je odavno iz iskustva znao da je rat nekome rat, a nekome brat. U planetarnom kontekstu današnjice i sutrašnjice to znači: posle korone siromašni, ta jadna i gladna većina čovečanstva, biće – i već jesu – još mnogo siromašniji i u svakom pogledu ugroženiji, a bogati, ta manjina od najviše nekoliko procenata ljudi u čijem vlasništvu se nalazi više od devedeset odsto dobara i resursa, biće – i već jesu – još mnogo bogatiji i, što je kudikamo gore, nezasitiji.

Ipak, pesimizmu nema mesta: gospodar istorije nije čovek, a pogotovu to nije samoživi, bezobzirni, dobrovoljni potčovek ili raščovek, kako se izražavao Sveti Justin Ćelijski. Gospodar istorije jeste Bogočovek, Hristos, a On je Ovaploćena Ljubav. On je Hleb naš nasušni. On je Lek besmrtnosti. On je Vaskrsenje i Život. Njegov sud o smislu ljudske istorije biće konačan, za neke strašan, a za druge radosno očekivan. Od iskoni, pre sveta i vremena, beše On, večna Reč Božja. On je i sada prisutan među nama i u nama, za neke nevidljivo, a za neke i vidljivo. Zbog svega toga nas naša sveta Crkva neprekidno poziva: gore srca, zablagodarimo Gospodu, sami sebe, i jedni druge, i sav život svoj Njemu poverimo! Jer, On se rodio da bi sve nas preporodio. To ćemo najjače osećati uskoro, o Božiću. Na potpuno isti način treba da se osećamo i po gubitku trojice naših duhovnih čelnika, blaženopočivših patrijarha Irineja, mitropolita Amfilohija i episkopa Milutina. Njihov odlazak, bolje reći prelazak ili preseljenje (to znače starinski izrazi prestavljenje i preminuti), njihova smrt (crkvenim rečnikom rečeno, njihovo upokojenje ili usnuće u Gospodu) jeste gubitak, ali je još većma dobitak: ovde na zemlji Boga su slavili i Crkvi Njegovoj služili, a isto to, verujem, čine i činiće i onde gde su sada njihove duše, pred Licem Božjim i u zajednici sa svima od pamtiveka svetima, spasenima i pomilovanima.

Ako je tačno da se odlaskom njenih velikih arhijereja Srpska Crkva zaljuljala jer, kako reče pesnik, skršila su se dva njena noseća stuba, šta biste izdvojili kao najvažnije i u ovom vremenu najpreče da bi se ne samo učvrstili njeni preostali stubovi već i osnažili – verujemo neuništivi – pravoslavni crkveni temelji?

Na ovo pitanje sam dobrim delom već odgovorio. Ali dodaću još ponešto. „Krilata reč” da se naša Crkva zaljuljala jer su se skršila dva njena noseća stuba zvuči lepo i rečito u pesničkom jeziku. Ona zapravo izražava ljubav i poštovanje prema pokojnicima. U njenom suštinskom, striktno bogoslovskom, značenju ova reč ne može, međutim, biti shvaćena doslovno. Crkva kao bogočovečanski organizam, kao nerukotvoreni Dom Božji (uzgred budi rečeno, po mišljenju mnogih filologa slovenska i srpska reč Crkva etimološki i potiče od grčke reči koja znači Dom Božji), uopšte se ne može „zaljuljati”. Ona je, po apostolu Pavlu, nepomerivi Stub istine i neosvojiva Tvrđava istine. Po rečima Samoga Gospoda Hrista, njen Kamen temeljac je takav da nju „ni vrata pakla ne mogu nadvladati”. Mogu se, delimično i privremeno, zaljuljati, pa i skršiti, samo određene istorijski uslovljene crkvene strukture, čak i čitave lokalne Crkve, ali ne i Crkva u svojoj sabornoj punoći.

Nema više mnogih slavnih maloazijskih Crkava koje se spominju u Svetom Pismu Novog Zaveta i koje su osnovali apostoli Hristovi, ali Crkva i dalje živi, svuda, pa, kao „malo stado” Hristovo, i u Maloj Aziji. Ovo važi, manje ili više, i za druge apostolske Crkve na Bliskom i Srednjem istoku i u Africi, ali Crkva i dalje živi, svuda, pa i u tom delu sveta, čak i u Saudijskoj Arabiji. Prvobitnu Crkvu činili su Hristos i šaka ljudi oko Njega, ljudi iz duboke provincije tadašnjeg „civilizovanog sveta”, društveno beznačajnih i u javnosti svoga vremena praktično nepostojećih. Kroz samo tri veka ona je postala svuda prisutna u tada poznatom svetu. Dioklecijan je verovao da ju je konačno skršio, a samo desetak godina kasnije ona postaje vladajuća vera. I Staljin je mislio da je u svojoj imperiji bezboštva i nečoveštva (začudo, ova dva pojma su neodvojiva!) uništio Crkvu, ali je on isti, posle Hitlerove najezde, morao da šalje među narod i vojsku vladike i sveštenike iz tamnica i logora koje nije stigao da pobije i da u dobroj meri vrati Crkvi slobodu ili bar famozni „tolerantni odnos” prema njoj. Njegov potonji naslednik Hruščov obećava građanima Sovjetije da će im na televiziji pokazati „poslednjeg živog popa”, da bi posle svega dve-tri decenije Pravoslavna Crkva u obnovljenoj istorijskoj Rusiji bila glavna duhovna i moralna snaga.

Brisel je odbio ne samo da u ustav Evropske unije unese molitvu Bogu nego i da bar spomene istorijsku činjenicu da savremena evropska kultura i civilizacija imaju judeohrišćanske korene, ali zato Vladimir Vladimirovič Putin, Evropljanin više od svih briselskih birokrata zajedno uzetih, vraća Boga u ustav nove, prave, hrišćanske i pravoslavne Rusije. „Veći je Onaj Koji je u nama nego onaj koji je u svetu”, piše u Novom Zavetu, pri čemu se pod svetom ne podrazumeva svet koji je stvoren da bude raj, odnosno Carstvo nebesko, nego pali svet greha, zla i smrti.

Da pitanje koje postaviste konkretizujemo: otidoše od nas – i ostadoše sa nama – Irinej, Amfilohije i Milutin, ali Bog Živi i Istiniti, Koji ne ostavlja Sebe neposvedočenim ni u jednom pokolenju, podići će njihove dostojne naslednike i nastavljače. Ja u to ne sumnjam. Nadam se da ne sumnjate ni vi, moj verni višedecenijski prijatelj i sabesednik.

Položaj Srpske Pravoslavne Crkve oduvek je bio složen i predodređen za borbu s teškoćama i iskušenjima, kako svetovnim, tako i duhovnim. Među onima koji su već dugo zabrinuti za budućnost Pravoslavlja često se govori o uvođenju „novopapizma”, iza koga stoje Carigradska Patrijaršija i patrijarh Vartolomej. SPC je zauzela načelnu poziciju, utemeljenu na kanonskom predanju, kad je raskol u Ukrajini u pitanju. Ruska Pravoslavna Crkva je u tom smislu visoko ocenila principijelnost SPC i blaženopočivšeg patrijarha Irineja. Ipak, pomesne Crkve grčkog govornog područja (ne sve), uključujući odnedavno i Kiparsku, priklonile su se, u najmanju ruku problematičnoj, poziciji patrijarha carigradskog Vartolomeja. Kako ocenjujete b33

Problem „novopapizma” koji pominjete nažalost postoji. Imamo sledeću evoluciju: Carigradska Patrijaršija – inače Crkva Majka Srpske Pravoslavne Crkve, što je činjenica koju niti imamo pravo da zaboravimo niti je ikada zaboravljamo – izvršila je nekanonski upad u jurisdikciju Ruske Pravoslavne 

Crkve i „rehabilitovala” raskolničke zajednice u Ukrajini, ali nažalost nije ni ukinula ni ublažila raskol u Ukrajini nego ga je, nasuprot tome, produbila i produžila. Doskorašnji raskoli preneti su sa tla Ukrajine na čitav pravoslavni svet. Došlo je do prekida liturgijskog i kanonskog opštenja Moskovske Patrijaršije sa Carigradskom Patrijaršijom i sa onim predstojateljima i episkopima pojedinih Crkava koji priznaju nepokajanog raskolnika Epifanija – tačnije građanina Dumenka – za legitimnog mitropolita kijevskog i autokefalnog (!) poglavara Crkve u Ukrajini, gde inače živi i dela ugledni i od pomesnih Pravoslavnih Crkava priznati mitropolit kijevski i sve Ukrajine Onufrije, uz kojega je preko sto kanonskih episkopa sa više od petnaest hiljada sveštenika i monaha i sa desetinama miliona vernika. Nesaborno jednostrano priznavanje raskolničkih grupacija nije, međutim, izazvalo samo raskol među Crkvama nego i podele i trvenja unutar Crkava, o čemu svedoče polemike među episkopima i teolozima u Grčkoj i na Kipru.

U novonastalom duhovno-kanonskom haosu Srpska Pravoslavna Crkva zastupa, kao što s pravom ističete, načelni stav bezuslovne vernosti vekovnom kanonskom poretku Pravoslavne Crkve, kojim niko nema pravo da se poigrava. Što pojedinci taj principijelni stav tumače kao svrstavanje uz jedne protiv drugih, to je problem njihove savesti i njihovog shvatanja Crkve. Mi nismo ni protiv koga, ponajmanje protiv slavne i mučeničke Carigradske Patrijaršije koja je 1219. godine dala autokefalni status našoj Crkvi, a u Svetom Savi prepoznala ličnost dostojnu da bude prvi autokefalni srpski arhiepiskop, ali smo protiv postupaka koji ugrožavaju ili narušavaju jedinstvo Pravoslavne Crkve i dovode u pitanje kredibilitet Pravoslavlja pred rimokatolicima i inoslavnim hrišćanima uopšte.

Kako će se stvari razvijati u budućnosti, teško je predvideti, ali ako sudim na osnovu sličnih prethodnih slučajeva iz istorije Crkve, nadam se da će u dogledno vreme ova kriza biti prevaziđena. Daj Bože što pre!

Još na Kritskom saboru ukazali ste na manjkavosti u savremenim pokušajima da Pravoslavlje dobije neku vrstu „istočnog pape”, pa ste i objavili tekst o svojim neslaganjima s takvim pristupom. Kakva eklisiološka pozicija treba da se zauzme u naše doba da bismo izbegli iskušenja centralizacije, ali i anarhije?

Na ovo kratko pitanje mogao bih da odgovorim veoma opširno – tako da odgovor zauzme ceo Pečat. Kada bi se sabralo sve što je s tim u vezi napisano, bili bi to čitavi tomovi, a ne samo jedna knjiga. Ali ovde ću, poštujući raspoloživi prostor, sažeti temu na ono najbitnije.

U čemu se suštinski razlikuju pravoslavna i rimokatolička eklisiologija iako i jedna i druga priznaju postojanje prvenstva u Crkvi? Rimokatolička Crkva prihvata primat rimskog episkopa, pape, kao prvenstvo vlasti, kao vrhovni autoritet pri donošenju odluka koje se tiču Crkve u celosti. Papa je praktično iznad sabora episkopa: čak i kad bi bili sabrani svi rimokatolički episkopi i nešto odlučili, papa ima načelnu mogućnost da stavi veto i da samo on donese odluku. Strukturu Rimokatoličke Crkve možemo slikovito da prikažemo kao piramidu u čijem podnožju se nalaze vernici, iznad njih su sveštenici, iznad ovih episkopi, a na samom njenom vrhu nalazi se papa. Ovakva struktura je našla svoj izraz u poznatoj latinskoj izreci Roma locuta, causa finita (Rim je rekao, stvar je svršena). Istini za volju, „piramidalno” ustrojstvo Crkve znatno je ublaženo, premda ne i ukinuto, na Drugom vatikanskom saboru (1961–1965) tako što je prihvaćeno učenje Svetog Pisma i svetih Otaca Crkve, u kontinuitetu negovano i sačuvano u Pravoslavlju, da Crkvu sačinjava Narod Božji, koji obuhvata sve njene članove bez razlike – episkope, sveštenike, monahe, vernike…

Za razliku od ustrojstva Rimske Crkve, Pravoslavna Crkva ne liči na piramidu. Pre bi joj odgovarala slika doma, velike kuće sa mnogo stanova i ukućana, gde svako ima svoju specifičnu funkciju. Posebno važnu službu vrše episkopi. Oni opštecrkvena pitanja rešavaju na saborima, pri čemu nijedan od njih, čak ni onaj koji predsedava na saboru, nije iznad sabora. Sve odluke se donose ili jednoglasno ili većinom glasova. Predsedavajući nema pravo veta i može biti nadglasan, ali to mu ne oduzima dostojanstvo prvog među episkopima. Njegovo prvenstvo nije prvenstvo vlasti nego prvenstvo časti. On jeste prvi, ali ne prvi izvan ili iznad sabora nego prvi u saboru, „prvi među jednakima” (primus inter pares), a nikako ne „prvi bez jednakih” (primus sine paribus), na što već vekovima pretenduje episkop „staroga” Rima, a odskora i episkop „Novoga Rima”, odnosno Konstantinopolja, Carigrada, danas Istanbula.

Obe pretenzije su za pravoslavno shvatanje prirode i ustrojstva Crkve neprihvatljive. Prema 28. kanonu Četvrtog vaseljenskog sabora episkop Novoga Rima zadobija isto „preimućstvo časti” koje uživa episkop Rima u tada jedinstvenoj Crkvi, ali se pri nabrajanju ili u diptisima nalazi na drugom mestu, iza rimskog episkopa, jer je rimsko prvenstvo časti starije i potiče iz apostolske epohe. Nijednom od njih kanon ne pripisuje prvenstvo vlasti. Takav pojam u kanonima Crkve uopšte ne postoji. Ukratko rečeno, Crkvu odlikuje sabornost, a ne monarhija. Odnos između prvog po časti episkopa i episkopskog sabora je pri tome dinamičan, ali jedini moguć: niti prvi može da odlučuje sam, bez sabora, niti sabor sam, bez prvog episkopa, kako nalaže 34. apostolski kanon. Bogočovečanska ravnoteža i harmonija odlikuju ne samo Ličnost Hristovu već i Telo Njegovo, Crkvu Božju. Moj skromni konačni odgovor na vaše pitanje glasi: sabornost je jedini mogući prolazak velike istorijske Lađe zvane Crkva između Scile centralizacije i Haribde anarhije.

Za Srpsku Pravoslavnu Crkvu minula godina je još po nečemu, ali dobrom, čak veličanstvenom, bila izuzetna. Litije koje je u Crnoj Gori predvodilo sveštenstvo SPC učinile su da 2020. bude vreme za pamćenje i istorijsko vrednovanje. Spontane i masovne, pokazale su svetu jedinstvo Crkve i vernog naroda. Bile su pokret identitetske, nacionalne i kulturne, a ne samo verske samosvesti i snage, i tako su izvojevale svojevrsnu pobedu narodne volje. Videli smo ogromnu snagu koja je izborila promene u društvenom i političkom životu Crne Gore, i trasirala put za ukidanje zloglasnog i Srpskoj Crkvi tako očigledno neprijateljskog Zakona o slobodi veroispovesti. Kako razumeti i objasniti ovo po mnogo čemu jedinstveno događanje?

Istina, to je događaj bez presedana u savremenoj srpskoj istoriji. Istoričari, zatim sociolozi, psiholozi i drugi, proučavaće uzroke i motive, a posledice mi savremenici još uvek sagledavamo samo delimično. Nadamo se i verujemo u dobro za naš narod i sve druge narode koji žive u Crnoj Gori.

Pod jedinstvenim imenom Litije i sloganom „Ne damo svetinje” biće upamćen veliki pokret našeg naroda u Crnoj Gori, čiji je povod takozvani Zakon o slobodi veroispovesti, za sprečavanje totalitarnog i nedemokratskog režima da od Srpske Pravoslavne Crkve oduzme nepokretnu imovinu – hramove, kuće, zemljište – koju ona baštini osam stoleća. To je neposredni povod.

Uzrok je pak u kontinuiranom teroru koji se nad Crkvom i nad srpskim pravoslavnim narodom na području Crne Gore na različite načine sprovodi od Badnjeg dana 1942. godine, kada je po Titovom naređenju masakrirano trista ljudi kod Kolašina. Načina egzekucije ne bi se postideli ni jasenovački krvnici. Ubistva Srba, grupna i pojedinačna, komunisti su nastavili čitavim tokom rata, naročito na samom kraju, kada su, opet po Titovom naređenju, pobili hiljade izbeglica u Kočevskom Rogu i drugim mestima na austrijskoj granici. U tim masovnim pogromima pobijeni su sveštenici, oficiri, prosvetni radnici, domaćini, svi koji su mogli biti za ugled narodu. Bogu hvala, nekolicina je ipak uspela da pobegne u inostranstvo. I nad tim osirotelim narodom bez duhovnog, intelektualnog i prosvetnog vođstva vršen je decenijama strahoviti pritisak. Tajna policija, zloglasna UDBA, u Crnoj Gori je, više nego bilo gde iza gvozdene zavese, preko svojih žbira vršila striktnu kontrolu svih vidova života: privrednog, kulturnog, verskog, sportskog, prosvetnog. Srbi su punili najpre Goli otok, a posle Spuž; ostajali bez posla…

Isto je nastavljeno i posle preimenovanja Saveza komunista u Demokratsku partiju socijalista. Tajni snimci udbaša, koji 2006. godine nagovaraju domaćine, preteći njihovim porodicama, da na lažnom i falsifikovanom referendumu glasaju za samostalnost (!), imaju elemente crnog humora („Igraće Real iz Madrida u Golubovce”), ali zapravo otkrivaju strahotni karakter crnogorskog režima. Potom dolazi učlanjenje u NATO, priznavanje lažne države Kosovo, višekratno falsifikovani izbori, izmišljanje novog jezika i pisma, afirmisanje grupe opskurnih prestupnika kao tobožnje Crkve i mnogi drugi akti koji ne samo što su nedemokratski, protivni volji apsolutne većine naroda, nego su i činjeni da bi promenili identitet većinskog srpskog naroda u toj republici, sa krajnjim ciljem da on nestane, konačno i u potpunosti. Za mene je zagonetka zašto su, od prvog nacrta 2015. godine, bili toliko uporni sa tim zakonom, u stvari bezakonjem. Verovatno su mislili: kada nam je sve do sada prolazilo, i ovo će…

Masovnost, sloboda, istrajnost narodnog odgovora na nameru da mu otmu svetinje i crkvenu imovinu bio je iznenađenje za sve, čak, reklo bi se, i za Crkvu koja je branila svoje biće i svoju imovinu i povela narod, a najviše za državne kleptokratske strukture. Narod je osetio da je kucnuo krajnji čas da odbrani i kolektivni i lični identitet, samosvest i dostojanstvo. Iz tog razloga su bili potpuno neuspešni i deplasirani stalni, mahom dobronamerni, apeli pojedinaca da se ne ističu nacionalna obeležja, srpske trobojke i slično, jer je, navodno, napadnuta Crkva, a ne srpski narod. Videh tada, umesto zvanične zastave Srpske Pravoslavne Crkve, trobojke sa krstom i ocilima, a pojedini sveštenici su nosili belu zastavu sa četiri kružića. Kažu da je to obeležje Miholjskog zbora. Pa dobro…

Narod je svakoga dana, širom Crne Gore, u litijama nosio naše narodne, državne i crkvene zastave. Bojio ih je po zidovima zgrada, na javnim mestima, po putevima, svuda. Mladići su branili zastave od policije, borili se za trobojke, bili privođeni, maltretirani, dobijali teške batine. Zašto su to, pobogu, radili? Zašto su kilometrima hodali, i pod vrelim suncem i po ciči zimi, sa krstom, časnim ikonama i zastavama u rukama? Zato što su time snažno, najsnažnije, manifestovali da je njihov identitet isti kao kod naših sugrađana u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Prizrenu, Šapcu, Banjaluci, i zemljaka u svim državama i državicama Balkana i širom sveta. I šta to uopšte znači „napadnuta je Crkva, a nije narod”? Da li je tako nešto i teoretski moguće? Da li se verska prava tiču nekog drugog, a ne verujućeg naroda?

Ali da se vratimo na početak! Valja nam se podsetiti šta je u osnovi identiteta koji je branio, potvrđivao i utvrđivao naš verni narod u Crnoj Gori braneći sebe, svoje svetinje i svoje postojanje. Koje su to vrednosti i osobine, zajedničke i identične kod svih Srba, ma gde oni živeli, a koje ne smeju da budu izmenjene globalizacijom i fragmentacijom? Osobine po kojima nas Sam Spasitelj prepoznaje? Te vrednosti i osobine nazivamo jednim imenom: Svetosavlje! Svetosavlje jeste ili treba da bude srpski etos, način na koji mi Srbi živimo. Ali hrišćanstvo ili Pravoslavlje „srpskog stila i iskustva” odlikuje i mnoge od onih koji su – iz raznih razloga, a najviše usled višedecenijske propagande i neviđenih pritisaka – svoj identitet zamenili subidentitetom, a nacionalno ime svojih časnih predaka njegovim regionalnim sinonimom. Mi smo pre svega pravoslavni hrišćani, sa izrazito hrišćanskom kulturom, tradicionalnom i ujedno savremenom, sa savršenim fonetskim pismom, ćirilicom. Naš narod i dalje, uprkos poplavi propagande i najavi zakona protiv svetinje braka i porodice, zna šta je porodica u kojoj se na hrišćanskim temeljima vaspitavaju mladi naraštaji. Gostoljublje, pomoć svakome ko je u nevolji, poštovanje prema svim ljudima, narodima i pripadnicima drugih vera, prema slobodi izbora onih koji ne žele ni da čuju za Boga i veru, a pre i posle svega toga odbrana sopstvene slobode na načelima čojstva i junaštva – sve su to hrišćanske, pravoslavne i svetosavske vrline. Nabrajanje ostalih moglo bi da traje dugo, veoma dugo.

Traju problemi raskola i s njim povezanog slabljenja, koji su na svetskom planu, uplitanjem stranih, a pre svega zapadnih sila, zadali istorijski težak udarac sveukupnom Pravoslavlju. Nije zaustavljen dalji nastanak novih nekanonskih samostalnih Crkava, posle stvaranja takozvane Pravoslavne Crkve Ukrajine. Ovim procesima ugrožena je i Srpska Pravoslavna Crkva, posebno njene Ohridska Arhiepiskopija i Mitropolija crnogorsko-primorska. Možemo li reći, kada je reč o Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, da je pomenuta opasnost danas definitivno uklonjena i da u tom smislu spokojno gledamo u budućnost?

Okolnosti su takve da nema mnogo koristi od „diplomatskog jezika” i eufemizama. Lepše je, svakako, i otmenije, koristiti što suptilnije izraze, ali u sučeljavanju sa buldožer-diplomatijom to je izgubilo smisao. Kako to izgleda u praksi, pokazuje primer koji sledi. Predsednik Sinoda jedne od vodećih Pravoslavnih Crkava, kao i većina u njenom episkopatu, sveštenstvu, monaštvu i narodu, nije pokazivao nikakav entuzijazam za odluke svoje Majke Crkve, Carigradske Patrijaršije, povodom crkvene krize u Ukrajini niti za već donete i primenjene odluke kojima se kriza navodno prevazilazi, a jedinstvo Pravoslavlja u toj zemlji vaspostavlja. (Kao što je opštepoznato, ishitrene odluke i nekanonske mere ne samo što nisu prevladale raskol u Ukrajini nego su ga dodatno produbile da bi u nastavku prouzrokovale i raskol među pojedinim Pravoslavnim Crkvama, kao i unutar nekih od njih.) Ali ne lezi vraže, posle nekih godinu dana ćutanja uglednog arhiepiskopa i jerarhije njegove pomesne Crkve, na scenu izlazi gospodin Braunbek, ambasador SAD koji nadgleda stanje verskih sloboda ne samo na teritoriji svoje zemlje nego i na svim drugim meridijanima. Posle nekih sedam-osam njegovih poseta arhiepiskopu i razgovora sa njim, valjda na teme bogoslovske nauke, naročito pak na problematiku iz oblasti kanonskog prava, imamo kopernikanski obrt u stavu arhiepiskopa i Sinoda oko njega. Rezultat? Munjevito formalno priznavanje raskolničke strukture u Ukrajini kao stvarne Crkve, bez obzira na suprotno sagledavanje stvari od strane mnogih uglednih kanonista i teologa dotične Crkve!

Slične scene su se odigravale i pri susretima američkih zvaničnika sa poglavarima i visokim predstavnicima nekih drugih Pravoslavnih Crkava. Spomenuti zvaničnici, uostalom, otvoreno i javno se, u ime svoje uistinu velike i moćne države, mešaju u unutrašnje verske i crkvenopravne probleme pojedinih Pravoslavnih Crkava iako takvo delanje nije u skladu sa duhom i slovom demokratskog ustava njihove sopstvene zemlje. Ovim svojim rečima ne želim da insinuiram bilo šta, niti da izvodim neosnovane zaključke, niti da pružam indulgenciju onim odgovornim predstavnicima Crkve koji, po meni, nedovoljno odgovorno sagledavaju sve opasnosti i iskušenja o pitanju jedinstva Crkve. Samo prenosim ono što čitam, gledam i slušam. Želim da služim istini onoliko koliko mogu, sine ira et studio (bez gneva i pristrasnosti).

Što se tiče statusa naše autonomne Ohridske Arhiepiskopije i naše Eparhije (ili Mitropolije) crnogorsko-primorske, verujem da će on ostati takav kakav jeste i kako je definisan u carigradskom Tomosu iz 1922. godine, što je zapečaćeno i svepravoslavnim konsenzusom. Cena jedinstva naše pomesne Crkve visoka je i previsoka. Ne smemo zaboraviti stradanje i jovovsko trpljenje arhiepiskopa ohridskog Jovana za jedinstvo Crkve niti borbu i isto takvo trpljenje nedavno preminulog mitropolita Amfilohija za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i njenu slobodu.

Davno ste se jasno odredili: Nismo za Moskvu nego za puno poštovanje vekovnog kanonskog poretka i nismo protiv Carigrada nego protiv svake inicijative koja bi sigurno izazvala još teže potrese i podele od onih koje već imamo. Danas se u delu javnosti često ističe vaša „bliskost i posebno dobri odnosi s Ruskom Crkvom“. Kako to komentarišete?

Mislim da bi svaki moj komentar bio izlišan, ali kad me pravo pitate, pravo ću i kazati. Osećam pravu i punu bliskost i uzajamno prožimanje sa svim Pravoslavnim Crkvama. Čini mi se da i otvaranje mogućnosti veće „bliskosti” sa jednom Crkvom i manje „bliskosti” sa drugom, isto tako jednovernom, obelodanjuje činjenicu da ljudi koji tako misle i osećaju zapravo veoma slabo i oskudno shvataju istinu jedinstva i sabornosti Crkve.

Duhovno ste uzrastali na Kosovu i Metohiji, koje je, za vas i za sve pravoslavne u nas, istinska Stara Srbija. Patrijarh Irinej nam je zaveštao odbranu Kosovskog zaveta i za budućnost. Ima li nade da ga odbranimo?

Stara Srbija je za naše pretke bio nedvosmisleni i neupitni imenitelj za Kosovo i Metohiju, jasan svima, a naročito strancima toga doba. U naše vreme, mahom među omladinom, rodila se nova deviza: Kosovo je srce Srbije! (podrazumeva se, naravno, i Metohija). Doživljaj Kosova i Metohije kao svete, zavetne srpske zemlje u novim naraštajima, možemo slobodno reći, još je jači i izrazitiji nego u ranijim naraštajima. To veoma ohrabruje i ja u tome vidim Božji blagoslov i ukrepljenje za još snažniju borbu za naše svetinje i naš narod na Kosovu i Metohiji.

Sa druge strane, postoje različiti procesi kojima se umanjuje značaj ne samo ustavnog poretka Srbije u pogledu Kosova i Metohije nego i naših tapija na tu zavetnu zemlju. Ti procesi, nedovoljno poznati našoj široj javnosti, odigravaju se na nekim stranim univerzitetima i u izvesnim naučnim institutima. Pišu se disertacije i naučni, odnosno kvazinaučni radovi sa temom navodne srpske mitomanije u vezi sa Kosovom i Metohijom. Spisateljima takvih sočinjenija osnovna je namera da istoriju i kulturu naše južne pokrajine „objasne” pomoću navodne velikosrpske politike i srpskih teritorijalnih aspiracija u 19. veku. Po kreatorima ovih teza, pokušaj tek oslobođene mlade srpske države da oslobodi svoj narod u Bosni i Hercegovini i proširi se ka zapadu naišao je na bedem velikih sila. Stoga je, opet po njima, ona bila prinuđena da se okrene ka jugu – Raškoj, Kosovu, Metohiji i Makedoniji. Na ove konstrukcije, koje se potom plasiraju političkim i drugim uticajnim krugovima, nadovezuju se bajke šiptarskih kvazinaučnika, po kojima su kosovsko-metohijski manastiri baština fantomskih, izmišljenih albanskih velikaša iz roda Nimani i slične izmišljotine.

Cilj im je zajednički: da se zadužbine naših svetitelja, kraljeva i careva oduzmu ne samo od države Srbije nego i od naše Crkve i da budu predate Albancima. Ova pseudonaučna demontaža srpskih nacionalnih prava i ciljeva koji su bili prirodni tok razvitka srpske države posle oslobođenja od turskog ropstva plaćena je i naručena, a servira se naučnim i političkim krugovima po svetu kao istina. Kvazinaučne studije i disertacije te vrste dobrim delom su, nažalost, pisane rukom ljudi poniklih u Srbiji koja im je sve pružila, a oni su joj rekli hvala tako što su svoj naučni rad i talenat oglasili na prodaju i upregli se u službu tuđim interesima. Ovakve pojave uvećavaju i umnožavaju odgovornost naših naučnih ustanova, Akademije nauka, istorijskih instituta, univerzitetskih katedri za istoriju, pojedinaca istoričara, ali i nadležnih ministarstava, kao i naučnih kadrova u krilu naše Crkve. Svi moraju da ulože napor da istina ne ostane skrivena. Ovo nije borba na jednu, dve ili tri runde. Ovo je borba neprestana.

Duhovno blago koje smo nasledili, vidljivo u našim svetinjama svuda gde živi srpski narod, naša slavna istorija, najzad – tačnije najpre – vera koju imamo i koja, uz naš trud, blagodatnim silama izgrađuje sve nas, pojedinačno i kao zajednicu, jesu onaj zalog sa kojim slobodno i bez bojazni stupamo u odbranu onoga što žele da nam preotmu i prisvoje. Ostaju i ostaće reči našeg blažene uspomene patrijarha Irineja: „Može Kosovo da bude oteto, da bude okupirano, kao što i jeste danas, ali Srbija nikada ne može da kaže: Mi to poklanjamo. Jer, ono što se pokloni, zauvek se gubi, a ono što je silom oteto, jednog dana će biti vraćeno.” To su nadahnute reči koje govore i o veri, i o nadi, i o unutrašnjoj spremnosti i rešenosti da svoje odbranimo, a tuđe priznajemo i uvažavamo.

Uostalom, jasno je: onaj ko želi da nam oduzme deo teritorije, ne želi samo naše Kosovo, deo nas. On želi sve naše! On želi da nas ne bude! A Kosovo je tu samo početak. Otuda i onaj poklič – Kosovo je srce Srbije – pogađa samu suštinu. Ako pristanemo da nam uzmu Kosovo, nestaćemo sa lica zemlje.

Idemo u susret vremenu kada će biti izabran novi srpski patrijarh. O tome se javno raspravlja, mnogo je nagađanja, ponekad i nedobronamernog spekulisanja oko imena episkopa koji su „najizgledniji kandidati”. Pominje se često i vaše ime. Očekujete li da će u ovom događaju važnom za Crkvu i vernike, ali i za našu zemlju uopšte, sve proteći bez potresa i pritisaka, prema kanonskim načelima i ustanovljenoj crkvenoj praksi?

Svaka spekulacija oko izbora naslednika na tronu Svetog Save izraz je ili prizemne i kratke pameti ili nedobronamernog odnosa prema našoj Crkvi i našem narodu. Estradizacija i pravljenje rijaliti programa od svega u našem životu nisu mimoišli ni našu Crkvu. Takvoj pojavi su, nažalost, doprineli i pojedinci iz crkvenih, odnosno paracrkvenih krugova. Sa druge strane, u moru lažnog i propagandnog novinarstva mogu se naći i zamešateljstva u kojima se prepoznaju raznoliki anticrkveni i antisrpski interesi političkih i ideoloških struktura, ne samo domaćih.

Srpska Crkva, još od Svetog Save, sa potpunim pouzdanjem u Gospoda Boga, odoleva takvim iskušenjima, pritiscima i pokušajima da se utiče na njenu misiju. Tako je i sada. Pritisci koje pominjete uopšte neće, po mom uverenju, uticati na naše arhijereje, koji jedini odlučuju. Uz molitvu Gospodu i Svetom Savi, kao i do sada, u skladu sa svetim kanonima, Ustavom Srpske Pravoslavne Crkve i odlukama Svetog Arhijerejskog Sabora, izabraćemo našeg sledećeg Prvojerarha. Naše vladike su „pripremljene za svako dobro delo u Hristu Isusu”, tako da će Sveti Arhijerejski Sabor, kao i do sada, prepoznati ličnosti koje bi mogle da saborno, dakle i lično i saborski, povedu Crkvu u budućnosti. Što se tiče spekulacija o „najizglednijem kandidatu” ili „najizglednijem kandidatima”, neću trošiti reči na besmislene „narative”. Duh Sveti, Koji rukovodi Svetim Arhijerejskim Saborom, nepogrešivo će nam dati novog Patrijarha. Tu su stvari jasne i svaka dalja domišljanja i nagađanja oko toga ne služe ničemu.

Pored pomenutih otvorenih pitanja i ozbiljnih problema u Pravoslavlju, šta biste izdvojili kao najznačajnije izazove i iskušenja s kojima će se, ovde i u svetu, suočiti budući srpski patrijarh?

Nije lako odgovoriti na ovo pitanje. Probleme u svetskom Pravoslavlju smo već dotakli i, u okviru jednog intervjua, koliko-toliko osvetlili. Na unutrašnjem planu, pored saradnje sa Srbijom kao državom u pogledu očuvanja Stare Srbije (Kosova i Metohije) i tamošnjih velikih svetinja u sastavu Srbije, glavni zadatak biće, bar kako meni izgleda, briga za duhovni život i duhovne vrednosti naših eparhija u „regionu”, ma šta to značilo, i u dijaspori „po belom svetu”, ali i u našoj Crkvi kao celini.

U medijskoj sferi često se pominju problemi vezani za Bogoslovski fakultet i kadrovske prilike u njemu. Kako vidite ove pojave koje i te kako utiču na život Crkve, na njen položaj, javni uticaj i ugled?

Pojave i problemi koje spominjete ne utiču na život, položaj, javni uticaj i ugled naše Crkve ni u najširim slojevima njenih vernika ni u krugovima njenih protivnika. Tu nema ničeg čudnog: vernici znaju šta je misija Crkve, u kojoj, uostalom, i sami učestvuju, i zato su imuni na tabloidne klevete i ostrašćeni govor mržnje pri pomenu Crkve, a to, iz svoje izokrenute perspektive, znaju ili bar naslućuju i oni koji odbacuju veru i njene vrednosti, pa su baš zato unapred protiv Crkve, a najviše bi voleli, kad bi mogli, da je prosto-naprosto zabrane ili ukinu. Za jedne je, dakle, Crkva Lađa spasenja na uzburkanoj pučini istorije, a za druge je ona dežurni krivac za sve istorijske nedaće bez izuzetka, od ledenog doba do virusa korona. Čistu obmanu predstavljaju „botovski” komentari tipa „ma išao bih ja u crkvu, ali kad vidim ko su i kakvi su vladike i popovi, neću u nju nikad ući…” Sa moga stanovišta, i najgrešniji „pop” – a nijedan nije takav grešnik kakvim ga vide dotični građani i drugovi – pravi je pravcati svetac u poređenju sa ljudima koji za život zarađuju služeći smrti. Jer, prestanak disanja i rada srca nije smrt. Laganje, klevetanje, dozvoljenost „svih sredstava”, zluradost ili radovanje zlu, mržnja i sve što je njima srodno – to je smrt.

Tipični slučaj je i ovaj koji se Crkvi i javnosti na prljav način nameće kao problem. Veliki problem postoji, naravno, na Bogoslovskom fakultetu, a mnogo manji – skoro zanemarljivi – problemi naziru se i na Filološkom, Filozofskom i još ponegde. Jedino mesto bez problematičnih situacija jeste, po svemu sudeći, Rektorat Beogradskog univerziteta. Primenjujući ova zapažanja konkretno na Bogoslovski fakultet, mogu samo da konstatujem sledeće: problem se da svesti na „neprincipijelnu koaliciju” između jedne grupice na Univerzitetu, sa pridruženim saveznicima, i jednog tragičnog čoveka, bivšeg teologa i bivšeg profesora na Bogoslovskom fakultetu koji svakodnevno javno osporava ili direktno odbacuje učenje, ustrojstvo i istorijsko biće naše Crkve. On je inače moj bivši student kojeg iskreno i beskrajno žalim, a kako sam se svih proteklih godina odnosio prema njemu znaju svi na Bogoslovskom fakultetu, a najbolje on sam. Krajnje neumesno bi, međutim, bilo da razrađujem ovu temu.

Osnovna teza ove koalicije glasi: Bogoslovski fakultet je samo jedan od fakulteta na Univerzitetu u Beogradu; on nema – i ne treba da ima – veze sa Crkvom, a Crkva, opet, nema – i ne treba da ima – bilo kakvu nadležnost nad Bogoslovskim fakultetom, pa, štaviše, ni na koji način ne može da bude prisutna na njemu. Nema potrebe da objašnjavam svu besmislenost i apsurdnost ove teze. Ne samo da na evroatlantskom Zapadu nije tako nego ni samom Beogradskom univerzitetu godinama i godinama nije smetalo to što Bogoslovski fakultet ima dvostruki ili dvojedini identitet – on je najviša naučno-prosvetna i obrazovna ustanova Srpske Pravoslavne Crkve na ontološkoj ravni, a akademskoj porodici Univerziteta pripada u administrativnom smislu, sa svim pratećim pravima i obavezama. Njegov Statut, koji sve to precizno definiše, nikome na Univerzitetu nije bio problem sve do nastanka koalicije koju sam imenovao. Pri tome dotična koalicija zaboravlja činjenicu da Univerzitet u Beogradu nije osnivač Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a taj fakultet jeste jedan od osnivača tog Univerziteta. O promeni statusa Bogoslovskog fakulteta odlučuju samo Crkva i država, a ne neki odbori, komisije i eksponenti. Uostalom, stvar je prosta: ako naš najstariji Univerzitet – čiji početak je prva visokoškolska ustanova u srpskom narodu, škola moga slavnog prethodnika, bačkog vladike Visariona Pavlovića – može (ili hoće, u što sumnjam) bez Bogoslovskog fakulteta, utoliko lakše Bogoslovski fakultet može bez našeg najstarijeg Univerziteta. Ko bi u tom slučaju bio dobitnik, a ko gubitnik, neka ocene i procene čitaoci ovog intervjua! Rekoh i dušu spasoh.

Dovršenje izgradnje i uređenja Svetosavskog hrama ima ogroman nacionalni značaj – duhovni, identitetski, simbolični. Kako objasniti paradoks: u vreme najsnažnije i u savremenim prilikama najveće ekonomske, društvene, političke i svake druge krize srpski narod je smogao snagu i istrajnost za okončanje ovako epohalnog poduhvata?

Pre nekoliko decenija, četiri otprilike, na pokloničkom putovanju sa studentima, u bogatoj, izuzetnoj riznici manastira Krke u Dalmaciji pokazali su nam jedan veliki zlatan krst. Ostavio je odmah i na mene i na druge u grupi veliki utisak, kao dragocenost od plemenitog metala, a još više zbog načina umetničke izrade. Ali kada nam je krčki monah rekao da je priloge za taj krst sakupila bosanska sirotinja za vreme najžešćih turskih zuluma, taj utisak je ostao u mojoj duši neizbrisiv. Tako je i u Prizrenu postojalo zvono koje je hramu priložila „prizrenska sirotinja, mala i velika”. Tu se moramo zadiviti: ne prilažu samo imućni nego i „velika sirotinja”. Merila verujućeg čoveka i onoga ko nema osećaj svetinje hrama, krsta ili ikone vrlo su različita. Da li je u Srbiji ikada postojalo neko doba bez izazova, iskušenja, oskudice? Nije! Nije bilo bitne razlike ni u vreme mitropolita Mihaila, na samom kraju 19. stoleća, ni uoči Drugog svetskog rata, 10. maja 1939. godine, kada je patrijarh Gavrilo osveštao temelje hrama, ni 1985. godine, takođe na praznik Spaljivanja moštiju Svetog Save, kada je blažene uspomene patrijarh German, služenjem božanstvene službe pred nekoliko desetina hiljada ljudi sa svih srpskih strana, označio nastavak radova. Uvek je, po racionalnim merilima, bilo prečih potreba: bolnica, škola, potrebitih na različite načine. Uvek je bilo i biće tako. I uvek će biti onih koji su protiv gradnje hramova, pod izgovorom da postoje i preče potrebe u društvu.

Najbolji odgovor na ovakve dileme, sa stanovišta neupućenog ili neverujućeg čoveka razumljive i očekivane, ali kod sveštenoslužitelja iznenađujuće i sablažnjive, dao je Sveti jevanđelist Jovan u svom Jevanđelju, opisujući događaj u Vitaniji, u domu Hristovih bliskih prijatelja Lazara Četvorodnevnog i njegovih sestara Marije i Marte, koji su ugostili Spasitelja i nekoliko Njegovih učenika, šest dana pred Njegovo stradanje na krstu. I dok je Marta služila Isusa, Marija mu je najskupocenijim mirisom pomazala noge i otrla ih vlasima svoje kose. To se nije svidelo Judi Iskariotskom, koji je prokomentarisao: „Zašto se ovo miro ne prodade za trista dinara i ne dade siromasima?” I kao što mi danas znamo, tako su i učenici Hristovi ubrzo shvatili da Juda, koji je nešto kasnije za trideset srebrnjaka izdao Hrista, nije brinuo o siromašnima nego je mislio jedino o novcu. I još jedan primer iz naše istorije: posle 1690. godine Srbi su u Sentandreji u najkraćem roku podigli osam hramova dok su sa porodicama živeli u kolibama i zemunicama.

Hram Svetog Save na Vračaru zaista je veličanstven. Kada sam prvi put ušao u mozaikom ukrašen hram, a bio sam u najdivnijim crkvama na svetu, setio sam se utiska koji su u desetom stoleću imali izaslanici kneza Vladimira Kijevskog kada su bili u Carigradu, na bogosluženju u Svetoj Sofiji. Rekli su da ne znaju da li su na nebu ili na zemlji. Mnoge je lepota Hrama Svetog Save podsetila na carigradsku Svetu Sofiju, sada ne samo po spoljašnjim konturama nego i po prekrasnom mozaiku. Još jednom da pomenem patrijarha Germana uz koga sam proveo nekoliko godina: on je, u ime našeg vascelog naroda, bio nosilac vizije o sabornom okupljanju naroda oko izgradnje Hrama Svetog Save, o njegovom preobražaju i oslobođenju iz svojevrsnog duhovnog ropstva pod bezbožnom vlašću. Krilaticu da hram gradi nas više nego mi njega patrijarh German je doslovno primenio u životu naroda. Narod uvek treba da ima viziju da bi napredovao. Jedan drugi veliki arhijerej toga doba, episkop šumadijski Sava često je govorio da narod koji nema viziju propada. Ta opštenarodna vizija, čiji je nosilac bio patrijarh German, pokrenula je bogate i siromašne, iz Šumadije i Metohije, iz Like i iz Amerike, iz Dalmacije i iz Bačke, iz daleke Australije i sa svih strana sveta, da se, darujući sredstva, ugrade u Hram Svetog Save.

Mnoštvo je događaja vezanih za Hram koje ne treba zaboraviti. Sećam se kako je 1989. ili 1990. izveden tehnološki poduhvat koji je pratilo dve hiljade inženjera iz tadašnje Jugoslavije i iz sveta: kupola od četrdeset tona je hidrauličnim dizalicama za dvadeset dana podignuta na visinu od četrdeset metara. Pet televizijskih ekipa iz Evrope je pratilo taj poduhvat. Treba se setiti i svih zaslužnih pregalaca: pokojnog arhitekte Branka Pešića, ranijih projektanata Nestorovića i genijalnog Deroka, profesora Voje Milovanovića, koji je za Hram i za Crkvu mnogo učinio, i drugih. I u vreme patrijarha Pavla gradnja je napredovala, sve dok nisu počeli ratovi i izbeglištvo. Ali zaista mi je žao što patrijarh Irinej nije ostvario svoju veliku želju da osvešta završen Hram. Ipak, uspeo je da završi ukrašavanje Hrama. Divio se i radovao mozaiku. Možemo s punim pravom reći da je Hram Svetog Save na Vračaru veličanstveno obeležje naše Crkve, Beograda, Srbije i srpskog naroda.

Kada se povodom upokojenja srpskog patrijarha ovih dana izgovara: „Srpska Crkva će ostati svetosavska i kosovskozavetna, baštineći vidovdansku etiku, i upravo to je najznačajniji doprinos blaženopočivšeg patrijarha srpskog Irineja Gavrilovića – ostanak Srpske Crkve na svetosavskom putu“, šta uočavate kao najvažniju poruku ovih reči? Da li biste se bez oklevanja saglasili s mišljenjem da je Svetosavlje već učinjeni sudbinski savremeni izbor i spasonosni etički i duhovni horizont srpskog naroda?

U vremenu kada se forsira fluidnost i relativnost identiteta, ne samo nacionalnih, verskih i kulturnih nego i rodnog identiteta, o kojem se na skaredan način govori i deci predškolskog uzrasta, dobro je što češće citirati pokojnog Patrijarha i izgrađivati se na temeljima njegovih lapidarnih, jezgrovitih, ali mudrih misli i pouka. On je inače bio neumoran. Svakodnevno je u Patrijaršiji primao ljude na zvanične i nezvanične razgovore. Za deset godina patrijarške službe to su sigurno bile hiljade ljudi iz svih socijalnih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, sa svih strana. U tom periodu posetio je sve naše eparhije, poneke i više puta. Voleo je originalno folklorno stvaralaštvo, bogatstvo narodnih igara i pesama, različitost narodnih nošnji. Slušao je rado različita narečja srpskog jezika, od onoga kojim naš svet govori u Leskovcu, na Skopskoj Crnoj Gori, u Zadru i na Dalmatinskom Kosovu, u Okučanima, Vršcu, Herceg Novom ili u Nišu, koji je voleo koliko i Beograd i svoje rodno selo kod Čačka. Znao je šta je čvrsta osnova identiteta naroda koji se od kraja do kraja toliko razlikuje da ima i „gluvo kolo”, čiju muziku čine samo gorštački udarci nogama o kamenito tle, i „veliko bačko kolo”, koje je svojevrsna raspevana simfonija, i bogatstvo melosa i igara Južne i Stare Srbije, i čalgiju, u kojoj čujemo daljine azijskih prostranstava, i moravska kola njegovog zavičaja. Znao je, međutim, a moramo znati i mi, da je ono što je kod svih nas identično, isto, što čini naš identitet, baš ono na što ste ukazali. To su Svetosavlje kao način i sadržaj života, zahvaljujući kome je srpski seljak po časti, poštenju i dostojanstvu često iznad evropskog plemića. To je Kosovski zavet, koji nam pokazuje da postoji i ono što je vrednije od života, te da zato, po Hristovim rečima, treba najpre da tražimo Carstvo nebesko i pravdu njegovu, a sve ostalo će nam se dodati.

Te životne vertikale čvrsto su se uplele i odavno su konstituisale našu naciju. Neki evropski narodi su do samosvesti o jedinstvu došli tek u 19. stoleću. Mi smo svest o tome da smo narod Svetog Save i Svetog cara Lazara, odnosno Hristov narod, imali vekovima ranije jer se naš Pijemont nije nalazio na zemlji nego su ga sveti iz roda našega podigli visoko na nebo i, u isto vreme, pohranili duboko u dušu svakog našeg čoveka.

Svet je na epohalnom raskršću. Pamtićemo 2020. godinu, nažalost, i kao ponavljanje vremena smrti, gotovo nalik ratnim vremenima. Najavljuje se „veliki reset”, kao zbirno ime za sveukupne promene stvarnosti, koju će prema svojim zamislima i svojoj agendi globalistička elita „modelirati” i učiniti neprepoznatljivom vremenu sadašnjem i neuporedivom sa životom kojim živimo! Danas, kada se čini da se čovečanstvu u ovom smislu priprema sumorna sudbina, koja se ne samo metaforično već – pre bi se kazalo – odgovarajuće naziva „globalno porobljavanje”, kakav bi mogao biti odgovor Crkve na tu opasnost?

Ovu temu smo u našem razgovoru već načeli. Ali zbog stvarne aktuelnosti događaja obuhvaćenih vašim pitanjem, a zatim zbog njihovog narastajućeg dinamizma i intenziteta, odgovor bi morao da obuhvati i ono što neposredno sledi ili će verovatno uslediti iza ovovremenih događaja. Ne treba, naravno, da se bavimo predviđanjima ili proricanjem već da realističkim promišljanjem pokušamo da 

sagledamo realne posledice i mogući nastavak onoga što se danas dešava. Bez toga bi naš govor ostao samo rekapitulacija onoga što je bilo.

Čini se da na mala vrata ulazi jedan novi termin – „veliki reset”. Kao što uvek biva u svetskoj istoriji, novi pojmovi i nazivi su u početku sasvim bezazleni, višeznačni i mnogima nejasni. Njihov smisao odmah na početku njihove rutinske upotrebe biva dvojako shvaćen, uvek sa jakim emotivnim nabojem: pozitivno i negativno. Strasti, nevolje i pošasti – sve do krvavih ishoda – koje kasnije nastaju prikazuju se kao logičke posledice ili gole nužnosti, ne bi li se nekako umirila savest čovečanstva. Nastaju odmah i dve velike kategorije ljudi i njihova sukobljenost.

Na velikim svetskim ekonomskim forumima, koji se još uvek zovu forumi „najrazvijenijih zemalja” (zemalja!? – pod uslovom da je zastavica na stolu izraz suvereniteta), pojam „velikog resetovanja” je najavljivan – kako drugačije? – kao korak ka boljoj budućnosti i srećnijem čovečanstvu. Bilo je, kažu, zastoja u napredovanju, pa taj zastoj, pre svega u brzini globalizacije, treba popraviti upravo „velikim resetom”. Kao njegov cilj proklamuje se preka potreba da se čovečanstvo bolje organizuje, da se resursi bolje kontrolišu, da rast proizvodnje bude što veći i tako dalje. U toj slici sveta, po toj školi mišljenja, reset je progresivan trend, odnosno, kako bismo rekli mi staromodni, „neresetovani” Srbi, napredno stremljenje. Oni koji prihvataju ovakvu sliku, još uvek ne mogu da ocene ulogu korone u tom procesu. Deo njih misli da ona usporava samosvesni, progresivni i nužni proces rasta svetske ekonomije, dok drugi deo njih smatra da mu svetska pandemija upravo daje krila. Svi se ipak dobrim delom slažu u opisu čitavog procesa, od potpune promene „stvarnosti”, bez „povratka na staro”, preko digitalizacije sistema, potpune kontrole, nestajanja suvereniteta država, totalitarizma, radikalnog menjanja svega što je, bar na rečima, doskora pokretalo ovu civilizaciju, pa sve do apokaliptičkih razmišljanja o ratovima, svetskim vladama, pripremanju terena za pojavu Antihrista i slično. U medijima i na društvenim mrežama za sada možemo da pratimo sukobljenost ovih dveju interpretacija.

Hrišćanski stav ili, kako vi kažete, odgovor Crkve je sasvim drugačiji. U meri u kojoj nas „novine” ovih izraza i mišljenja iznenađuju, u istoj meri možemo, kao na dlanu, videti oblik i čvrstinu svog hrišćanskog stava, sopstvenu hrišćansku veru onakvu kakva ona jeste. I sa nevelikom pažnjom i promišljanjem svako može utvrditi da što je vera postojanija, to je iznenađenja manje. Stvar postaje još jasnija kada pridođu i nevolje povezane sa promenama u svakodnevnom životu ili kada se najavljuju svetski događaji koji, bez ikakve sumnje, prete da poremete (i to već čine!) osnovne tokove života na koje smo navikli.

Svaki iole duhovno zreo hrišćanin zna da nema „ničeg novog pod Suncem” osim Bogočoveka Hrista. Jedino novo i Jedini Obnovitelj pod svodom nebeskim nalazi se na njegovoj strani, na strani Crkve Božje. Zna hrišćanin i to da nevolje u ovom svetu moraju doći. Mi zajedničarimo u stradanju Onoga Koji je u mukama i smrću na Krstu oslobodio, iskupio i izbavio rod ljudski od greha, smrti i đavola. Kako kaže Apostol, kao naslednici Božji i sunaslednici Hristovi mi Njegove rane nosimo, sa Njim stradamo, ali sa Njim i vaskrsavamo i proslavljamo se. To je osnovna hrišćanska poruka koja govori o tome kako se verujući i u vremenima najvećih iskušenja priklanjaju Božjoj volji, moleći se da ne padnu u iskušenja koja prevazilaze njihove snage i veru. To je hrišćanski odgovor i na krizu naših dana i na sve (ne)prilike koje su se dešavale ili se dešavaju u svetu. Još nešto: nevolje koje se najavljuju „globalnim promenama”, „velikim resetom”, „novim svetskim poretkom” i drugim sličnim zbivanjima za hrišćanina nisu ono najstrašnije. Podleći iskušenjima i izgubiti veru, nadu i ljubav – to je istinski poraz. Ne dao Bog nikome da dođe u takvo stanje!

Iskušenje je i misao o izuzetnosti našeg vremena, bilo da se radi o njegovom pozitivnom aspektu, bilo da je reč o njegovom negativnom značenju i zračenju. Mladi možda ne, ali ljudi srednjih godina i, pogotovu, oni stariji mogu se prisetiti da je takvih „izuzetnih vremena” već bilo napretek ili bar nekoliko u njihovom veku. Zbog toga i izuzetnost ovog našeg „novog doba” (New age) mora biti svedena na izvesnu normalu. Pred svakim naraštajem su spolja drugačija iskušenja i novi zadaci, ali nijedno iskušenje ne prevazilazi snage koje su ljudima određenog vremena date. I obrnuto: prihvatanje straha, pomisli očajanja i kolebanje u veri parališu snagu čoveka, odvlače mu pažnju od najbitnijeg i on je, i pre nastupajuće „katastrofe”, poražen. Hteo ne hteo, on tako pristaje na novi/stari svetski poredak. Štaviše, stvara ga i učestvuje u njemu! Ako nema ovog osnovnog hrišćanskog uverenja, budimo sigurni da će biti lutanja, nedoslednosti i promašaja! Hrišćanski etos našeg naroda spreman je i dovoljno čvrst da se odupre. Zato je važno saznanje da „izuzetnost” onoga što se dešava oko nas u svetu i kod nas samih nije, uz Božju pomoć, nešto unapred jače od nas.

Crkva se, po mom uverenju, više od drugih činilaca bavi realnošću, bavi se ljudima i njihovim stvarnim životom, životom kao takvim. Sam Životodavac je njena Glava! Mnogo je važnih stvari u životu, ali su one ipak fragmentarne i uslovne, kao poziv, zanimanje, zaposlenje, takozvana karijera, pripadnost političkim strankama, životni standard, način života, navike… Sve to treba sliti u jedan jedini i celosni, čestiti i ispravni život, onako kako Bog zapoveda, što kaže naš narod. Svakako, takav život podrazumeva i izvestan trud, napor, požrtvovanost, podvig, često i muke i trpljenje, a ponekad padove i slabosti koji se ne mogu isključiti. Realni život nije sadržan u izvikanim naslovima knjiga, časopisa i filmova, na društvenim mrežama, još manje u najavama pomora ili katastrofa. Sve to čini čoveka nemoćnim i vodi ga na korak od očajanja. Apostol i kaže da nas ništa neće rastaviti od ljubavi Hristove, ni žalost, ni teskoba ili gonjenja, ni opasnosti ili mač! I još kaže: „Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?”

Godina koja je za nama bila je zaista izuzetno teška i za nas i za ceo svet. Ali kada kažemo da se ljuljaju temelji hrišćanske civilizacije Zapada, gde smo mi u tim dešavanjima? Da li smo i mi već tamo? Ako uspevamo da vidimo tamošnje promene, da li to sigurno znači da ovde još nije tako? Da može biti i drugačije? Naravno, od gledanja u razlike između ovog ovde i onog onde ne dobija se mnogo. Ako nema duhovne trezvenosti i razboritosti, sagledavanje tih razlika postaje sve mutnije i neprozirnije.

Bez hrišćanske vere koju smo Promislom Božjim nasledili od svojih pravoslavnih predaka, kao i bez naše lične vere, sa kojom „živimo, krećemo se i jesmo”, i koju oblagodaćujemo životom u Crkvi, ne samo godina koja je za nama, i ne samo naredna godina nego sve godine našeg života biće „muka duhu” i nerešiva zagonetka, a naš boravak na ovome svetu svešće se na prosto preživljavanje koje osim trajanja od kolevke do groba nema nikakav drugi sadržaj i kvalitet.

Nedavno je, u izdanju Matice srpske i izdavačke kuće Eparhije bačke, izašla vaša studija o trijadologiji Svetog Marka Efeskog. Koliko je izučavanje svetootačke literature bitno za naše vreme?

Svaki naraštaj ima potrebu za bogoslovljem kao tumačenjem istina vere. Bogoslovlje ili teologija ne znači samo intelektualni rad, izučavanje i individualni sud o sadržaju vere već svestrano duhovno uzrastanje. Ono se ostvaruje blagodatnim uzrastanjem, životom u Crkvi kroz usvajanje njenog iskustva bogopoznanja i čovekopoznanja, u onome što ona naziva vrlo konkretnim imenom, a to je Sveto Predanje, odnosno predavanje „vere jedanput predate svetima” s kolena na koleno.

Akademska teologija nije nužno racionalistička, spekulativna, sholastička, nije subjektivni diskurs na biblijske i druge verske teme nego je opitno i doživljajno potvrđeno Otkrivenje Božje u Hristu ili, drukčije kazano, Sveto Predanje Hristove Crkve. Ona po pravilu ima istu vrednost kao i dela svetih asketa koji su, mada ljudi bez formalnog obrazovanja, bogonadahnuto, blagodaću Svetoga Duha, napisali nenadmašne stranice o najdubljim tajnama vere i života. Ipak, skrivena gordost, uverenost u sopstvenu intelektualnu superiornost i manjkava – ponekad vapijuće manjkava – ukorenjenost u Crkvi izazivaju pojavu da neki ljudi uobraze da su nezamenljivi istraživači, stručnjaci, analitičari i kritičari, što bi se reklo „teolozi-naučnici”, za razliku od staromodnih predstavnika „propovedničke teologije”, lišene, po njima, inovativnosti, originalnosti i otvorenosti za dijalog sa modernom profanom naukom i kulturom. Ovu zamku će obrazovani teolog naših dana izbeći ako se bude držao pravog metoda bogoslovstvovanja praveći živu sintezu duhovnog iskustva Crkve i intelektualnog napora da to iskustvo na autentičan način artikuliše i formuliše. Najbolji primeri i učitelji biće mu pri tome, posle bogonadahnutih pisaca biblijskih knjiga, osobito novozavetnih, veliki teolozi, sveti ljudi koje nazivamo svetim Ocima i Učiteljima Crkve, i njihovi savremeni sledbenici kao što su u našoj sredini bili Sveti Justin Ćelijski (Popović) i Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović).

Zato je svaki pokušaj bogoslovstvovanja u duhu vernosti svetim Ocima, naročito na „večne teme”, koristan i dobrodošao. Da li sam ja, desetogodišnjim trudom na knjizi o bogoslovlju Svetog Marka Efeskog, u najboljim godinama moga života, njome išta postigao ili imalo doprineo, neka sude drugi, bolji od mene, a naročito teolozi-mistagozi, kojih i danas ima i uvek će ih biti.

Srpsko društvo je, već decenijama, sklono podelama i sukobima, od kojih se neki tiču zakonskih rešenja što se nameću protiv moralnih normi većine u našoj društvenoj zajednici. Godine 2009. odlučno ste se borili da Zakon o zabrani diskriminacije ne bude povod za diskriminaciju moralne većine u Srbiji, čiji su stavovi opredeljeni vekovnim hrišćanskim etosom. Sada nam ministarka za dijalog Gordana Čomić najavljuje zakon o priznavanju istopolnih partnerstava. Kakav je stav SPC o tom pitanju?

Stav Srpske Pravoslavne Crkve o tom pitanju isti je kakav je uvek bio – negativan da ne može biti negativniji. Taj stav su 2009. godine delile, a sigurno i danas dele, i sve ostale tradicionalne Crkve i verske zajednice u Srbiji – Rimokatolička Crkva, Crkve Reformacije, Islamska i Jevrejska zajednica. Stoga se usuđujem da i sada govorim ne samo u ime svoje Crkve nego i u ime svih koji u Boga veruju jer dobro znam da o pitanju svetinje braka i porodice svi poštujemo iste Božje zapovesti i iste etičke vrednosti.

Naš stav je sledeći: čovek je od Boga stvoren kao muž i žena, kao bračna zajednica, kao porodica, a ne kao „dvojica tata” ili „dve mame”. Po ovoj stvari isto je učenje Biblije i Korana. Homoseksualno ponašanje je neprihvatljivo i za Jevreje, i za hrišćane, i za muslimane, ali sadašnje vreme i davno prošlo vreme nisu isto vreme, tako da danas niko i nigde u kulturnom svetu ne kamenuje homoseksualce. Mi se danas ne mešamo ni u čiji lični izbor i privatni život niti želimo da ikome budu uskraćena prava i sloboda volje, ali ne prihvatamo nametanje homoseksualnosti odraslima i deci kao ravnopravne „orijentacije” i medijsko, dirigovano davanje prednosti toj „orijentaciji” nad većinskom, po meni prirodnom i samorazumljivom.

Došlo se do toga da je gej-parada postala jedan od glavnih preduslova za članstvo u Evropskoj uniji. Uveren sam da ni inicijativa gospođe Gordane Čomić nije njena ideja već briselska – i ina – direktiva. Ako je to, kao i priznanje Kosova i Metohije za posebnu državu, uslov ili ultimatum, hvala im na svemu – i na „otvaranju poglavlja”, i na „imajućem biti” članstvu, i na obećanim ekonomskim „benefitima” (što bismo mi starinski, prevaziđeni, neresetovani Srbi kazali – prednostima ili dobitkom), i na obećanim „zjapećim visinama svetle budućnosti” (Aleksandar Zinovjev), i na svemu ostalom i još ponečem!

Neka živi kako ko hoće i neka radi šta ko hoće, ali brak i „istopolna zajednica” nisu isto. Jedna stvar je priznavati slobodu i prava članovima i članicama takvih zajednica, sasvim druga je proglasiti ih za ekvivalent braku, a treća – besomučno ih propagirati. Uostalom, neka naša država organizuje referendum o ovom pitanju!

Veliku pažnju je, u doba pokušaja da se zabrani tradicionalno pričešćivanje pravoslavnih iz jednog putira, privukla vaša temeljna rasprava u odbranu svetopredanjskog načina pričešćivanja, a protiv kvazihigijenskog totalitarizma. Koliko se, po vašem mišljenju, sekularno-ateistička propaganda danas pretvara da ju je samo briga za „javno zdravlje“? Da li je u našem društvu moguć ozbiljan dijalog na tu temu?

Već nekoliko meseci, evo, živimo u atmosferi pandemije virusa korona. Tužno i mučno raspoloženje, koje se, uglavnom preko medija, neiscrpno doliva javnosti, kao da je i samo virusolike prirode, te osnovnoj bolesti, koja hara i u slučaju zaraze izaziva teške posledice, ponekad i sa ishodom tragičnim po život, kao da dodaje zamah i silu. Ozbiljnosti same bolesti, njenom ritmičnom širenju i opadanju, kao i naporima da se ona do kraja prouči, trudu lekara da spasavaju ljudske živote i zaustave širenje bolesti, pravoslavni hrišćanin dodaje i svoju veru da Bog ne ostavlja Narod Svoj. Ta vera nije neka dogmatska ili ideološka premisa ili stav: nije definicija koja se proklamuje. Radi se o veri u pravom smislu te reči, o onom blagodatnom nastrojenju sa kojim ličnost diše i živi i na kojoj je, po Božjem Promislu, ustrojena sva vaseljena. U vremenima iskušenja, ličnih i narodnih, vera, koja najpre donosi smirenje, a onda i trezvenost u razmišljanjima i postupcima, jeste i prevencija i lek. Otuda i „medicinski” naslov nevelike knjižice Sveto Pričešće – Lek besmrtnosti. To je izraz koji je Sveti Ignjatije Bogonosac prvi upotrebio govoreći o svetoj Tajni Evharistije, Tajni u kojoj se, tako mi verujemo, istinski – ne ritualno, prividno ili 

simvolički – pričešćujemo, to jest sjedinjujemo sa Hristom, Gospodom i Spasiteljem našim.

Pored nemalih iskušenja koja donosi širenje neobične i opake bolesti, hrišćane je – ograničavamo se na hrišćane i na naše podneblje – dočekalo svojevrsno gonjenje Crkve. Ona je, mimo svih ostalih segmenata društva, a svakako i sa one strane zdravog razuma, proglašena nesavesnim i gotovo jedinim uzročnikom širenja bolesti. Čuli su se i predlozi o zatvaranju hramova i – što je gotovo isto, ako ne i gore! – o tome da Crkva odustane da bude ono što u suštini jeste, sveta Evharistija. Na to su se zahtevi o promeni načina služenja svete Liturgije u krajnjoj liniji i svodili. Bespredmetno je ovde govoriti o „teolozima” koji su na tu temu, objavljujući svoje „naučne” poglede, zbunjivali verujući narod.

Najblaže rečeno, iako smatramo da su ti komentari počivali na neznanju, velikom uzročniku svakojakih nedoličnih postupaka, ipak nerazumevanje osnovnih činjenica jedne tradicije, jednog opšteg stava, jedinstvene volje velikog dela srpskog svetosavskog naroda – i ne samo nerazumevanje već i poigravanje sa njima – od strane onih koji ustaju u tobožnju odbranu zdravlja i sprečavanje zaraze, smatramo krajnje uvredljivim i necivilizovanim.

Pravoslavni hrišćanin zna da su te optužbe bez osnova. Hrišćanskoj duši je strano i svetosavskom etosu nepoznato – naročito u vremenima društvenih kriza, opštih nevolja i nesreća – osećanje nesolidarnosti, nebriga o drugome, samoživost, isključivost, nemarno i beslovesno izlaganje drugih opasnostima, u ovom slučaju opasnosti od zaraze. Razumne mere zaštite i preventive, koje su država i stručni timovi propisali, hrišćanin poštuje. On se, uostalom, vazda trudi da ničim ne iskušava Gospoda Boga svoga veličajući svoju veru kao zagarantovanu zaštitu, ali i da ne iskušava svoje bližnje, njihovu veru, trpeljivost i slabosti koje ljudska priroda iskazuje.

Hrišćanin je, međutim, duboko svestan i činjenice da svakodnevni život ljudi ne može i ne treba da se pretvori u neprestanu, neizlečivu, trajnu epidemiju i pandemiju straha i nemoći. Je li normalno stanje da se jedni drugih plašimo, da jedni od drugih zaziremo, da jedni druge izbegavamo, da bližnje svoje smatramo za daljnje, tuđe? Je li normalno da svoju braću, sestre, roditelje, decu, braću i sestre po veri, prolaznike na ulici, vidimo ne kao blagoslov i dar Božji nama nego kao potencijalni izvor opasnosti, bolesti i smrti? Filosofski solipsizam je tek blaga, bezbolna teorija prema ovom stavu potpune sebičnosti: ja sam potpuno zaštićen tek onda kada sam sâm i kada nisam sa drugima (što i znači izraz „preventivna izolacija”).

Naprotiv: istina života u koju hrišćanin veruje jeste da je Bog stvorio čoveka kao biće zajednice i da se samo u zajednici ljubavi odvija istinski ljudski život, nikako ne u gordoj, samodovoljnoj, prisilnoj ili dobrovoljnoj usamljenosti koja se preporučuje iz straha, za očuvanje makar i sopstvenog biološkog života ili iz bilo kog drugog interesa. Pravoslavni hrišćanin razume svoju sabraću, prijatelje, saradnike u poslu, susede i druge koji nemaju veru u Boga. Zna da je za njih sve opasnost. Zna da oni ne shvataju ili ne prihvataju prostu činjenicu da, ako nas Bog ne čuva, sve je opasnost po ljudski život, od noćnog sna do izlaska na ulicu, od šetnje parkom do velikih društvenih sukoba i ratova. Pravoslavni hrišćanin veruje, međutim, i zna da svuda i svagda nas čuva Bog, vojska Njegovih svetih anđela i sabor Njegovih svetih ugodnika i da uvek ustrojava sve tako da nas vodi ka večnom spasenju, a nikako ka pogibli. Bez te vere svakodnevni život se pretvara u stalnu agoniju straha i besmisla. Strah neće nikoga spasti od sudnjega časa; nikoga nije spasao takav strah. Kad iziđemo pred Lice Božje, On nas Svojom ljubavlju spasava ako smo iole bili verni Njemu, svetoj Crkvi Njegovoj, u bogočovečanskoj zajednici ljubavi, oličenoj u Ličnosti Gospoda našega Isusa Hrista, u zajednici ne samo jednog naraštaja nego i svih pokolenja kroz vekove, kako u našem rodu, u duhovnom naručju našega prvosvetitelja Svetoga Save, tako i sa svima svetima Crkve Božje.

Hrišćanin treba da u punoj meri uvažava medicinske preporuke i državne mere sve dok te mere ne ugrožavaju suštinu ljudskog života, jednostavnog, svakodnevnog ljudskog života, života bogolike ličnosti i Crkve, bogočovečanske zajednice. Sasvim su druge prirode preporuke koje Crkva upućuje i koje je uvek upućivala svojoj duhovnoj deci – da neprestanim podvigom, svakodnevnim trudom, usrdno, izgrađuju svoju veru, da unapređuju svoj život u ljubavi, bratskom i sestrinskom saosećanju sa svima, a najpre sa svojom neposrednom okolinom, i da uzrastaju u svakom duhovnom dobru. Sa istom usrdnošću pravoslavni hrišćanin misli o svim ljudima, o ljudima drugih vera, kao i o onima koji ne veruju… Nikoga ne gleda sa netrpeljivošću i sa visine. Za sve se moli da dođu u poznanje Istine i tako ostvare svoje spasenje. Kada zlobi ne uzvrati zlobom, već je ostvario duhovni napredak, već je učinio veliki korak i izveo istinsku revoluciju u svetu, pobedivši zlo i postavši istinski vernik i svedok Gospodnji.

Nećemo preterati ako kažemo da sada živimo u vremenu nenormalnosti u gotovo svim domenima života. Uprkos tome što su, kako je već primećeno, ovogodišnja slavska čestitanja „podsećala na vreme ratova, sankcija i izolacija, dok sečenju slavskog kolača često ne prisustvuju ni svi članovi uže porodice”, možemo li, i hoćemo li s više ohrabrenja i pouzdanja u dolazak boljih prilika dočekati predstojeći najradosniji hrišćanski praznik Božić?

Hoćemo, bez sumnje hoćemo. U to ime i vama, dragi prijatelju, i svim čitaocima Pečata čestitam nastupajuće praznike Roždestva Hristova i nastupajuću novu godinu dobrote Gospodnje.

Mir Božji, Hristos se rodi! Srećna – ili bar srećnija – nova godina! 

Intervju objavljen u nedeljniku "Pečat"
Razgovor vodio: Milorad Vučelić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije