TRAGAO ZA ZRNOM LJUDSKOG U LJUDIMA: Prota Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije, o počivšem patrijarhu Irineju

SVAKI čovek koji se, na prvoj životnoj raskrsnici, opredeli za Carstvo nebesko i put Svetoga Save, on već zna kuda ide. Šta traži i šta očekuje. Tako je i naš počivši patrijarh Irinej, prihvatajući monaški podvig, želeo da ide, onako, kako ga Bog vodi. Putem istine, pravde i dobrote.

Prota Milutin (prvi sleva) sa poglavarom SPC sedam decenija hodio zajedničkim sabesedničkim stazama / Foto Privatna arhiva

Ovim rečima započinje priču o patrijarhu Irineju protojerej stavrofor Milutin Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije. Patrijarhov saputnik od prvih školskih dana u Prizrenu. Njegov sabesednik kroz nebrojena bespuća našeg naroda i Crkve, tokom sedam decenija u kojima su podelili, od radosti - više tuge. S tugom su se i rastali. Nenadano.

Neopisivi je bol prote Milutina za patrijarhom. On taj bol živi u sebi samome. U duši svojoj, koju, uz neizmernu zahvalnost i poštovanje što je prihvatio da je otvori za "Novosti".

Iz višesatnog razgovora sa ovim mudrim čovekom, profesorom Timotijevićem, izdvajamo sekvence, do sada nedostupne javnosti.

- Bio sam dečak, te, 1949. kada sam kao đak Prizrenske bogoslovije upisan u prvi razred ove, za srpski narod i Crkvu znamenite škole - seća se prota Milutin. - Blaženopočivši patrijarh tada je bio u drugom razredu. Kada je čuo da je došao novi đak, a on je bio već drugi razred, došao je da me upozna. Obojica smo bili iz čačanskog kraja. On sa jedne, ja sa druge strane Čačka. Njegova briga, a bio je pet godina stariji od mene, ohrabrila me je. Bio sam i zadivljen: on je bio i bolničar u Bogosloviji. Brinuo je za zdravlje svih nas. Njegova podrška, ljubav i razumevanje, prema svima, njegova posvećenost, osobine koje su ga krasile, pratiće ga do kraja života. Kakvog sam ga, u dobroti, upoznao, to će ga pratiti do kraja ovozemaljskog života.

Bilo je to vreme teško za Bogosloviju u Prizrenu. Vreme teško za Srpsku pravoslavnu crkvu, u celini, posebno na Kosovu i Metohiji.

- Kada smo završili školu, potom i fakultete, ponovo su nam se putevi ukrstili. I, ponovo u Prizrenu. Bili smo već profesori, zrele ličnosti. To su šezdesete godine prošlog veka. Tada smo sagledali stvarno stanje našega naroda na Kosovu i Metohiji. Naš narod, pre svega, bio je na udaru ljudi iz svoga roda iz ideoloških razloga. A, istovremeno, bio je na udaru drugog naroda, iz nacionalističkih pobuda. Bila su to užasno teška vremena. Srpski narod nije imao kome da se požali, niti od koga da očekuje pomoć. Ako bi tražio pomoć iz centra, iz prestonice naše, otuda su stizali odgovori da se sve reši na lokalnom nivou.

Prota Milutin bira reči. Mudri profesor nijednog trenutka, imenom, ne proziva nikog. Ni naše, srpske nesreće, kako ih je jednom prozvala mati Fevronija, igumanija pećka, koji su zatamnjivali istinu o stradanju Srba tokom više decenija, zarad sopstvene udobnosti, ali ni one druge čije je zlo prikrivano.

- A mi, nas dvojica, sve to smo dobro znali, jer nam je svetejšij patrijarh Pavle, dok je bio episkop raško-prizrenski, poverio parohiju u Đakovici u kojoj je bilo stotinak srpskih kuća. Sagledali smo kako živi naš narod na tom prostoru u to vreme. Bilo nam je jasno: ako ostaješ veran pravoslavlju, ako si rođen kao Srbin, ni kriv ni dužan što pripadaš svom narodu, moraš da budeš i mučenik. Podneseš sve teškoće i nepravdu, bez obzira na sve proklamacije o ljudskoj slobodi. U tom vremenu trpljenja kalili smo se. To su bile lekcije da čovek, pravi čovek, u istinskom podvigu može da nadvisi - nečoveka. Da traje i istraje. To je bio patrijarhov put, istinski put pravoslavlja.

Četiri decenije, kasnije, profesor Timotijević, rektor Prizrenske bogoslovije i tada episkop niški Irinej, suočiće se sa najstrašnijim progonom i pogromom srpskog naroda sa Kosmeta.

- Bio je, mislim, šesnaesti juni 1999. godine. Bogoslovija je prognana iz Prizrena. U okolnostima naše velike tragedije, mi nismo znali kuda i kako - podseća prota Milutin, a čini se, dok govori, da prolazi kroz istu nevolju. - Tadašnji episkop niški Irinej primio nas je u svoj skromni dom. U njegovoj kućici, na tavanu, smestili smo biblioteku i arhivu. Sve što je mogao učinio je da nađe mesto u Nišu da Bogoslovija nastavi svoj život. Vi, možda i ne možete da zamislite sa kakvim je on žarom, sa kakvom ljubavlju i oduševljenjem želeo da pomogne. S druge strane, on nije imao ni trunku mržnje prema našim progoniteljima. To naše stradanje, znao je, bilo je posledica i naših grehova i zabluda. Ali, bio je i svestan velike nepravde. Govorio je: Bog će to sagledati, opstaćemo i preživeti, blagodareći njemu.

Protojerej stavrofor Milutin Timotijević / Foto Tanjug

Priča nam prota, profesor Milutin Timotijević, da je patrijarh Irinej tako, uvek nalazio načina da sa svima koji nisu mislili dobro ni našem narodu, ni našoj Crkvi, nađe neku lepu reč oko koje će se saglasiti ne samo radi koristi za Crkvu, već i radi koristi onoga sa kojim razgovara.

- Tako je pristupao svima i svakome - svedoči profesor Timotijević. - Tako je prilazio, pomirljivo, čak i kada su ga najviše bolele podele u Crkvi i narodu. Težio je da ih prevaziđe. Tragao je za zrnom ljudskog u ljudima. I, da je potrajao, njegova mirna ruka bila bi sigurnija luka za rešavanje naših sveukupnih nevolja.

TEŽNjA DUŠE

- MNOGI su mu prigovarali da se približio vlastima, a, koliko sam ga ja razumeo, njemu nije bila potrebna vlast, a on je bio potreban vlastima. Sve što je činio u tom smislu, činio je zbog iskonske težnje svake duše ljudske, da traži nešto što se zove put istine - govori prota Milutin.

NjEMU SU LjUBILI RUKU

- DA li ste vi ikada primetili, ili, da li je iko zabeležio da u bilo kom narodu, bilo kojoj patrijaršiji pravoslavnoj ili nepravoslavnoj, u okruženju i svetu, predsednik države ljubi ruku prvoj ličnosti Crkve - pita i odgovara profesor Timotijević. - To se desilo ovde i to je njegov magnetski uticaj, na sve ljude koji žele da se u dobrom, dobro gradi. U svakom čoveku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije