NASLEDNIK PATRIJARHA PAVLA

PATRIJARH Irinej (Gavrilović) bio je učenik patrijarha Pavla, profesor i rektor bogoslovije u Prizrenu, više puta član Sinoda, i 45. vrhovni poglavar Srpske crkve na čijem čelu je stolovao deset godina.

Foto: "Novosti", Tanjug i SPC

Posle patrijarha Pavla, kako je sam govorio počivši patrijarh Irinej, teško je biti patrijarh. Svestan težine krsta koji nosi srpski patrijarh, iako je na početku mnogima mogao delovati kao autsajder, Irinej se pokazao kao veoma trezven i mudar, te je u najtežim okolnostima za crkvu uspeo da sačuva njeno jedinstvo i postane spona Srba u regionu. O borbi patrijarha Irineja za jedinstvo Srpske crkve i naroda tek će se govoriti i pisati.

Svako vreme nosi svoje breme. Drugačije su bile okolnosti u vreme patrijarha Pavla, drugačije u vreme Irineja. Patrijarh Pavle je bio poglavar crkve tokom krvavog raspada države i pokušaja ponavljanja genocida nad Srbima. Tada je bilo najvažnije fizički očuvati srpski nacionalni korpus. Od Krajine, Slavonije, Bosne i Hercegovine do Kosova i Metohije, ratno razaranje i egzodusi. Genocid, koji je počeo u Drugom svetskom ratu nad Srbima, nastavljen je 1990-ih godina. Srbi su izgubili ogromne teritorije. Stotine hiljada je proterano sa svojih ognjišta, ali su ljudske žrtve bile daleko manje nego u prethodnim ratovima. To je ujedno bilo i vreme tranzicije. Tranzicije političkog sistema i ekonomske tranzicije. Prelazak sa komunističkog na demokratski sistem, a potom nakon 2000. i ekonomska tranzicija koja neće baš ostati u lepoj uspomeni građana Srbije. Bili su to događaji koje niko nije morao da objašnjava i tumači. Svi su, manje-više, na svojoj koži osetili i ekonomsku tranziciju i ratove devedesetih, sankcije, bombardovanja, izbeglištvo itd.

IZMEĐU MOSKVE I CARIGRADA Za razliku od vremena patrijarha Pavla unutarcrkvena kriza i sukobi na relaciji Moskva–Carigrad još ne dopiru do svesti običnog čoveka, a upravo je to breme palo na pleća patrijarha Irineja. Srpska se crkva našla sred fronta koji je podelio pravoslavlje na dva dela, čiji je ishod neizvestan a posledice razarajuće. Ratovi devedesetih bili su pretnja po fizički opstanak Srba. Sukob Moskve i Carigrada su pretnja po duhovno-identitetski opstanak Srba. „Linija razgraničenja“ ove dve uticajne patrijaršije ide preko manjih pomesnih crkava a prva na udaru je Srpska crkva. Od toga kako će se postaviti u ovom sukobu zavisi ne samo sudbina SPC već i budući srpski duhovni identitet.

Nakon Sabora na Kritu, kada su aspiracije grčkog dela pravoslavlja izašle na videlo, i potom priznanja raskolnika u Ukrajini od strane istanbulskog patrijarha Vartolomeja, celo pravoslavlje se našlo u ozbiljnoj krizi. Carigradska patrijaršija je prethodno decenijama teološki uobličavala svoje neopapističke pretenzije da bi ih manifestovala na Kritskom saboru i nakon njega. Centralizovano pravoslavlje, pod kontrolom jednog episkopa, pa makar on sebe zvao i „Njegova božanstvena svesvetost“ vasionski patrijarh, nepoznanica je za pravoslavni svet.

Raskol koji se potom dogodio, mada još nije ozvaničen, između Moskovske i Carigradske patrijaršije, imaće trajne posledice na sav pravoslavni svet. Srbi su se, po običaju, opet našli u sredini, između Rusa i Grka, kao nekada pre 1.000 godina što su se našli između Latina i Grka, kada se dogodio raskol Rima i Carigrada, koji je za posledicu imao stvaranje Rimokatoličke crkve. Posledice tog starog velikog hrišćanskog raskola najnegativnije su se odrazile upravo na srpskom etničkom prostoru i traju i dan-danas. Kakve će posledice imati podela na liniji Carigrad–Moskva još je teško predvideti, ali u slučaju Srpske crkve i naroda to je već uočljivo. Počevši od pokušaja separatizma tri eparhije u SAD, koje je patrijarh Irinej uspeo donekle da zaustavi, pa do podela unutar episkopata SPC oko naklonjenosti Carigradu ili Moskvi.

Rusija je do komunizma igrala onu istorijsku ulogu koju je Vizantija imala za svojih 1.000 godina postojanja – pravoslavna imperija kao stub odbrane pravoslavnog hrišćanstva i pravoslavnih naroda. Obe imperije odavno ne postoje. Rusija nije više ni približno toliko moćna kako je bila pre komunizma. Cela njena ekonomija je na nivou grada Njujorka, a politički uticaj značajno ograničen. Rusija je i dalje vojna supersila i jedino joj to koliko-toliko garantuje opstanak, te je u stanju da se izbori i za sopstveni verski identitet. Grčko pravoslavlje je posle propasti Ruske imperije potražilo zaštitu u moćnom anglosaksonskom svetu, prvo u Britaniji a potom u Americi. Danas je Pentagon glavni „zaštitnik“ grčkog pravoslavlja. To je ujedno i uzrok sukoba na relaciji Moskva–Carigrad. Politika Pentagona prema pravoslavnoj crkvi je orijentisana na odvajanje ostalih pomesnih crkava od uticaja Ruske crkve. Bilo da je taj uticaj realan ili ne, Pentagon prosto ne želi da se u pravoslavnim NATO državama oseti i najmanji ruski uticaj. U tu svrhu se podstiče neopapizam u pravoslavnoj crkvi što je neprihvatljivo za Rusku crkvu, koja je ujedno i najveća i čijih vernika ima daleko više nego svih ostalih pravoslavnih pomesnih crkava skupa.

Patrijarh Irinej je dobronamerno više puta pokušao konstruktivnim savetima da utiče na Carigradsku patrijaršiju da odustane od antiruske politike koja vodi u podelu pravoslavlja, ali je zauzvrat samo dobio ponižavanje. Naime, Vaseljenska patrijaršija je u pismu kojim se obratila Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i mitropolitu Amfilohiju, povodom spekulacija da postoji mogućnost da prizna autokefalnost tzv. crnogorske crkve, označila patrijarha Irineja kao „srbijanskog patrijarha“, odnosno „patrijarha Srbije“, svodeći celu Srpsku crkvu isključivo na prostor Srbije. To bi se moglo protumačiti kao slučajna omaška kada se ne bi imalo u vidu da upravo Vaseljenska patrijaršija želi da stavi svu pravoslavnu dijasporu pod svoju kontrolu bez obzira kojoj pomesnoj crkvi pripadaju vernici. U slučaju Srpske crkve, dijasporom bi se mogao proglasiti ceo eksjugoslovenski prostor mimo Srbije. Uostalom ne bi bilo prvi put u istoriji da Grci iz svoje pohlepe preuzimaju delove Srpske crkve. Za vreme turske okupacije, po ukidanju Pećke patrijaršije (čijem ukidanju su značajno doprineli i grčki sveštenici) polovinom srpskih crkvenih prostora vladali su Fanarioti (grčki episkopi i sveštenici koji su svešteničku službu kupovali od Turaka i Carigradske patrijaršije) a koji su se odnosili prema srpskom narodu gotovo kao Turci.

Odupreti se grčkom crkvenom ekspanzionizmu iza koga stoje američka Šesta flota, NATO i Pentagon je zaista ozbiljan izazov sa Srpsku crkvu. Prostor za manevrisanje je veoma sužen kao i o pitanju Kosova. Povremeno se možemo osloniti na Rusiju, povremeno smo prepušteni sami sebi, ali da nešto značajno promenimo u trenutnim geopolitičkim okolnostima ne treba se nadati. No kada bismo se potpuno odrekli Rusije i ruske pomoći, tek tad ne bismo imali čemu da se nadamo. Tako je i crkvena politika, poput državne, usmerena na večito balansiranje između Scile i Haribde, samo što umesto teritorijalnih pretenzija dojučerašnje „braće“ Albanaca imamo duhovne pretenzije „braće“ Grka. Jedni žele da ovladaju našim zemaljskim Jerusalimom, a drugi žele da ovladaju našim nebeskim Jerusalimom – dušama srpskih vernika.

PATRIJARSI I KOSOVO Patrijarh Pavle je samo jednom u životu izašao na birališta. To je bilo u slučaju referenduma za potvrđivanje novog Ustava, kojim se Kosovo i Metohija, posle martovskog pogroma i samoproglašenja nezavisnosti, u preambuli definišu kao neodvojivi deo Srbije. Patrijarh Irinej, kao učenik svog prethodnika Pavla, ostao je dosledan u borbi za Kosovo i Metohiju. Već nekoliko dana nakon ustoličenja na tron srpskih prvojerarha, Irinej je u razgovoru s tadašnjim predsednikom Tadićem nametnuo temu Kosova i Metohije. Bukvalno do poslednjih ovozemaljskih dana, patrijarh Irinej se borio za Kosovo, na sve moguće načine, od govora u Ujedinjenim nacijama, zalaganjem za Kosovo kod Rusa, pre svega preko Ruske crkve, do uručivanja ordenja funkcionerima vlasti i izjavama podrške vlastima u borbi za očuvanje Kosova i Metohije, koje fejsbuk i tviter „mudraci“ neće nikad biti sposobni da shvate. Najvažnija je, svakako, Saborska odluka SPC iz 2018. da su Kosovo i Metohija za Srpsku crkvu neodvojivi deo Srbije i kolevka srpske državnosti i identiteta.

U RALjAMA MEDIJA Sliku o patrijarhu Irineju kreirali su mediji u skladu s dnevnopolitičkim dešavanjima. Nerazumevanje crkve i njene uloge u društvu od strane velikog dela novinara, dovelo je do toga da se patrijarh Irinej gleda i prikazuje isključivo u ključu odnosa vlasti i opozicije. Crkva je posmatrana, ne samo od strane medija već i od samih političara, kao još jedan politički akter u Srbiji i regionu. Taj komunistički narativ i nasleđe odnosa prema najstarijoj srpskoj nacionalnoj instituciji, koji je trebalo da bude prevaziđen nakon pada komunizma, ozbiljno je narušio odnos crkve i društva. Koliko je taj narativ štetan po Srbe, najočitije se ogleda u tome što ga najčešće rabe u regionu, u Sarajevu, na Cetinju i u Zagrebu, upravo oni koji nikada neće gledati blagonaklono na Srbe, Srbiju i SPC.

Društvene mreže su savremena interaktivna globalna psihijatrija. Najglasniji na tim mrežama su najmanje pismeni i najmanje normalni. Da su društvene mreže u Srbiji i regionu bile razvijene u vreme stolovanja patrijarha Pavla, kao što su danas, od Svetosti njegove ne bi ostalo ni „S“.

U staroj globalističkoj Rimskoj imperiji hrišćane su tokom zabavnog programa bacali lavovima u arene, a danas ih razvlače i razapinju po društvenim mrežama. Čak su i simboli za život i smrt istovetni – lajk i dislajk. Danas se idealizuje i romantizuje vreme mučeništva prvih hrišćana. Njihova realnost je zapravo bila mnogo surovija od onoga što čitamo u žitijima svetih. Rimska imperija je te rane hrišćane prvo dehumanizovala i stavila van zakona, pa tek tako obespravljene i ponižene ubijala. Isto su to činile ustaše i NDH, prvo dehumanizovali Srbe, Jevreje i Rome, a potom izvršili genocid. Na isti način je i Treći rajh prvo dehumanizovao svoje žrtve. A tako je i zapadna medijska mašinerija 1990-ih prvo dehumanizovala Srbe a potom ih bombardovala.
Na isti način su se mediji u regionu i „domaći“ „liberalni mediji“ obračunali s patrijarhom srpskim Irinejom. Na isti način su strane službe pomoću korisnih idiota s društvenih mreža raširile propagandu protiv srpskog patrijarha. Urušavanje ugleda srpskih nacionalnih institucija je vekovna praksa srpskih neprijatelja. Danas, nažalost, uz pomoć društvenih mreža imaju dodatnu armiju domaćih imbecila koji im u tome svesrdno pomažu.

OSLANjANjE NA RUSIJU Domaćim tzv. liberalnim krugovima, malobrojnoj ali dobro organizovanoj i dobro pozicioniranoj (najpre u medijima i kulturi) grupaciji kod patrijarha Irineja najviše je zasmetao njegov dobar odnos sa čelnicima Ruske crkve i države. U nastojanjima da se konačno, nakon sto godina truda i rada, završi izgradnja Hrama Svetog Save na Vračaru, što je uzeo kao svoju svetu obavezu, patrijarh Irinej se jeste oslonio na Rusiju. Oslanjao se na Rusiju i o pitanju Kosova i Metohije, pre svega na uticaj Ruske crkve na rusko društvo i državu. Za rusofobe domaćih liberalnih krugova ovo je bio neoprostiv greh. Teško da bi to oprostili i patrijarhu Pavlu, na koga su se rado pozivali prilikom klevetanja patrijarha Irineja. Pozitivno sećanje na patrijarha Pavla, autošovinisti i rusofobi su koristili kao oružje protiv patrijarha Irineja. Istog tog Irineja koji je bio duhovni naslednik, učenik i prijatelj Pavlov.
Približavanje Srpske i Ruske crkve odigralo se u onoj meri u kojoj je došlo i do približavanja država dva naroda. Nije to, kao što smatraju rusofobi, korak ka nastanku ruske gubernije na teritoriji zemlje Srbije, ali jeste značajno bolji odnos nego što je bio tokom devedesetih godina 20. veka kada je Rusija Srbiji uvodila sankcije. Oslanjanje na Rusiju nije isto što i potpuno okretanje k Rusiji. Srpska crkva se još trudi da bude koliko je to moguće neutralna o pitanju sukoba Moskve i Carigrada, ali postupci Carigrada je sve više guraju ka Rusiji. Srpska crkva s patrijarhom Irinejom na čelu nije priznala ukrajinske raskolnike i to je jedino pravedno, na čemu joj je Ruska crkva veoma zahvalna. No to Srpska crkva nije učinila iz interesa već isključivo zbog pravde. To nikako ne znači da će u konačnici Srpska crkva postati nekakva ruska filijala i izgubiti svoj duhovni identitet. No definitivno zahvaljujući patrijarhu Irineju neće se prikloniti ni pokloniti istočnom carigradskom papi, iako su postojale i drugačije težnje u Srpskoj crkvi, a i dalje postoje.
Srpska crkva će ostati svetosavska i kosovskozavetna, baštineći vidovdansku etiku, „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“ i upravo to je najznačajniji doprinos blaženopočivšeg patrijarha srpskog Irineja Gavrilovića – ostanak Srpske crkve na svetosavskom putu.

Aleksandar Vučić:
Hram srpskog zajedništva

Njegova svetost, patrijarh srpski Irinej, sklopio je oči onako kako je i živeo. U miru, sa sobom, Bogom, sa Crkvom i ljudima.
Taj život je imao jasne ciljeve: Boga, ljubav i Srbiju. I ne manje od toga, celokupan srpski narod, ma gde da živi. I njegov Bog je bio Bog razuma, onaj koji prašta, koji razume, koji voli. Bog svih nas, onaj koji ne deli nego spaja, onaj koji nas uči i koji nas čuva.
A njegova Srbija je bila upravo ona koju je i sam stvarao. Srbija mira, Srbija koja razume, Srbija koja okuplja, koja pobeđuje radom i mudrošću, Srbija koja ne ume i nema potrebu da mrzi.
Hram Svetog Save, koji je toliko želeo i završio, jeste hram baš te i takve Srbije. I gradio ga je, gradeći sve nas. Okupljao nas je, oko njega, da bismo bili okupljeni, u njemu. Verovao je da njegova veličina nije samo u dimenzijama, u velelepnosti, u božanstvenom mozaiku, nego u zajedništvu koje taj Sveti hram simbolizuje, na koje poziva. Na mnogo načina, on je i bio i ovaj naš hram. Saborni, mudri, pun milosti i ljubavi. Pred njim, našim duhovnim ocem, mi se nismo delili. Pred njim nije bilo zađevica, zavisti, zlobe i mržnje. I umeli smo da razumemo, isto koliko je i on razumeo. I da praštamo, koliko je on praštao. Da volimo, sve, onoliko koliko je on voleo. Da verujemo, u Srbiju, zajedničku, ništa manje nego što je on verovao. I Srpstvo koje je stavljao iznad svega.
On je taj koji je za ovaj hram rekao da je nova Sveta Sofija, da će biti najvažnije stecište pravoslavnih vernika u celom svetu. Voleo je Rusiju, predsedniku Putinu bio je beskrajno zahvalan za podršku u izgradnji ovog hrama i verovao u bliskost naših naroda.
Patrijarh Irinej je zaslužan za obnovu kulture sećanja. On je bio taj koji nas je okupio, kao pravi svetosavski duhovni vitez, oko borbe i žrtve našeg naroda. Sramotili smo se godinama, ćutali o patnji našeg naroda, činjenice zbog straha od političkih sankcija sakrivali od naroda, od sebe, dok Irinej, Njegova svetost, to nije promenio. Zahvaljujući njemu, više nego bilo kome drugom, danas sa ponosom govorimo o junacima sa Košara, oni dobijaju svoje ulice, bulevare, spomenike. Ne stidimo ih se, kao što je to doskora bilo, već se njihovim delom ponosimo. Šest godina već ima kako sa njegovim blagoslovom obeležavamo NATO agresiju, ne kampanju, kako su nam neki u amanet ostavili, i ne plašimo se da istinu kažemo u lice celom svetu, boreći se za mir i prijateljstvo i sa onim narodima koji su u toj agresiji učestvovali. Patrijarh Irinej blagoslovio je večno sećanje i svakogodišnje održavanje zajedničkog pomena Srbije i Srpske povodom strašnog zločina počinjenog nad krajiškim narodom, nad junačnim Srbima Krajišnicima. Zato svake godine uz suze i beskrajnu tugu obeležavamo stradanje našeg naroda u „Oluji“.
Više od svega, obnovio je duh jedinstva i zajedništva srpskog naroda. Srbiju i Srpsku nije odvajao jednu od druge.
Brinuo je i za sudbinu našeg naroda u Crnoj Gori i sa tom brigom u rajsko naselje otišao. Nije prihvatao, i o tom pitanju je bio beskompromisan, podelu naših ljudi i našeg naroda po avnojevskim šavovima, iako je poštovao svaku od tako priznatih, novostvorenih država.
Ipak, najveća briga mu je bila Kosovo i Metohija. I tu, i o tom pitanju, iako je deo života proveo u Prizrenu, postupao je racionalno i hladne glave, tražeći načine da sačuvamo, ili bar ne priznamo nezavisnost Kosova, razumevajući tešku realnost i sve istorijske greške koje smo počinili, ali je verovao i u narastajuću snagu srpske države i, ponekad, pomalo i naivno, njenu moć da ubedi svet da je za Kosovo i Metohiju dobro samo pravično i pravedno rešenje.
Irinej je bio veliki patrijarh. Pomirio je i ujedinio podeljenu Crkvu u Americi i izborio se za povratak oduzete imovine. Uspostavio je partnerski odnos sa državom govoreći da „država treba da radi svoj posao, a Crkva svoj“. Radeći tako jačali su i država, i Crkva, na sreću naroda. Uspostavio je dijalog sa Vatikanom i ubedio papu Franju da Stepinac nije svetac.
On ima sa čim da izađe pred Svetog Savu, svetog kneza Lazara i pred svoje prethodnike. A nama, i narodu, i Crkvi, biće potrebno mnogo mudrosti da sačuvamo ono što nam je ostavio.
Poslednji put kada smo se čuli molio me je da čuvamo Kosovo i Republiku Srpsku. Više nismo razgovarali, otišao je. Veliki čovek, naš patrijarh Irinej.

Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril:
Podelio stradanja s vernicima

Sa osećanjem duboke tuge primio sam vest o upokojenju patrijarha Irineja. U ime arhipastira i pastira i monaštva Ruske pravoslavne crkve izražavam duboko saučešće. Bog je Crkvi Svetog Save darivao dubokoumnog patrijarha. Ispunjen iskrenom hrabrošću i ljubavlju za ljude novoprosvetljeni patrijarh se, ne štedeći snagu, trudio da bude pored svoje pastve. U poslednji čas svog zemaljskog života je podelio stradanja sa onim vernicima čiji je život prekinula strašna epidemija. Svojim autoritetom je učinio mnogo za očuvanje vaseljenskog pravoslavlja. On je bio veliki prijatelj Ruske pravoslavne crkve i više puta je govorio u prilog kanonskog pravoslavlja u Ukrajini. Završetak unutrašnjeg uređenja Hrama ući će u istoriju kao jedno od glavnih dostignuća njegovog patrijaršijskog služenja. Neka gospod Isus Hrist upokoji dušu novog sluge svoga, večna mu i blaga pomen.

Iz pisma ruskog patrijarha pročitao mitropolit Ilarion Alfejev

(PEČAT/ŽELjKO INjAC)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije