DINASTIJE KAO KAMEN SPOTICANJA: Nesporazume na početku 20. veka izazivao je antagonizam između zeta i tasta

RAZVOJ događaja krajem devetnaestog i početkom prošlog veka pokazao je da je upravo dinastičko pitanje prevazilazilo lične i porodične okvire.

Foto arhiva

Od Berlinskog kongresa, preko balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja bilo pred završnom fazom - dilema ko će biti stožer ujedinjenja postalo je glavna prepreka bilom kom suštinskom dogovoru.

Knjaz pa kralj Nikola se i za vreme Obrenovića, a potom Karađorđevića, držao stava da neprestano treba raditi na oslobađanju i ujedinjenju Srpstva, na teritorijalnom širenju srpske i crnogorske dražve. Osnovni nesporazum je bio u tome što je on nastojao da se ti ciljevi ostvare pod žezlom dinastije Petrovića.

Iz njegovih brojnih istupanja i proklamacija o srpstvu, pre i posle Berlinskog kongresa 1878. i međunarodnog priznanja, može da se uoči da je njegova polazna ideja bila prvo stvaranje velike Crne Gore, pa tek posle toga ujedinjenje svih Srba. Njegove ambicije da "vodi srpstvo", podrazumevale su da proširi svoju državu na Boku kotorsku, Hercegovinu i Bosnu do Sarajeva, Severnu Albaniju sa Skadrom i Dalmaciju do iznad Splita, kao i na staru Srbiju. Spremao se da prestonicu premesti u Nikšić, pa je zato u tom gradu podigao velelepn dvorac i podigao Sabornu crkvu. Ova strategija u stvari je bio odgovor na sve veće pritiske u Crnoj Gori za ujedinjenje sa Srbijom. Vešto je uspevao da izbegne zagrljaj "velikog brata", jer je predosećao da bi to bio kraj njegove vladavine i države.

TAKAV odnos nije se promenio ni posle 1903. godine kada je na presto došao njegov zet Petar Karađorđević. Ovim suprotstavljenim intereseima, pored "nekog tajanstvenog antagonizma između zeta i tasta" , doprinosio je i Pašić smatrajući da su ambicije crnogorskog suverena neostvarive. Od prvih dana uspostavljanja svoje moći, u državnoj strukturi Srbije, popularni Baja je u tom pravcu kanalisao politiku prema "crnogorskom pitanju" .

Izveštaj u "Večernjim Novostima" o poseti kralja Nikole Beogradu, Foto arhiva

Događaji u Evropi, aneksija Bosne i Hercegovine, balkanski ratovi, prisiliće ih u nekoliko navrata da se bar poluzvanično otvori priča o zajedničkoj budućnosti.

Inače, u noći između 26. i 27. januara (odnosno 8. i 9. februara) 1913. godine, na Brdicu kod Skadra poginulo 2.000 srbijanskih vojnika - okupatora - sedam bataljona Drinske divizije drugog poziva i iz tri bataljona prvog poziva.

Ovom jedinicom koja je poslata kao pomoć crnogorskoj vojsci komandovao je pukovnik Damjan Popović.

Elem, vratimo se uspostavljenim kontaktima za formiranje kakve-takve državne zajednice. Predsednik crnogorske vlade general Mitar Martinović, uz saglasnost crnogorskog prestolonaslednika Danila, započeo je razgovore o stvaranju "realne unije". Novica Rakočević u studiji "Crna Gora i ujedinjenje" podseća da su vladajući krugovi na Cetinju, suočeni sa mnogim slabostima crnogorske države, uvideli da dalji razvoj Crne Gore nije moguć bez oslonca na Srbiju, pa su se obratili vladi Srbije da predloži osnov za realnu uniju. Ali, na tome je i ostalo, iako je Srbija pozitivno odgovorila, obavezujući se da će, ako se proglasi ujedinjenje, članovima crnogorske dinastije obezbediti `večitu rentu'.
PRED izbijanje Velikog rata, 15. marta 1914. godine, kralj Nikola samoinicijativno pokreće pitanje što bližeg i konstruktivnijeg povezivanja Crne Gore i Srbije. Pismom se obraća kralju Petru, i predlože "da se na bazi ravnopravnosti dveju država i njihovih dinastija precizno tačno utvrde obaveze u vojnim, diplomatskim i finansijskim stvarima".

Kralj Petar je prihvatio predlog kralja Nikole, i vrlo ubrzo je upućen odgovor dvoru na Cetinje. Pismo, u kome se potvrđuje prihvatanje ideje čelnika dinastije Petrović, napisao je Nikola Pašić, a "čiča Pera" je samo stavio svoj potpis. I tu je prepiska prestala... Odgovor sa Cetinja nije nikad stigao u Beograd.

Ponašanje crnogorskog suverena nije promaklo ni ruskom poslaniku na Cetinju, generalu Nikolaju Potapovu, koji u svom izveštaju Peterburgu, skreće pažnju: "Svi Crnogorci, kao jedan čovek, smatraju sporazum sa Srbijom kao jedini izlaz iz teške situacije u koju su upali posle balkanskih ratova, ali to se ne može reći za kralja Nikolu, koji se sve više udaljava od Srbije."

SRPSKA NARODNA SKUPŠTINA KNjAŽEVINE

ZA RAZLIKU od mladocrnogorskih revizionista istorije, njihovi preci nisu imali nedoumica o tome ko su i šta su, pa je tako 10. decembra 1906. u Vladinom domu na Cetinju, Narodna skupština Crne Gore većinom glasova odlučila da njen zvaničan naziv bude "Srpska narodna skupština Knjaževine Crne Gore".

Dva dana kasnije knjaz Nikola uputio je pismo predsedniku Skupštine Šaku Petroviću Njegošu: "Razumio sam da je naša Skupština riješila nazvati se Srpsko-crnogorska narodna skupština. Ja protivu toga nemam ništa... Već kada je skupština sebi dala ovu titulu, što ista zaboravi mene s predlogom na vladu da se i ja prozovem `Mi po milosti božjoj knjaz i gospodar srpsko-crnogorski`, jer inače, ostajući na samo `crnogorski`, izlazi nekako da smo u nesuglasici Skupština i ja, što u stvari, Bogu hvala, nijesmo."

Kralj Petar I Karađorđević, Foto arhiva

U MAJU 1915. godine, Crna Gora je po treći put pokrenula pitanje unije sa Srbijom. Prestolonaslednik Danilo je, sredinom tog meseca, pukovniku Petru Pešiću, šefu srpske vojne misije na Cetinju, izneo ideju o sastanku sa prestolonaslednikom Aleksandrom u Srbiji, i ponudio dogovor da njih dvojica reše srpsko pitanje tako što bi Crna Gora i Srbija "bile jedna država po sistemu Nemačke". Ali, i ovog puta se ponovila već viđena priča. Iako je iz Srbije stigao brz odgovor da se predlog prihvata, "neko" se na Cetinju u poslednjem trenutku predomislio...

Nekoliko meseci pre nego što je crnogorska vojska bila dovedena u situaciju da položi oružje neprijatelju, u leto 1916. godine, po četvrti put je pokrenuto pitanje dve bratske zemlje. Inicijator je bio novi predsednik crnogorske vlade Andrija Radović. Njegov predlog je bio neobičan i vrlo originalan. Očito dobro poznavajući dinastičke surevnjivosti, on je u avgustu 1916, podneo kralju Nikoli memorandum u kome se predviđalo da se deda odrekne prestola u korist unuka regenta Aleksandra, ali da se potom muški potomci, i jedne i druge dinastije naizmenično smenjuju na prestolu srpsko-crnogorske države.

Kralj Nikola sa suprugom u emigraciji, Foto arhiva

Radovićev memorandum kralj Nikola nije prihvatio. Izgovorio je samo jednu rečenicu: "Ujedinjenja ne može biti do istrebljenja jedne kuće" .

Vremešni crnogorski vladar odbio je i ovaj zahtev. "Tek kad se on lično našao u potpunoj sigurnosti - u Brindiziju u Italiji - izdao je naređenje za povlačenje crnogorske vojske u Albaniju, u Skadar. Ali tada crnogorska vojska već više nije postojala..." - piše Vasa Kazimirović.

Preporučujemo

Ekonomija

1 5

SEVER ŽELjNO ČEKA FABRIKE IZ SRBIJE: Najava o ulaganjima i zapošljavanju obradovala stanovnike dela Crne Gore

09. 11. 2020. u 11:22

Društvo

6 91

JURIŠ PARTIJACA NA DEDINjSKE VILE: Šta se u Srbiji dešavalo oktobra 1944. kada su stigle proleterske jedinice

01. 11. 2020. u 18:32

Politika

0 1

MANDATAR KRIVOKAPIĆ: Nadam se intenzivnijoj saradnji Srbije i Crne Gore

29. 10. 2020. u 01:05

Crna Gora

0 2

ABAZOVIĆ POTVRDIO SUSRET: Imao sam zadovoljstvo da razgovaram sa ambasadorom Božovićem

27. 10. 2020. u 22:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije