ČAST NAM JE VAŽNIJA OD ŽIVOTA: "Novosti" među Kučima, na plemenskoj srpskoj zemlji u Crnoj Gori, iz koje su krenule litije

Milena Marković

08. 11. 2020. u 12:00

STIŽU Kuči! Dve reči... Samo ove dve reči bile su kao magija koja je snažila višemesečne litije za odbranu svetinja u Crnoj Gori. Ponovili su se, ovi uzvici, i kada su desetine hiljada ljudi pred hramom Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, ispraćale minulog vikenda mitropolita Amfilohija na poslednje putovanje.

ЧАСТ НАМ ЈЕ ВАЖНИЈА ОД ЖИВОТА: Новости међу Кучима, на племенској српској земљи у Црној Гори, из које су кренуле литије

Aleksandar Prelević sa uspomenama na slavne pretke / Foto Dragan Milovanović

Stižu Kuči! Ispred dve hiljade njih, koji su prepešačili gotovo dvadeset kilometara, otvarao se, u tišini, ljudski koridor. Da oni prođu do počasnog mesta. Do samog ulaza u crkvu. Dve stolice, samo dve stolice ispred crvenih dveri bile su namenjene Pavlu Miliću, plemeniku i najstarijem među njima, Kučima, i Svetozaru Pavićeviću, sa uspravnih 95 godina. Malo je bilo onih, među više desetina hiljada, koji i pred ovom biblijskom scenom nisu pustili suzu. A, oni, bez suze. Bez grča. Bez jecaja. Pogleda uprtih prema dverima hrama koračaju, marševski, kao da su mladići.

Foto: D. Milovanović

ONI su potomci Marka Miljanova. Potomci drevnog plemena koje je stradalo za pravoslavnu veru i sačuvalo je. Oni su prvi podigli barjak litije. Istrajali pod snežnom vejavicom da se potvrde i ugrade u odsudnu bitku za odbranu svetinja.

- Preuzeli smo zavet čojstva i junaštva, moralni imperativ Miljanov, po tome se vladamo - kaže nam Miloš Radonjić. - Istorija nam je krvlju ispisana. Mi ne želimo da je tako pišemo i u budućnosti. Zato smo, s našim mitropolitom, ovde podigli barjak mira i slobode. Mir, pre svega među nama. Među braćom. Da nam se ne ponovi 1856. kad je udarila porodica na porodicu. Mitropolit nas je pomirio i otišao među svete. Na nama je da mir sačuvamo, ali, ako zatreba opet ćemo u litije. To je poruka svima koje je đavo zaoglavio, pa su milost božju izgubili dok su jednom nogom zakoračili, a drugom nisu ni koraknuli. Neka se smire. Da ne popadaju u pakao večni.

Miloš Radonjić iz porodice sveštenika / Foto Dragan Milovanović

UBLI, dvanaesti kilometar od Podgorice. Prvo veće selo, s ove strane, s koje pristižemo. Neka tužna, neprobojna tišina klizi iz metafizičkog plavetnila neba i nestaje u sivim stenama. Stene, kao da su zakačene za sama nebesa. Čoveku se čini da je ptica. Jer, ono što je gore, tako je visoko. A dole, tako duboko. Tako žive Kuči. Kao ptice. Kad ih Bog pogleda i pošalje im svetlost, lakše im je. Kad surove zime pritisnu... Kažu: navikli smo na surovost vremena i ljudi.

LjUDI, JUNACI I ZAVET

IZ zapisa Marka Miljanova "Primjeri čojstva i junaštva":

"Pazi šta ćeš reći, a kad si rekao, zavjetovao si se i na zlo i na dobro... Čast je skuplja od života... Ne gubi svijest o dužnosti, ni kad ti je najteže... Junak je samo onaj koji ne zaboravlja da je čovjek... Ljudi i junaci ginu, ali to je pogibija, nije smrt. Junaštvo je kad sebe branim od drugoga, a čojstvo kad druge branim od sebe... Pobjede nad osjećanjima uzvisuju čovjeka..."

Ali toplina je, ovde, u svakom domu. Na licima gorštaka blag osmeh, ko god dođe i kad god dođe. "A pošlje ćemo viđet kako ćemo."

- Ovde je svaka kuća otvorena dobrim ljudima - dočekuje nas Aleksandar Prelević, mladić sa uspomenama na slavne pretke, đedove koji su upisani u istoriju čojstva i junaštva po Marku Miljanovu.

Na prvi pogled, učinilo nam se da ovog momka odnekud poznajemo. Odgonetka je brzo stigla: bio je u obezbeđenju pristupne staze ispred hrama u Podgorici, u danu mitropolitove sahrane.

I, odmah su ovdašnji domaćini želeli da prime goste. Mlađan Rašović, Mirko Pavićević... Bojovići, Lazovići, Radonjići... Malo reči o slavnoj istoriji i junačkim precima. Nisu Kuči skloni hvalisanju. Nemaju potrebu da objašnjavaju zašto su baš oni iz plemena Kuči, tako posebni. Poštovani. Kakvo je to srce koje, svih prethodnih meseci, pa i ovih dana, bije, i snaži kolebljive.

SUDBINA im je odredila da i u ovim danima brane brata od brata, kao i tragične 1856. godine, kada je krv pisala istoriju Kuča.

- Tada je nastala poruka: "Ne ubij Srbina, Crnogorče brate" - slušamo priču u Ublima. - Nisu se naši preci tada branili od poreza i nameta, već smo svoju veru branili. Dugo je ta istina tinjala, polako se razgoreva.

Veselin Lazović na ovo dodaje:

Jelena Bojović pokazuje fotografije, Kučima dragih ljudi / Foto Dragan Milovanović

- Mi smo, sada, mali mravi naspram naših vojvoda i Marka Miljanova. Ali mitropolit nam je vratio samopouzdanje. On je o nama sve rekao, kada je narod krenuo u litije.

Odnekud, iza Komova, ugreja sunce. Prvi je dan bez mitropolita. Kuči tuže i žale. Potresne su priče o zlojutru kada je stigla vest o kraju njegovog zemaljskog puta. I dok pričaju o tom nesrećnom jutru, kao da se spušta noć.

- Ništa neće biti isto - šakom podupire čelo Miloš Radonjić.

- To zavisi od nas - preseca rečenicu Mlađan Rašović.

- Mi smo večiti stradalnici, ali nas stradanje nije savilo. Uzvisilo nas je - govori Miloš Radonjić. - Moj đed Zarija Radonjić, Čejović, držao je opelo kralju Aleksandru. U kući smo imali još tri sveštenika. Popa Vlada, paroha mostarskog, ubile su ustaše 1941. i bacili u Prebilovačku jamu. Svima palim sveću u našoj novoj crkvi, našoj lepotici Spasovdanskoj. Ovde su nam bili, krajem maja, mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije. Mitropolit je kazao: "Svud sam bio, ali me niko ne dočeka kao vi."

Nepregledno je selo Ubli. Da smo imali vremena da obiđemo svako mesto na kome Kuči čuvaju drevnu tradiciju i iskonsku veru, ej, trebalo bi dana i dana. Da čujemo njihovu priču. A, ovde vatra gori tek na 125 ognjišta. I to je samo delić od 300 kvadratnih kilometara u kome, ispod Komova, bitiše 15.000 ljudi. Obnavljaju veru i dušu hrabre, svoju.

Nepregledno selo Ubli u Kučima / Foto Dragan Milovanović

PAVLE, SLOBO, MOMO

KUĆA Bojovića, restoran u centru. Dočekuje nas Jelena, snaha porodice, rođena Užičanka. Privolela se i prigrlila svoje Kučane. U ovoj kući čuvaju fotografije patrijarha Pavla, Radovana i Ratka, Miloševića, Moma i Pavla Bulatovića i Giške Božovića.

- Sećam se Moma, voleo je da svrati. Sedeo je, tu, ispod Slobine fotografije i ostajao duboko u noć - priča Jelena. - Nedaleko odavde sahranjen je uz sina koji je umro u 21. godini. Pogodila ga je njegova smrt, nikad se Momo nije oporavio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

ALBANCI PROVOCIRAJU, A SRBIN NA TAPETU?! Skandal ne jenjava!