OBAVILI SU POSAO I PROPALI: Matija Bećković o "bombardovanju" najvažnije institucije srpskog naroda

MEMORANDUM je, po mom sudu, ime operacije koju su "službe" obavile pripremajući raspad Jugoslavije.

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u skoro 180 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u "postčinjeničnoj eri" koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle toliko decenija to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom.

Kao što je bombardovanje Srbije nazvano "Milosrdnim anđelom", tako je bombardovanje Srpske akademije nauka i umetnosti obavljeno pod imenom "Memorandum".

Atentat na predsednika SAD Abrahama Linkolna izvršen je u pozorištu na premijeri neke opere. Kritičar lokalnog lista je u svom prikazu napisao da je "ako izuzmemo atentat, predstava bila vrlo dobra". Po istoj logici - ako isključimo atentat na SANU, možemo da raspravljamo o tekstu Memoranduma.

Ako zanemarimo činjenicu da ga Akademija nikada nije potpisala - nema smetnji da ga smatramo njenim delom. Ako zaboravimo da naslov Memorandum nije dala Akademija - nema razloga da oko toga pravimo pitanje. Ako nije važno što taj tekst nikad nije ni podnesen Akademiji i što ga Akademija nikad nije razmatrala, a kamoli usvojila - nema razloga da ne prihvatimo i posledice koje su usledile. Ako nije bitno što je radnu verziju tog teksta neko ukrao ili, korektnije rečeno, otuđio i neovlašćeno izneo iz Akademije - možemo da pričamo o nečem drugom. Ako ne gubimo vreme podsećajući da je neko drugi presudio da nema razloga da se autori dalje muče i u njihovo ime odlučio da je tekst konačan - možemo da pređemo na drugu temu.

Fotografije: Matija Koković, Stevan Kragujević, dokumentacije "Novosti" i Borba, Tanjug, arhiva SANU i "Vikipedija"

OČIGLEDNO, službi se žurilo. Nije imala vremena da čeka. Nije imala poverenja u Akademiju da će, ako je ostave na miru, odugovlačiti, da na kraju od svega ništa ne bude, pa su stvar presekli i uzeli u svoje ruke. A sve na odgovornost Akademije. Tako se širio strah u kojem ako tako nešto može da se priredi "najvažnijoj naučnoj i umetničkoj instituciji", čemu može da se nada bilo koji pojedinac?

SANU je bila žrtva, a proglašena je krivcem. Memorandum je odavno ušao u udžbenike kao dokument koji je razorio Jugoslaviju. A da nije bilo onih koji su za to uzeli na nišan i optužuju Akademiju - za taj dokument niko ne bi čuo.

Razume se da se Akademija žigosanjem tog nepočinstva ne ograđuje od Komisije koju je osnovala, a kamoli da dovodi u pitanje naučna i umetnička uverenja svojih članova. Ali to su dve teme koje, po mom sudu, isključuju jedna drugu. Ili da se pridružimo pozorišnom kritičaru koga sam malopre citirao i zanemarimo atentat na SANU.

Članak objavljen u "Večernjim novostima" kojim je afera počela istog časa je zapalio Jugoslaviju. Bilo je očigledno da je teren unapred pripremljen. Kao da je neko bacio šibicu na benzinsku pumpu.

Pretpostavljam da su načuli da neko nešto u Akademiji sprema, ali nisu imali vremena da čekaju. Možda su se plašili da - kako je Akademija spora i formalna - sve ostane u njenim fiokama. Onda su odlučili da razore i Akademiju i Jugoslaviju. Možda će se nekad smilovati da nam kažu istinu.

Akademija nije branila tekst, koji joj nikad nije bio podnet, ali je branila Akademiju od takvog poniženja. To poniženje je bilo tempirano u jeku proslave stogodišnjice Akademije.

To je bio još jedan primer kako politika može za svoje potrebe da po želji proširuje i produžuje neki događaj. Mogao je taj napis da ostane samo u "Novostima", kao i toliki drugi, ali to je bila nagazna mina na koju je nagazila Jugoslavija.

Na skupštini u decembru 1986. govorili su gotovo svi članovi u odbranu integriteta SANU. Ja sam pročitao pismo koje smo potpisali Desanka Maksimović, Olga Jevrić, Stevan Raičković, Stojan Ćelić, Dragoslav Srejović... Zahtevali smo da nam nadležni kažu ko je taj papir izneo iz Akademije, kako bismo znali s kim imamo čast da razgovaramo.

U trenutku kada je afera izbila i kada je Gradski komitet Saveza komunista zatražio da se smene čelnici SANU, optuženi akademici dobili su više glasova nego što bi ih ikada dobili. Niko nije ulazio u to šta su oni pisali i mislili nego zato što je branjena Akademija i njihovo pravo da slobodno pišu i misle. Bilo je predloga i da se Akademija ukine i da joj se promeni ime. I da je njena zgrada idealna za kockarnicu. To je verovatno jedinstven slučaj u istoriji svih akademija sveta. A zamislite kako u očima sveta može izgledati jedna polupismena zemlja u kojoj su i od najgorih - najgori akademici i Akademija.

SANU nije smela da se čuje živa. Jedva je opstala koliko je kamenovana. Malo je onih koji su se uzdržali da ne daju prilog toj gomili.

Modrice su gotovo izbledele, oni su posao obavili i propali. Hajka na SANU će dobiti svoje mesto u istoriji beščašća i u večnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije