PAVKOVIĆU, JESI LI KRENUO?! Kako je izgledao sudbonosni 5. oktobar iz perspektive vojske i policije

U LETO 2000. godine po Srbiji počinje da kola priča o ponudama Slobodanu Miloševiću, raznih međunarodnih faktora, zvaničnih i nezvaničnih, da se povuče sa političke scene.

Foto Arhiva

I da mu se obezbedi azil u inostranstvu, da negde u inostranstvu provede ostatak života, oslobođen bilo kakave odgovornosti. Vreme će pokazati da nikakav zvanično formulisan predlog takvog sadržaja nije postojao. Postoje pretpostavke i pojedinačna, neuverljiva svedočenja pojedinih lidera opozicije da je bilo takvih razmišljanja i inicijativa u pojedinim političkim ili diplomatskih krugovima.

"Trilateralna komisija", koju su činili predstavnici opozicije Srbije, crnogorske vlasti, i međunarodne zajednice, u kojoj glavnu reč vodi Ričard Gelbard, lični emisar američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt, nastavlja pripreme za akciju obaranja Miloševića. Obuka, novac, oprema i veze s disidentima unutar režima stavljene su na raspolaganje opoziciji. Britanci i Amerikanci su se složili da pomažu organizacije kao što su:

"Otpor", B92, "Mreža"... Takođe je odlučeno da se ulogu Vuka Draškovića što više umanji u novom bloku opozicionih stranaka.

Igor Ivanov, Foto Arhiva

Zoran Đinđić tražio je da Britanci, Amerikanci i Evropska unija više ne prave nagodbe s Miloševićem, što je poštovano, jer posle 1999. više nije bilo nikakvih pregovora, kompromisa i upozorenja.

Slobodan Milošević, Foto Arhiva

Međunarodni republikanski institut, američka organizacija, u kojoj rade bivši vladini službenici, organizovala je i plaćala putovanja članovima "Otpora", koji su predstavljali najzahvalniju opozicionu grupu. Američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi predsedavao je sastanku "Otpora" u Budimpešti. Složili su se oko strategije koja je četiri meseca ranije bila zacrtana na sastanku u Forin ofisu u Londonu. Mit o tome da Milošević "nema alternativu", da je nepobediv, mora biti razbijen. Taj mit je bio temelj na kojem je počivala struktura policije, vojske, medija i politike. Kad se taj temelj jednom razbije, stubovi podrške će se srušiti.

Helvi je predsedavao na nekoliko takvih sastanaka; neki su održani u Budimpešti, neki u Crnoj Gori. Članovi "Otpora" su se uvek vraćali s novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punim para. Zahvaljujući tome, brzo su izgradili mrežu koja se prostirala širom Srbije i postepeno postajati deo svesti cele nacije. Njihov jednostavni slogan "Gotov je!" delovao je strahovitom snagom.

Tim Maršal u svojoj knjizi navodi: "Otpor" je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore. Uz pomoć svojih veza mogli su uspostaviti saradnju s vojskom. Vojska i policija su se plašile građanskog rata. Problemi u Socijalističkoj partiji Srbije i vrhu države su se množili. Svi su znali šta se dešava, ali niko nije hteo ništa da preduzme... Mnogi su razmišljali o tome kako da siđu s broda koji tone.

Šta se dešavalo iza scene 5. oktobra, najbolje govori zapis iz "Glasa javnosti" koji se bazira na svedočenju generala Pavkovića i i još nekih aktera.

Zoran Đinđić, Foto Arhiva

Peti dan oktobra 2000. godine u kabinetu generala Radomira Markovića na banjičkom Institutu za bezbednost počeo je manje-više obično. Za stolom sede načelnici uprava (Branko Crni, Franko Simatović, Slavko Mandić...), a među njima je i Uroš Šuvaković. Veze dobro funkcionišu, stižu i prvi izveštaji.

- Kolone automobila i autobusa iz južne Srbije, Šumadije i Vojvodine krenule su prema Beogradu. Policija ih zaustavlja u startu. Biće sve OK - kaže se u raportima.
Marković crven u licu, zajapuren, ali miran. Trudi se da svoju nervozu ne prenosi na druge. "Dobro je, dobro je", govori više za sebe.

Foto Arhiva

Generalštab VJ je ovo jutro započeo redovnim sastankom kolegijuma. General Pavković sa jedanaest načelnika uprava lagano kreće na svakodnevni posao.

- Vojska je u kasarnama, obezbeđenje objekata je normalno. Sve je pod kontrolom - kažu prvi izveštaji.

SISTEM - BABA ZA DEDU, DEDA ZA REPU

PLANOVI su postojali kada je u pitanju sama organizacija mitinga. Svaka grupa iz unutrašnjosti imala je zaduženje da opkoli po neku državnu instituciju - skupštine, RTS, policiju - koje su već bile urušene iznutra, neposlušnošću i štrajkovima. Njihov zadatak je bio - da opkole, ali ne i da zauzmu. Novosađani SIV, Nišlije televiziju” Međutim, ništa od toga nije urađeno. Svi su krenuli ka Skupštini. Niko ovo nije očekivao, to je čista slučajnost. Bilo je isuviše gneva u ljudima i to je moralo da se desi. DOS je iskoristio žicu u srpskom narodu po kojoj možete da gladujete, ali ne trpite da vam neko pokrade izbore. Recept iz 1996. godine. Ko god kaže: Ja sam srušio Miloševića, taj debelo laže. Narod je odradio celu stvar, spontano, nezavisno od lidera, a sama policija i vojska su dobro procenili raspoloženje u državi. Hiljade anonimusa radili su nezavisno jedni od drugih, ali, ispostavilo se, vrlo usklađeno. Bio je to sistem - baba za dedu, deda za repu - rekao je jednom prilikom novinar Nenad Stefanović, jedan od značajnijih aktivista 2000.

Vladan Batić u akciji, Foto Arhiva

Kako je naroda na ulicama bilo sve više, tako se nervoza u kabinetu šefa DB mogla gotovo opipati golim rukama. Na svakih desetak minuta telefonom se javljaju predsednici Slobodan Milošević i Milan Milutinović, raspitujući se za situaciju i izdajući naređenja. Marković obećava da će uraditi sve što može, a one "čupave" naredbe prebacuje na Generalštab.

Vojni vrh "prati situaciju". Nešto posle 12 sati stižu prve procene broja okupljenih na ulicama.

- Ima ih oko 150.000, što govore i procene ministra policije Stojiljkovića - raportiraju Pavkoviću.

PLEN , Foto Arhiva

Nekoliko sati posle stižu novi izveštaji koji govore da se na ulicama nalazi duplo veći broj ljudi. Potom kreće licitacija brojkama - 400.000, 500.000, 600.000, ima ih blizu milion. Vojni obaveštajci u DB dostavljaju podatke kolegijumu da je policija pred raspadom i da se traži pomoć Legijine jedinice.

Sa policijskih motorola od ekipa sa gradskih ulica stižu vapaji: "Avala, ima ih mnogo, ne možemo da ih zadržimo, stalno pristižu, prijem". Avala odgovara: "Samo mirno, upotrebi svu hemiju, ili pređi na drugi plan. Stiže pomoć".

Foto Arhiva

Demonstranti kreću ka "TV bastilji". Dragoljub Milanović, direktor Televizije, zove predsednika i traži pomoć. "Izdrži, Dragoljube, Pavković stiže za pet minuta", odgovara Milošević. Veze sa Generalštabom su usijane.

- Pavkoviću, Televizija pada, jesi li krenuo? - pita Milošević. I Stojiljković traži nekoliko tenkova, tek da se policija konsoliduje.

- Krećem, predsedniče, krećem - odgovara general, ali nema naređenja za pokret vojske.

Tenkovi se zahuktavaju u Jajincima, tek toliko da ih neko čuje.
Sa policijskih motorola stiže novo naređenje Avale: "Ostavite sve i svi pred Televiziju! Odmah!"

Oko 18 sati "TV bastilja" je u plamenu! Molotovljevi kokteli razbijaju prozorska okna. Bager probija glavni ulaz.

- Krećeš li, Pavkoviću? - ponovo pita Milošević.

- Krećem, predsedniče, krećem - mirno odgovora general. Komandant korpusa Delić spreman sa tenkovima stoji na Trošarini. "Deliću, čekaj, čekaj!", naređuje Pavković.

Foto Arhiva

Niz gradske ulice lagano prolazi nekoliko "hamera". Legijina jedinica kreće ka gradu.

Građani ih gađaju čime stignu, ali momci u uniformama su mirni. Prolaze Slaviju i zaustavljaju se u Takovskoj ulici. Pozdravljaju okupljene i ljube ruku svešteniku. Dugo će se prepričavati "bratimljenje" naroda i specijalaca pod komandom Milorada Lukovića Legije.

Pedesetak pripadnika tadašnje Jedinice za specijalne operacije povadilo je šaržere iz oružja. Luković narodu s haube svog džipa kaže: "Šta je, bre, braćo Srbi, prestanite s pucnjavom!" Načelnik SUP-a Beograd Boško Buha ispričao je da je posle ovih scena Milošević pozvao Legiju, ali je komandant JSO čim je završio razgovor razbio mobilni telefon.

Stalno zasedanje Generalštaba prekida ulazak pukovnika Aleksandara Đorđevića, čuvara porodice Milošević, koji generalu Pavkoviću predaje pismo "od predsednika lično". General otvara koverat i gleda u papir na kome su ispisana imena 40 političara sadašnje vlasti koji "moraju biti uklonjeni".

- To je sve - rekao je pukovnik Đorđević.
Kada je zatraženo objašnjenje ove poruke, pukovnik Đorđević je brže-bolje zaglavio na vrata i vratio se na Dedinje. Pismo završava na aparatu za reciklažu pored stola generala Pavkovića.

Ministar Stojiljković javlja da je policija pred totalnim raspadom. Pala je i Stanica policije Stari grad, koja je pod okupacijom demonstranata. Rade Marković sa svojom grupom stoji na kapiji Generalštaba i traži da uđe. Načelnik Generalštaba ne otključava.
Milošević, dosta mirnijim glasom, zove Pavkovića i pita da li se još nešto može učiniti. "Videćemo, predsedniče, učinićemo sve što možemo", odgovora Pavković.

Foto Arhiva

Sve je spremljeno, plan je napravljen, čeka se samo odluka generala. Pavković ćuti.
U centru odlučivanja na Banjici nastaje obrt. General Pavković poziva Koštunicu i ugovara mu susret sa Miloševićem. Zajedno sa komandantom "Kobri" dolazi po njega u Palatu federacije, koja je već postala predsednička kancelarija. Stavlja ga u džip zajedno sa novinarom Bete i odvode ih na Dedinje. Saradnici Koštunice plaču, ne veruju da će ga Pavković vratiti živog.

Vrata vile "Mir" se otvaraju, džipovi ulaze unutra. Ispred ulaza policija propušta goste, Pavković ostaje u predvorju, a Koštunica i Milošević se povlače u zasebnu sobu. Posle sat vremena gosti napuštaju dedinjsko zdanje i vraćaju Koštunicu u njegov kabinet. Sve je gotovo. Jugoslavija je posle 55 godina dobila prvog nekomunističkog predsednika.

Šta je za to vreme radila Miloševićeva vlast i njegove tajne službe. Svojim političkim i policijskim akcijama davali su vetar u leđa opziciji. Ubijen je Slavko Ćuruvija, organizovan atentat na Ibarskoj magistrali, otet pa likvidiran Ivan Stambolić, zatim još jedan atentat na Vuka Draškovića u Budvi, samovoljna promena ustava i opšti predsednički izbori... Rade Marković, šef tajne policije, igra tenis sa Andrejom Draškovićem. Među načelnicima odseka te iste službe, odavno penzionerima, odavno se šuška da je kamion na Ibarskoj magistrali vozio Šijan, ondašnji prvi čovek surčinskog klana. Zbog toga je navodno i likvidiran.Mrtva usta ne govore. Službe koje postoje da bi štitile državu svojim aktivnostima su je sve više kompromitovale.

Rezultati izbora 24. septembra izgleda da su iznenadili samo Miloševića i njegovo okruženje. Na sve načine pokušavaju da pronađu spasonosno rešenje u drugom krugu izbora.

Na vidiku je još jedna slamka spasa. Tri dana posle izbora Milošević saziva sastanak u zgradi JUMBES-a na Novom Beogradu, u kojoj se tog trenutka nalazi centrala SPS-a. Pored Miloševića prisutni su Milan Milutinović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Mirko Marjanović, Milomir Minić, Goran Matić, Ljubiša Ristić, Vladimir Štambuk, Momir Bulatović i još jedan predstavnik SNP-a iz Podgorice.

U svom uobičajnom maniru, smireno, oštrim rečenicama, Milošević otvara sastanak i kaže: Rezultati su takvi kakvi su. Ali sagledajmo realnu situaciju. Imamo većinu u Skupštini Srbije i stabilnu situaciju. U Saveznoj skupštini naša koalicija (SPS, JUL, SNP) ima parlamentarnu većinu. Idemo u drugi krug, ali realno Koštunica će pobediti. Imaćemo ga za predsednika. Imali smo i Panića pa smo preživeli. Predlažem da naša koalicija danas predloži Momira Bulatovića za mandatara i da formiramo novu vladu...

Javio se Momir Bulatović i kratko rekao: "Ja nisam siguran da će to tako moći. U mojoj partiji imaju druge ideje..."

Milošević je pobledeo. Tog trenutka je shvatio da je došao kraj. Posle radikala još jedan koalicioni partner je protiv njega...

Mnogo kasnije Šešelj će u jednom razgovoru, na pitanje zašto nije bio u koaliciji sa vladajućim partijama, reći: "Ja sam mislio da sklonimo Miloševića. Moja politička ideja je bila da pustim DOS da to obavi, pa da ih ja za godinu dana počistim. Izgleda da sam se prevario."

Poslednju šansu za spas ponudio im je general Nebojša Pavković. U ponedeljak 2. oktobra pozvao je nekoliko prvaka stranaka koje su bile na vlasti. Razgovor je vođen u prisustvu najistaknutijih generala i to maniru engleskih diplomata uvijeno i u kondicionalu. Ali poruka je bila jasna. Načelnik Generalštaba ih je obavestio da će se po njihovim procene najava događaja za 5. oktobar loše završiti po Miloševića, da civilne bezbednosne služe ništa ne preduzimaju. Predložio je da se neko od predstavnika vlasti obrati javnosti i prizna Koštunicu za predsednika, a da bi u tom slučaju vojska preduzela mere da se mirnom tranzicijom izađe iz te situacije.

Na jednoj večeri u Vašingtonu M. S. Protić je sreo bivšeg ambasadora SAD u Moskvi koji mu je rekao: "Mogu da vam kažem da sam bio u Moskvi za sve vreme od vaših izbora u septembru do petooktobarskih događaja. Moj posao je bio da održavam nesmetanu koordinaciju između nas i Rusa povodom vašeg slučaja."

Milan St. Protić pita Koštunicu 27. septembra, tri dana posle izbora: "Šta ćeš da radiš? Milošević neće priznati tvoju pobedu!"

Odgovor je bio ovaj:

"Videćemo šta će reći nadležni organi. Ali iznad svega, čekam reakciju Rusa. Oni će na kraju morati da zauzmu stav. Ne mogu večito da odlažu i da izbegavaju da se izjasne o situaciji u Srbiji."

U dva sata posle ponoći 6. oktobra ruski ambasador u Beogradu javlja Vojislavu Koštunici da ministar spoljnih poslova njegove zemlje hoće da se sretne sa njim tog prepodneva.

Sastaju se tačno u podne u Palati federacije. U 20.30 sati, ne obaveštavajući ostale lidere DOS-a, Koštunica i Ivanov sa generalom Pavkovićem, odlaze kod Slobodana Miloševića u Užičku ulicu. Po svoj prilici ovom skupu prisustvovali su pukovnik Aca Tomić i jedan novinar Bete.

Sve je više tvrdnji da je Pavković organizovao snimanje tog sastanka. Po tom izvoru u jednom trenutku došlo je do prepirke između Koštunice i Slobodana Miloševića. Sloba je, navodno, rekao čoveku koji će ga naslediti na mestu predsednika, da je on formirao njegovu stranku, davao mu je medijsku promociju i da je pomagao njegovim finansijerima da se bave određenim poslovima. Koštunica je to negirao. U tu raspravu se umešao i Ivanov koji je skrenuo pažnju Koštunici da je ipak Miloševićev dužnik.

Zašto je Ivanov dolazio u Beograd? Kakvu je poruku doneo i Miloševiću i Koštunici? Šta je, u stvari, bila prava pozadina 5. oktobra? Ako danas i nije mogućno otkriti sve pojedinosti, određeni zaključci se ipak mogu izvući. Ostalo je izazov za istoričare istraživače, bar dok su tvorci oktobarskih promena među nama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije