ZAŠTO JE TITO UKLONIO RANKOVIĆA IZ POLITIČKOG ŽIVOTA: Maršalove zablude i povređena sujeta

TEŠKO je tačno utvrditi vreme kada je Tito definitivno odlučio da iz političkog života ukloni Aleksandra Rankovića, do tada svog najbližeg i najpouzdanijeg saradnika.

Foto arhiva

Sudeći po pojavljivanju Rankovića u javnosti, nije se ništa moglo zaključiti van najbližeg Titovog okruženja. Na osnovu Titove izjave od 20. juna 1966. godine, u kojoj kaže da je dve godine razmišljao "da preduzme ono što je preduzeto na Brionskom plenumu", verovatno je ta odluka sazrevala od 1964. do početka 1966. godine.

Četvrtom plenumu je prethodilo više paralelnih procesa koji su imali presudan uticaj na Titovu odluku da ukloni svog decenijama najbližeg saradnika.

Srpski pisac, i sam član najviših partijskih tela u tim godinama, Dobrica Ćosić je svedočio: "O tom vremenu nije mogućno razmišljati u jednostavnim kategorijama. Mnogo se toga kuvalo izvan očiju javnosti." Tako i u slučaju Rankovića. Javni izvori ne daju indikaciju nikakvog problema. A prema kasnijim izjavama savremenika, ni najveći deo partijskog članstva nije imao niti nagoveštaj prelomnih političkih događaja.

Vladimir Bakarić, Foto arhiva

U svojoj studiji o Brionskom plenumu mladi istoričar Milan Piljak vremenski određuje problem odnosa u CK SKJ i Titovu nemogućnost da reši sukobe u partijskom rukovodstvu.

To vreme omeđeno je sednicama CK SKJ održanim u februaru 1958, odnosno u martu 1962, "kada Tito nije imao snage da nametne svoju volju i zatvori 'pukotinu' unutar vrha SKJ".

Uprošćeno gledano, odnos snaga kretao se između onih koji su bili za postepeno pretvaranje federacije u konfederaciju i onih koji su se zalagali za jačanje savezne - federalne vlade. Radi razumevanja tog fenomena, treba ukazati na to da su u vremenu koje je prethodilo Brionskom plenumu jačali republički (partijski) centri moći i partijske strukture su počele da se orijentišu ka njima, a ne prema saveznim organima države i partije.

Mika Tripolo, Foto arhiva

ZAPISNICI sa pomenutih sednica 1958, a posebno 1962, potvrđuju da je uvod u sukob imao priličan intenzitet. Tito je, sudeći prema stenogramima, bio veoma iznenađen raspravama, pa se na početku sednice 14. marta 1962. zapitao: "Kakve su to diskusije?! Često dolazi do toga da se čovjek pita: pa dobro, je li to naša zemlja zbilja kadra da se još drži, da se ne raspadne?"

Pojedini tumači Rankovićevog političkog delovanja pre 1966, kao Koča Popović, Mika Tripalo ili Krste Crvenkovski - slažu se u tome da je on navodno bio protivnik reformi: demokratizacije i decentralizacije društva. Petar Stambolić inače navodi da je Tito u untrašnjoj politici bio sklon centralizmu. "Kad su se problemi centralizma počeli rešavati kroz ustav i diskusije u SIV-u i u Skupštini, Tito je to doživljavao kao potkopavanje jedinstva... S nostalgijom se sećao vremena kad je Partija bila rukovodeća u sistemu, koji se izgrađivao posle rata i u kome je sve do početka šezdesetih preovlađivao centralizam. U tome je imao podršku od starih partijskih kadrova, poreklom radnika, konzervativnih pogleda, kao što su bili Ranković, Gošnjak, Pucar, Veselinov i drugi..." Tito je imao odlučujuću reč po pitanju spoljne politike, odbrane i armije, a dogovarao se sa Rankovićem kada su bili u pitanju Partija, unutrašnji poslovi i sudstvo... Kako konstatuje Milan Piljak, ti sukobi su bili "koncepcijski". Ali je sasvim tačno da je to "bila jedna generacija čiji su se putevi nakon rata sve više razilazili i sukobljavali."

Predstojećem sukobu sasvim jasno pogoduje i ubrzano prestrojavanje unutar grupa u CK SKJ prema novim koncepcijama ili ličnim afinitetima 1964-1966. godine. Naime, tokom šezdesetih godina personalne promene, "rotacije" na funkcijama u jugoslovenskom državnom i partijskom vrhu privlačile su mnogo pažnje i mnoga rešenja bila su posledica delovanja pojedinih neformalnih grupa u rukovodstvu, posebno na republičkom nivou. Na saveznom nivou primenjivan je i takozvani nacionalni ključ, pa je to dodatno usložnjavalo postavljenja i kadrovsku problematiku činilo neobično važnom.

ANALIZIRAJUĆI odnose u CK SKJ u tom periodu, Milan Piljak zaključuje da pripreme za Rankovićevo odstranjivanje počinju tek posle sednice marta 1962. Na toj sednici Tito i Ranković poslednji put su se saglasili: za veću disciplinu u Partiji i za jaku saveznu vladu. Da postane protivnik Rankovića, na Tita je možda uticalo njegovo očekivanje da se Ranković izbori sa zagovornicima decentralizacije i jačanja republičkih centara moći, Edvardom Kardeljem i Vladimirom Bakarićem. Da li je moguće da Ranković nije razumeo takav Titov stav? Možda nije shvatio da mu Tito prepušta da se obračuna sa "decentralističkom" strujom? Možda nije ni želeo da se upušta u nekakav obračun sa Kardeljem pre svega, bez direktnog Titovog signala? Sve u svemu, izgleda da je takav Rankovićev statični stav uticao na Tita da promeni stranu. Na Titov stav uticali su, bez sumnje, i donošenje novog ustava 1963. godine, ali i njegove posete supersilama Sovjetskom Savezu, 1962, i Sjedinjenim Državama, 1963. godine. Te posete su mu samo pojasnile da je njegov položaj na svetskoj sceni takav da bilo kakva razmera unutrašnjih - partijskih sukoba ne može da mu naškodi.

Stevo Krajačić, Jovanka i Tito, Foto arhiva

O tadašnjem odnosu Rankovića i Tita svedoči i Rankoviću nenaklonjeni Petar Stambolić: "Početkom šezdesetih godina ... Ranković je uz podršku Tita bio na vrhuncu moći, dok je Kardelj bio potisnut. Tada bi, na proslavama Prvog maja, Tito u Užičkoj broj 15 seo u otvoreni automobil zajedno sa Rankovićem i došao pred Saveznu skupštinu. Mi bismo se postrojili sa Kardeljem na čelu, dočekali ih i pozdravljali. Tito je to sa razlogom činio, zato što se parada održavala u Beogradu, ali je narod počeo da shvata da je Ranković njegov naslednik. Kada je bila proslava tridesete godišnjice ustanka u Užicu 1961. godine, protokol nas je poređao na gornjoj ivici Trga partizana, gde je trebalo otkriti Titov spomenik. Tito je došao vozom, bio je i bolestan, pa smo ga dugo čekali. Onda se, nešto pre Tita pojavio Ranković, a mi smo ga pozdravili kao da je došao Tito."

Iz Stambolićevih reči jasno se vidi kako će njegovi dotada skriveni protivnici u vrhu, pa i srpske partije tako zdušno prihvatiti optužbe na Rankovićev račun i odmah se prestrojiti protiv njega.

DOBRICA Ćosić otkriva da je i sam Ranković bio svestan Titovog neraspoloženja i pogoršanih odnosa. Srpski pisac navodi da ga je Tito pozvao na razgovor u četiri oka u novembru 1965. godine. Ne iznosi više detalja o tom razgovoru, osim da je Tito "izražavao pravi, ako smem da kažem, panični strah za jedinstvo partije, strah od frakcija i Kardelja i Rankovića, koji ima najmoćniji uticaj i predstavlja Srbe u partijskom vođstvu. Bilo mi je jasno da u Rankoviću vidi najopasnijeg protivnika".

KONCEPCIJSKI SUKOB

KONCEPCIJSKI sukob između Rankovića i Kardelja nastao je 1961. godine, kada je Kardelj zastupao tezu da se ne može unedogled davati pomoć nerazvijenim zajednicama i da Slovenci ne žele da zaostaju u razvoju zbog pasivnih krajeva. Ozbiljnije razmimoilaženje je nastavljeno sve do 1963. godine, u vreme priprema za donošenje novog ustava. Ranković je bio uveren da je Kardelj uvek težio ka konfederalizmu. Da li je to mogao da bude signal za Rankovića da odlučnije reaguje na Kardeljeve inicijative, koje su možda smetale Titu? Ipak, ništa nije preduzeo. Tito se iz te, reklo bi se središnje pozicije našao u situaciji da je počeo da razmišlja kako da prevaziđe sukob, verovatno stajući na stanovište da je najbolje da se prikloni jednoj struji, a da, označavajući drugu kao takozvanog unutrašnjeg neprijatelja, može da obnovi jedinstvo u partijskim redovima.

Foto arhiva

U "Dnevničkim zabeleškama", Ranković piše da je u februaru 1966. godine na Brionima Tito rekao Stamboliću i Veselinovu da je Ranković upoznat sa prisluškivanjem Titovih telefona u Beogradu. Veselinov je o tome obavestio Rankovića iako mu je Stambolić savetovao da mu to ne govori, smatrajući da bi ga "takva Titova neosnovana sumnja strašno pogodila". U vezi s tim Ranković kaže: "Ćutao sam, mislio sam da će ovakve Titove opsesije nestati", između ostalog i zato što je prema Titu "pune tri decenije gajio poseban odnos". "Nijednog trenutka nisam verovao da na moj iskren odnos prema Titu može postati senka. Sada sam se, međutim sudario baš sa njegovim sumnjama, duboko ubeđen da su mu one nametnute sa druge, svejedno koje strane.

"Stvari su se toliko naduvale kao da sam ja bio svemogući čovek koji je držao sve konce u svojim rukama. S obzirom da je Tito bio živ to je nemoguće, jer je suvereno kontrolisao partiju, vosjku, spoljne i untrašnje poslove. Drugo, ja nigde nisam ništa rekao što bi govorilo o nekojoj mojoj posebnoj politici. Jedino sam se zalagao da ne dođe do dezintergacije Partije, a time i države Jugoslavije, pod izgovorom daljeg razvoja samoupravljanja, jer smo za njeno ponovno stvaranje platili veliku cenu. Zbog toga sam proglašen za konzervativca i državnog birokratu. Ponovo sam prelistavao i čitao svoje govore i nisam našao u njima ništa što bi bilo u raskoraku sa partijskom linijom".

U "DNEVNIČKIM zabeleškama", pisanim u drugoj polovini 1966, Aleksandar Ranković iznosi svoju procenu kako je i zbog čega došlo do raskida sa Titom, kako on navodi, "afere prisluškivanja": "Podaci o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju Tita i drugih rukovodilaca svestrano su korišćeni za realizaciju drugog, daleko šireg i sveobuhvatnijeg plana. Došao sam do zaključka da su konture tog plana sistematski građene tokom cele zime i proleća (1965-1966). Plan je pripremljen u najužem krugu, a njegovim autorima nije odgovaralo utvrđivanje verodostojnosti podataka. Umesto toga, oni su se sinhronizovano uključili u jedinstvenu akciju. Ako se u početku nije mogao sagledati pravac kampanje, namere su ubrzo postale veoma providne. U suštini, akcija je preko mene praktično bila uperena protiv Tita i njegovih pogleda na izvesna pitanja našeg društvenog razvoja. U cilju postepenog ostvarivanja ovakvog plana, zamišljenog na duži rok, primenjena je taktika brzog iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je, dakle, totalno kompromitovati organe Državne bezbednosti i kadrove te organizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to postigne, onda će sve drugo ići mnogo lakše. Obračun sa Markom nateraće druge da razmišljaju o sebi i o tome kako bi prošli u slučaju eventualnog sukoba."

Petar Stambolić, Foto arhiva

Iako Ranković u "Dnevničkim zabeleškama" ne navodi ko su oni koji su "u najužem krugu" napravili plan za njegovu smenu, u jednom komentaru posle Brionskog plenuma kaže: "Ovima iz Hrvatske nije teško sprovesti ono što hoće. Protiv mene oni nisu počeli raditi na Plenumu, niti neposredno pred Četvrti plenum. Počeli su raditi daleko ranije."

Sasvim je jasno da među savremenicima koji su analizirali ove događaje nema saglasnosti - ni dokaza - da je Ranković sa mesta potpredsednika SFRJ planirao nekakvu svoju partijsku strukturu posle Tita; niti da je preduzimao korake koji bi ugrozili Titovu neospornu vlast. I sam Ranković se klonio da kao potpredsednik izađe iz Titove senke, kao što i potvrđuju njegove aktivnosti 1963-1966. godine, a i ograničenost funkcije na četiri godine.

Da je pitanje "naslednika" i navodni pokušaj eliminisanja Kardelja iz "nasledstva" imalo veliki značaj u smeni Rankovića, govori i pitanje koje je Krste Crvenkovski, predsednik Komisije SKJ, postavio Selimu Numiću, podsekretaru SSUP-a, prilikom prvog razgovora u junu 1966. godine. Numić piše da mu je tom prilikom Crvenkovski rekao: "Da budem određeniji... Komisiju, na primer, interesuje kako su Ranković i Ćećo postepenom restrikcijom dostavljanja najvrednijih informacija Kardelju, u stvari, vršili njegovu tihu izolaciju od tekuće problematike. To nije moglo proći nezapaženo kod vaših službenika koji su radili na informatici i distribuciji. Tako se svesno stvarala osnova za razne priče u saveznom SUP da će Ranković naslediti Tita, da Kardelj zbog svog visoko činovničkog mentaliteta polako silazi sa državno-političke scene itd. Nećeš, valjda reći da nije tako bilo?"

Tito i Koča Popović na "Galebu", Foto arhiva

PETAR Stambolić navodi: "Dugo je bilo prisutno pitanje rasterećenja Tita od poslova jer je vreme učinilo svoje. Diskusije su išle u pravcu da ih preuzme Ranković. On je imao svoje račune, obezbedio je bio da vodi partiju, da drži republike, da ima iza sebe podršku boraca i da drži u rukama bezbednost. Imamo je dobre odnose sa Gošnjakom, a uz to, poticao je iz republike sa najbrojnijim stanovništvom. Sve je to svojevrsnim tokom vodilo ka vrhu."

Govoreći o onima koji ga optužuju za borbu za vlast, Ranković kaže: "Oni vrlo dobro znaju da sam ja bio prvi protiv ustanovljenja funkcije potpredsednika Republike. Rekao sam im šta će nam to? Objašnjavao sam im, ako Starom treba pomoć, treba da mu pomognemo svi, hajde da mu pomognemo, a kamoli da sam se ja borio kao potpredsednik Republike, kroz titulu potpredsednika Republike da zauzmem položaj predsednika Republike."

Mnogi savremenici misle da je imenovanje Rankovića na funkciju potpredsednika Republike značajno uticalo na njegovu smenu. Po svemu sudeći, on nije bio svestan položaja u kojem se našao posle tog unapređenja, niti kakvo je podozrenje prema njemu izbor za potpredsednika izazvao u najvišem vrhu vlasti "kod drugova iz drugih republika".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije