DRAŽA BIO SIGURAN DA JE TITO RUS: Od prvog susreta bilo jasno da vođe četničkog i partizanskog pokreta neće uspostaviti saradnju

PRE gotovo osam decenija, 19. septembra 1941. godine, u Struganiku, u rodnoj kući vojvode Mišića, prvi put su se sreli pukovnik Mihailović i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito.

Foto - dokumentacija "Borbe"

I otad, valjda, traje istorijska dilema, kako je i zašto došlo do oružanih sukoba formacija partizana i četnika, i da li je uopšte bio moguć bilo kakav dogovor ove dve strane, koju ne mogu da razreše postojeći dokumenti i memoarski zapisi neposrednih učesnika. Kako sada stoje stvari, neophodna je sveobuhvatna stručna analiza, ne samo istorijska, već i sociološka, psihološka, ekonomska, etnografska, nacionalna, geopolitička, što znači - opšteg stanja, ne samo u zemlji, već i u svetskim okvirima.

Ako pođemo od ideoloških i revolucionarnih stavova komunista, koji su dizanjem ustanka protiv okupatora istovremeno ušli i u borbu protiv snaga starog poretka, onda je Dragoljub Draža Mihailović sa svojom vojnom organizacijom bio predodređen da bude proglašen za njihovog najopasnijeg neprijatelja.

Pukovnik Mihailović, antikomunista po opredeljenju, imao je osnovni cilj da sačuva staro društveno ustrojstvo i monarhiju na čelu sa kraljem Petrom Drugim. On na Titove pristalice nije mogao drugačije da gleda osim kao na "prirodne" neprijatelje, opasne po jugoslovensku državu, a posebno po srpski narod. Uz to, Draža nije mogao da uđe u trajni savez, jer jugoslovenskoj vladi u Londonu nije padalo na pamet da mu naredi da sarađuje sa komunistima.

U takvim okolnostima, sukob partizana i vojno-četničkih odreda, kasnije Jugoslovenske vojske u otadžbini, od prvog časa "visio je u vazduhu". Zbog toga, a uprkos učinjenim pokušajima, do pravog i iskrenog sporazuma između njih nije moglo ni doći.

Ako je to tako, zašto je bilo ličnih susreta Tita i Draže, kao i mnogobrojnih kontakata i pregovora njihovih najbližih saradnika? Najverovatnije, to su bili taktički potezi da jedni druge na najbolji način iskoriste u datim okolnostima i da sarađuju dok se ne stvore uslovi za konačan obračun.

U PROGLASU Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, krajem juna 1941. godine, posle nemačkog napada na SSSR, jasno je naglašen odnos prema Draži i njegovoj vojnoj formaciji:

"Agenti Londona (razne kapitalističke klike, četnici i policajci i drugi), već pokušavaju da spreče radnike i seljake da, kad za to kucne čas, osnuju svoju radničku-seljačku sovjetsku vlast, naslanjajući se na veliki i bratski Sovjetski Savez. Ta banda hoće da se vrati na staro, koje nas je do ovog i dovelo."

Foto - dokumentacija "Borbe"

Tito, pre odlaska na Ravnu goru, znao je Dražine stavove jer su u njegovom štabu već bili Aleksandar Ranković i Miloš Minić. On je otvoreno govorio da je protiv oružane borbe, ističući da su Nemci još "uvek vrlo jaki, da nadiru u Sovjetski Savez nezadrživo, da ni zapadni saveznici nisu još sposobni za veće vojne operacije protiv ogromne nemačke vojne sile, da će Nemci vršiti krvave odmazde i ubijati nenaoružano stanovništvo, ako ih budemo napadali". Rankoviću i Miniću, tada je Dragiša Vasić rekao: "Pozdravite Tita i recite mu da ću ja ostati ovde dok ne vidim da ima uslova za našu međusobnu saradnju."

Osam dana pre nego što će Tito napustiti Beograd i krenuti prema valjevskom kraju, u glavnom gradu, 8. septembra 1941, došlo je do susreta predstavnika KPJ i pripadnika Dražine vojne organizacije. Blagoje Nešković, Đuro Strugar i Voja Nikolić, sreli su se sa pukovnikom Branislavom Pantićem i majorom Velimirom Piletićem. Tema je bila: borba protiv okupatora. O ovom sastanku Aleksandar Ranković je obavestio Tita, tri dana kasnije. Iz ovog izveštaja se vidi da je pukovnik Pantić rekao da je poraz Nemačke neizbežan, da će Sovjeti sigurno pobediti i da će, posle toga, u Jugoslaviju doći ruska vojska, koja će uspostaviti red i sovjetizirati zemlju. Nije isključio ni mogućnost da u Jugoslaviju dođu i Britanci... "Ali svejedno, došla i Crvena vojska ovde, mi znamo da će oficiri imati svoje mesto onako isto kako su ga imali i u baltičkim zemljama."

PO SVEMU sudeći, ovaj izveštaj će uticati na Tita da pokrene inicijativu za susret sa pukovnikom Mihailovićem da pokuša da ga "gurne u preuranjenu vojnu akciju protiv Nemaca", pisao je profesor Milorad Drašković u "Američkom Srbobranu" već 1946. godine.

Gotovo svi Mihailovićevi neposredni saradnici, koji su preživeli rat i docnije u emigraciji objavili svoja svedočanstva (Milorad Drašković, Radoje i Zvonimir Vukčević...), tvrde da je on od prvog časa, kada je ukrstio svoj pogled sa Titovim, sumnjao u sve oko vođe partizana - u ime, jezik kojim je govorio, u njegovu iskrenost. Zato se na prvom sastanku držao vrlo rezervisno. Bio je siguran da je Tito - Rus. Ovo svoje ubeđenje o Titovom poreklu prosledio je obaveštajnim službama Sjedinjenih Država i Velike Britanije.

"Cilj mu je bio da se ustanak pod Titovim rukovodstvom u Jugoslaviji prikaže ne kao delo jugoslovenskih naroda, nego stranih sila, u prvom redu Sovjetskog Saveza", - napisao je Vladimir Dedijer.

I nemački istoričar Hans Knol, ugledni istraživač i analitičar, tvrdi da Mihailović, u stvari, nije bio spreman da prihvati ni jedan jedini Titov predlog, uveren da Tito, pod "fasadom jedinstvenog fronta", želi u "zavetrini Sovjetskog Saveza", da stvori u zemlji preduslove za uspostavljanje kontrole nad jugoslovenskom državom.

PRVI sastanak nije doveo do sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora, ali nije došlo ni do konačnog razlaza. Pre bi se reklo da su posle tog susreta ostala otvorena vrata kod obojice za dalje susrete i pregovore.

Drugi susret Tita sa pukovnikom Mihailovićem, bio je u kafani "Suvobor" u selu Brajići, podno Ravne gore, 26. oktobra. U relativno zategnutoj atmosferi, ipak je postignut nekakav sporazum. Dogovoreno je da se oružane akcije koordiniraju, da se ratni plen deli, da se Mihailovićevom štabu isporuči iz fabrike oružja u Užicu 1.200 pušaka i podeli novac koji su pripadnici Titovog pokreta pronašli u užičkom trezoru Narodne banke Jugoslavije. Zauzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti "šta god padobranom stigne od Britanaca". Kasnije se ispostavilo da je u trezoru bilo preko 45 miliona sovjetskih rubalja. Četnici su insistirali na primeni sklopljenog sporazuma o ravnomernoj deobi ratnog plena. Međutim, Tito za to više nije hteo da čuje, već je Mihailoviću ponudio samo petinu zaplenjenog novca.

Foto - dokumentacija "Borbe"

Nepune dve nedelje posle sastanka u Brajićima, rukovodstvo partizanskog pokreta najotvorenije napada pukovnika Mihailovića. U "Borbi", 8. novembra, štampan je tekst pod naslovom "Još jedna izdaja", iz pera Edvarda Kardelja, u kome je on stavljen u istu ravan sa Milanom Nedićem, "svrstan zajedno s njim u prljavu kliku oficira koji su bili zaštitnici reakcionarnih režima što su se ređali posle januara 1929".

Mnogo godina kasnije, ispostaviće se da su ta "izvesna novčana sredstva" možda postala kamen spoticanja u postizanju konkretnijeg dogovora o saradnji. Obelodanjeni su zaključci razgovora Milovana Đilasa i visokog sovjetskog funkcionera Dmitrija Zaharoviča Manuilskog, vođenog u Moskvi 12. septembra 1944, da je jedan od razloga za nepoverenje između rukovodstva četnika i partizana bio - novac.

Preporučujemo

Društvo

2 5

SRPSKA PAMET POSTRADALA OD NARODNE VLASTI: Sud časti za dve godine sa fakulteta proterao više od 60 dekana, profesora i asistenata

06. 09. 2020. u 20:00

Društvo

0 6

CRKVA ODUVEK POVEZIVALA SRBE: Na današnji dan, pre jednog veka, obnovljena Pećka patrijaršija

30. 08. 2020. u 17:21

Društvo

23 17

SUSRET SA ISTORIJOM: Kako je Nemačka krivicu prebacila na Srbiju - Prvi svetski rat bi izbio i bez atentata u Sarajevu

16. 08. 2020. u 20:00

Društvo

16 75

TITO ODLIKOVAN ZA HRABROST U NAPADU AUSTROUGARSKE VOJSKE: Kako je budući vođa Jugoslavije jurišao na srpske položaje

20. 08. 2020. u 12:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije