U RODNOM KOVILJU MUZEJ LAZI KOSTIĆU: "Novosti" u poseti zdanju posvećenom velikom pesniku, arhimandritu Jovanu Rajiću i tamburici

RODNA kuća jednog od najvećih i najvoljenijih srpskih pisaca Laze Kostića, u Kovilju, mogla bi uskoro da otvori vrata za javnost. Plan je da se zdanje koje je u dosta lošem stanju, u Ulici Laze Kostića 82 restauriše i deo ustupi lokalnoj mesnoj zajednici za spomen-sobu čuvenom pesniku, a da lokalni paroh koji sada živi u njoj dobije novi dom.

Od pradedovske kuće profesor Viđikant napravio muzej / Foto V.C.S.

Ovo, za "Novosti", otkriva Petar Viđikant, profesor fizike i bivši direktor koviljske osnovne škole s Lazinim imenom, danas savetnik za unapređenje nastave u Prosvetnoj upravi Novog Sada. Viđikant je na samo dvestotinak metara od crkve i nekadašnjeg pesnikovog doma, u autentičnoj pradedovskoj kući, napravio Muzej Kovilja, koji bi posle korone trebalo da otvori vrata za posetioce. Iako formalno još ne radi, u njega svakodnevno poneko svrati po preporuci, a profesor nikoga ne vraća s praga, čak neke i ugosti domaćom višnjevačom ili limunadom.

- Kuća je zidana 1903. godine, a Laza je umro 1910. Sviđa mi se misao da je za života imao prilike da je gleda - kaže prof. Viđikant, i objašnjava da je ideju da napravi muzej dobio pre osam godina, prilikom posete Štutgartu.

Kako kaže, Štutgart jedva da ima nekoliko vinograda, ali zato ima muzej vinogradarstva. Pa zašto onda ne napraviti muzej Kovilja, u kom je, osim Laze, rođen i sahranjen i poznati srpski pisac i putopisac Stevan Pešić, čija je knjiga "Katmandu" bila apsolutni hit osamdesetih, a predstava "Tesla ili prilagođavanje anđela" izvedena na scenama Narodnog pozorišta više od 100 puta.

I dok na Lazinoj kući stoji spomen-tabla, na Pešićevoj je nema, jer su njegovi naslednici u međuvremenu kuću ponovo podigli, pa tablu zaboravili da vrate. Ipak, ulica u kojoj se nalazi nosi Pešićevo ime, a mati mu je, kaže Viđikant, doživela duboku starost i umrla pre tri godine.

Od pradedovske kuće profesor Viđikant napravio muzej / Foto V.C.S.

Viđikant je autoru pesama "Među javom i međ snom" i Santa Maria della Salute u svom muzeju posvetio sobicu - na zidovima Lazine fotografije i pesme, u vitrini primerci knjiga, u uglu onovremena stilska fotelja i lampa, ali i preslica. Dok je pokazuje, profesor kazuje stihove "Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? Neumorna pletisanko, što pletivo pleteš tanko među javom i međ snom."

- Koviljčani su pesnika posmatrali s velikim interesovanjem jer je po svemu odudarao. Niko se sem njega ne bi skinuo go do pasa i trčao selom. Niko sem njega nije plivao po hladnoći Dunavom. Verovatno im je bilo zanimljivo i to što je u Novom Sadu osnovao preteču današnje teretane - jačački klub (klub za jačanje), ali i prvo veslačko društvo "Danubius". Dnevnik je vodio na francuskom, govorio je i mađarski i nemački, doktorirao je prava, pisao poeziju... Kuća u kojoj je odrastao u Kovilju pripadala je njegovom ujaku - kaže Viđikant.

Srpski velikan ostao je rano bez majke i brata. Imao je samo oca Petra, oficira u Šajkaškom bataljonu, srpskoj formaciji u sastavu austrougarske vojske, koja je branila južnu granicu monarhije. Vodio je buran život, bio nacionalni borac za oslobođenje Vojvodine, poslanik u Peštanskom parlamentu, jedan od osnivača Matice srpske, prvi prevodilac Šekspira kod nas, prvi predsednik Srpskog novinarskog društva...

Petar Viđikantj / Foto V.C.S.

- Još se prepričava angedota kada je Lazi u čašu s vinom pao komad plafona od naboja. Konobar je brzo pritrčao s rečima: "G. Lazo, dajte da zamenimo čašu, da ne pijete zemlju", na šta mu je velikan odgovorio: "E, koliko sam jutara zemlje propio, ovo je ništa", - prepričava Viđikant.

Osim kutka posvećenog dvojici pisaca, Kostiću i Pešiću, jedan kutak u budućem muzeju posvećen je Jovanu Rajiću, čuvenom arhimandritu koviljskog manastira, prvom srpskom istoriografu, književniku i poligloti, rođenom u Sremskim Karlovcima, sahranjenom u koviljskom manastiru.

- Kada su Srbi iz Šajkaškog odreda tražili katahizis na svom jeziku, iz Beča im je odgovoreno cinično i potcenjivački: "Može, ali ako imate nekoga da ga prevede sa latinskog za deset dana." Rajić ga je preveo za sedam - tvrdi Viđikant.

Laza Kostić

Poseban prostor posvećen je muzici, naročito tamburaškoj tradiciji i orkestru Vase Jovanovića. Upravo on je u Kovilju sačinio pesmu "Đuvegije, gde ste, da ste". U ovom selu je posle Drugog svetskog rata izvedena i prva opera Srpskog narodnog pozorišta izvan Novog Sada. Mesto je imalo i rokenrol tradiciju i svoje bendove, a gostovali su i mnogi iz bivše Jugoslavije, poput "Parnog valjka". Koviljčani su ponosni i na svoju fudbalsku tradiciju i kažu da je njihov FK Šajkaš, među najstarijim klubovima na svetu, osnovan 1908. Sve je ovo zabeleženo fotografijama i ponekim posterom, baš kao i bogati svet gljiva i rastinja u Koviljskom-petrovaradinskom ritu, u koji je dolazio pred kraj života i čuveni Brem da izučava prirodu.

ŠAJKAČU IZMISLILI ŠAJKAŠI

- ČUVENA srpska šajkača nastala je od šajkaške kape - objašnjava Viđikant. - Šajkaši su prvo imali visoke vojničke kape, ali su sami tražili da im se skrate. Srpskim dobrovoljcima, koji su sa Stevanom Knićaninom došli kao ispomoć tokom pobune 1848-1849. godine, ove "skraćene" kape izuzetno su se dopale. Srpska vojska ih je uvela u sastavni deo uniforme 1870, a propisom iz 1876. kapa je službeno nazvana "šajkaška kapa".

Preporučujemo

Kultura

0 2

CEO ŽIVOT IZMEĐU JAVE I SNA: Tri velika jubileja Laze Kostića prolaze nezapaženo

26. 07. 2020. u 10:18

Politika

1 0

VOLI MUZEJE

07. 08. 2020. u 15:10

Srbija

0 0

JUBILEJ ZAVIČAJNOG MUZEJA: Izložbom slave 20 godina rada

03. 08. 2020. u 14:15

Kultura

0 2

VAN GOGOV MUZEJ SAOPŠTIO: Otkriveno mesto gde je naslikao poslednje remek delo

29. 07. 2020. u 13:16 >> 10:20

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije