DOŽIVOTNA ŠIZOFRENIJA: Kako je princ Đorđe postao pacijent broj jedan i proveo 16 godina u bolnici

U DVORSKIM i ministarskim krugovima 1925. godine doneta je odluka - princ Đorđe ne sme više biti na slobodi.

Foto arhiva

Dara je prevršila meru, a svojeglavi, neurotični i nepredvidivi član kraljevskog doma postao je previše opasan za dinastiju i državu. Time je počela nezamisliva golgota bivšeg prestolonaslednika i nesuđenog srpskog kralja.

Drama je počela 2. maja 1925. kada se, umesto u vozu za Pariz, princ Đorđe našao na brodu "Mačva", koji je Dunavom plovio u pravcu Belja.

Šta ga je snašlo opisao je u svojim memoarima "Istina o mom životu":

"Napolju je već bio mrak. Ulice slabo osvetljene i puste. Neki simpatičan omanji gospodin hita mi u susret. Ima nečeg prijatnog u njegovim plavim očima, kojima kao da žmirka dok mi prilazi.

- Ja sam doktor Stojimirović - kaže ljubazno i srdačno me prihvati, dok umornim korakom polazim u salon broda. - Vaš poštovalac i vaš prijatelj.

- Ako ste mi prijatelj...

Doktor se smeši. Zadovoljan je što sam progovorio ...

- Putujemo na kraljevsko dobro Belje. Tamo je rezervisana vila za vas. Potreban vam je odmor, visočanstvo.

- Odmor? Pa ja sam hteo u Pariz - za trenutak mi se vraća sećanje. - Tamo me čekaju...

- Žao mi je. Vaš program je izmenjen. Meni je naloženo da vas otpratim u lovački dom na Belju.

Doktor Dušan Stojimirović važio je u ono vreme za najboljeg lekara za duševne bolesti u Beogradu. Pored redovne službe, bio je upravnik bolnice za duševne bolesti, obavljao je i dužnost dvorskog lekara.

Kada je princ Đorđe prebačen na Belje, ekipa lekara dr Stojimirovića vršila je posmatranje njegovih postupaka tokom deset dana. Na osnovu toga, podnela je opsežan izveštaj, sa naslovom "Lekarsko uverenje o duševnom stanju Njegovog visočanstva kraljevića Đorđa".

Po povratku u Beograd doktor Dušan Stojimirović je uputio svoje mišljenje kralju:

"Duševno stanje Njegovog visočanstva kraljevića Đorđa, urođenog tipa. Očuvanog intelekta i pamćenja. Hipomaničan i šizoidan karakter kod koga je labilnost efektiteta i razdraženja jako ispoljena. Takav će ostati doživotno. Kod njega se danas razvija ganjalačko oboljenje sa idejom gonjenja i trovanja.

"Kod osoba ovakvog duševnog stanja, običnih društvenih klasa, ovo je oboljenje obična pojava. Takve osobe su lično bezopasne. Za njih je potpuna sloboda bezštetna i preporučljiva, a interniranje nepotrebno, jer ih još više razdražuje..."

Pored dr Stojimirovića nalaz su potpisali dr Andra Nikolić, šef neurološkog odeljenja državne bolnice, dr Kosta Živanović, lekar državne bolnice.

Međutim, kralj Aleksandar nije bio zadovoljan ovim nalazom. Kroz deset dana isti lekari stavljaju svoj potpis ispod novog izveštaja. U njemu će pisati da je Đorđe Karađorđević ozbiljan duševni bolesnik:

"Njegova se bolest naziva šizofrenijom. Takav će ostati doživotno. Kod njega se danas jako ispoljava ideja gonjenja i trovanja potpuno sistematizovana i ograničena isključivo na dve osobe: Njegovo veličanstvo kralja i gospodina Pašića. Kao takav duševno bolestan, on je nesposoban za sve pravne radnje i za rukovanje svojom imovinom."

Foto arhiva

Ovakav izveštaj je bio neophodan kralju da bi pred svetom opravdao postupak prema bratu, da bi potom potpisao dekret za izgradnju posebnog paviljona u krugu ludnice u Toponici, kod Niša, i da bi bratu oduzeo pravo raspolaganja imovinom. Ovaj redosled ozvaničio je i Dvorski savet.

Đorđe je celu 1926. proveo na Belju, a početkom 1927. upućen je u Toponicu, kod Niša, gde je specijalno za njega preuređen jedan paviljon.

Poredeći tamnovanje na Belju i u Toponici, princ u svojim memoarima piše:

"Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. (...) Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnih drveća.

Toponica ima manju šumu, ponegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i, osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo."
Neukrotivi princ osuđen je praktično na "doživotnu izolaciju". Narednih petnaest godina, nesuđeni kralj živeće izolovan od sveta.

Foto arhiva

Za čuvanje "pacijenta broj jedan" u Kraljevini bio je zadužen poručnik Romčević. Njegovi izveštaji o ponašanju princa Đorđa biće slati direktno na Dvor. U toponicu ubrzo stiže mladi psihijatar dr Uroš Jekić iz Beograda, koji će docnije svedočiti Mihailu Popovskom u knjizi "Đorđe - kraljević SHS".

Na pitanje da li je Đorđe Karađorđević bio lud sledio je odgovor:

"Ma kakvi, nije bio lud i to su svi znali i onda kada su ga uputili u Toponicu. To je, naprosto, bila jedna 'politička dijagnoza'. Smetao je kralju Aleksandru i dvoru i hteli su da ga se otresu. A doktor Stojimirović? Ne mogavši da nađe 'bolju' dijagnozu, prikačio je Đorđu šizofreniju. Nešto sasvim neodrživo za njegove tadašnje godine. Mi, lekari, koji smo kasnije, sticajem okolnosti, bili u prinčevoj blizini, znali smo pravo stanje stvari. Ali, svesni apsurda, njegovog i našeg, nismo ništa drugo mogli nego da sve to primimo onako kako nam je servirano."

Doktor Jekić, koji se sa princem poznavao još sa studija iz Francuske, svedočio je o svom novom zadatku:

"U Toponicu sam pošao na molbu dr Vladimira Vujića, ondašnjeg docenta Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pozvao me k sebi i saopštio mi da ću ga pratiti na putu za Toponicu, gde su njega, kao šefa katedre za neuropsihijatriju, čekali silni poslovi.

Tada je u Toponici bilo šest stotina bolesnika i tri lekara, od kojih nijedan nije bio neuropsihijatar. Vest o putovanju me je obradovala, jer će to biti prilika da vidim zatočenog princa o kome je čaršija brujala. On je već bio smešten u specijalno za njega izgrađenoj kućici tipa vile, izdvojene od bolničkih paviljona i ograđene visokim zidom, opet u bolničkom kompleksu. Princ je bio jedan istinski zatočenik bez prava na ikakve veze sa svetom. Pravo na posete i prepisku nikada nije dobio. Bio je naprosto osuđen da šesnaest godina, koliko će tamnovati, ne postoji za ostali svet. Nisam ni očekivao, prema tome, da ću s takvim čovekom moći da sarađujem. Zato je i taj prvi susret s njim više bio upoznavanje s položajem u koji je zapao ovaj odvažni, ali i plahovit čovek.

Ostao sam u ovoj bolnici gde sam kasnije bio upravnik, jer je ponuda bila privlačna.

Dobio sam dve plate: od kraljevskog dvora četiri, a od bolnice tri hiljade dinara. Posao, više nego težak.

U trenucima očajanja, kada više ne bi mogao da gleda jedna te ista lica stražara i bolničara koji mu je spremao stan, Đorđe bi potražio dr Jekića. Tako je i dolazilo do povremenih susreta i razgovora.

"Dok sam ja govorio, on bi cigaretu, koja mu je stajala između prstiju, zafrljačio u pravcu plafona, koji je već bio pun crnih mrlja. Zapazio sam i natpise na zidovima. I shvatio da je to učinio čovek pun očajanja. Pokušavao sam da shvatim njegov bol, ali nisam uspeo. Mi smo bili dva različita sveta. To je i on shvatio i nikada se svojim grdnjama nije doticao mene: 'Taj gad dokle god bude živeo, želeće da me vidi zatvorenog kao u kavezu... Ali, kada bih bar neke olakšice dobio: pisma i prijatelje da mogu da vidim.' Onda bi se ponovo vraćao u realnost, znajući da mu u tome ja nisam od pomoći. Ono s bratom, bio je sasvim u pravu. Za sve vreme Đorđevog zatočenja u Toponici, kralj nijednom nije došao.

Koristio je, međutim, svaku priliku da, kada bi prolazio ovuda put Niša i Niške Banje, zastane i durbinom dugo gleda u pravcu usamljene vile. Imao sam prilike da se u to i sam uverim, gledajući i ja durbinom u pravcu brežuljka sa kojeg je on posmatrao. Posle njegove pogibije nije se ništa izmenilo. Knez Pavle je produžio po starom. I ostao bi Đorđe, siguran sam, do kraja života izolovan i zaboravljen u Toponici, da nije došao rat."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije