TAJNA APARTMANA 144: "Znakove pored puta" Ivo Andrić pisao u sobi koja sada pripada zatvoru

SEĆAM se Ive Andrića. Imao sam 20 godina kada sam počeo da radim u hotelu i kada sam ga prvi put video, 1971. godine.

Novosti

Ostao mi je u sećanju kao tih, ne tako zahtevan gost, koji je planirao aktivnosti: pisanje, šetnja, obilazak izletišta... Sećam se čika Ivinog oduševljenja kada je na ozrenskim livadama ugledao crvene božure, koji rastu samo tu, kod nas, i na Kosovu. Znao je da nabere veliki buket i da božure podeli suprugama Vase Čubrilovića, Meše Selimovića i gošćama hotela.

Novosti

Ovako se srpskog nobelovca seća Slobodan Krstić, prvo radnik, a zatim i direktor hotela "Moravica" u Sokobanji, u kom je jedan od najvoljenijih domaćih pisaca često odsedao između 1970. i 1974. Uvek u apartmanu 144. Pikanterija je da ovaj hotel radi u okviru Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici.

"Na vrhovima Ozrena iznad Sokobanje, raste i cveta božur, njegovi cvetovi liče zaista na krupne rane i imaju tešku tamnocrvenu boju", pisao je Andrić u "Znakovima pored puta", koji su nastali baš ovde.

U Banji je godišnje boravio po dvadesetak dana, posle čega bi govorio:

- Ja ne znam čega stvarno ima ovde, ali znam da posle 15-20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen.

Novosti

Hotel "Moravica" prostire se na 8.000 kvadrata, ima 95 soba i pet apartmana, i jedno je od omiljenih mesta đačkih ekskurzija i sportskih ekipa iz cele Srbije. Od početka godine apartman 144 obišlo je petstotinak gostiju.

Od ostalih soba u hodniku odvojen je posebnim vratima, ispred kojih je postavka slavnom književniku u čast. A iza vrata čeka vas nestvaran svet zaleđen u sedamdesetim godinama prošlog veka: autentična plišana garnitura za sedenje, pisaća mašina, stari TV prijemnik i radio, bakelitni crni telefon sa brojčanikom, bakrena džezva i tacna sa sifonom, stona lampa s abažurom od pruća, narandžasta plafonjera tipična za vesele sedamdesete, fotografije, fotokopije dokumenata i, kao posebna pikanterija, Andrićev crtež Soko-grada...

Novosti

Da je i sam crtao i voleo slikarstvo, pokazuju ne samo njegova druženja sa slikarima, već i jedna anegdota koju je Momo Kapor opisao u "Zelenoj čoji Montenegra". Kada ga je pisac, slikar, novinar, publicista i boem Zuko Džumhur, inače čest Andrićev gost u Banji, poveo kod nobelovca i počeo da ga hvali, Kapor je hteo da potone od stida kroz istanjen beli persijaner. A onda je Andrić, pogledavši ga kroz debela stakla naočara, rekao: "Verujete, ja se nalazim u životnom razdoblju kad više ne cenim pisce po tome kako pišu, već koliko ih krupnim slovima štampaju! Imam, znate, katarakt. Vas, nažalost, štampaju veoma sitnim slovima, pa nisam čitao vaše knjige. Ali primetio sam da veoma lepo crtate..."

Na stolu, u dnevnoj sobi, jesu i piščeve lične stvari, naizgled tek spuštene, što ceo prizor ispunjava nekom toplinom i dirljivošću: njegove čuvene naočare, nožić za otvaranje pošte, penkalo, stranice rukopisa doktorske disertacije, upijač za mastilo, stranica matične knjige rođenih Župskog ureda Travnik iz 1992.

- Književnik je došao u hotel prvi put 1970. godine i od tada je nastavio da dolazi sve do 1974. Voleo je da se odmara u "Moravici" i po dvadesetak dana godišnje. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je odlučila da u ime jubilarne 50. godišnjice dodele Nobelove nagrade, 2011. godine, adaptira apartman u kome je boravio i otvori spomen-sobu. Apartman je autentično opremljen nameštajem i stvarima iz vremena kada je tu dolazio. Godišnje ovu spomen-sobu poseti od tri do pet hiljada ljudi - kažu u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

Novosti

Između ovih zidova, osim "Znakova pored puta", nastao je i rukopis nikad nezavršenog romana "Omer-paša Latas", i pripovetke, posthumno objavljene u zbirci "Kuća na osami".

Poslednjih godina života vremešni književnik i nekadašnji mladobosanac želeo je da obiđe sva mesta kojima je šetao 1942, kada se tu krio za vreme Drugog svetskog rata: Ozren, Lepteriju, Soko-grad i pećinu u koju se sklanjao tokom kišnih dana ili kad prolaze vojske. Ponekad sam, a nekad u društvu skojevca i slikara Dušana Miškovića.

Upoznao ga je slučajno, dok je ovaj opušten, misleći da je Banja već opustela i da su svi gosti otišli, slikao u dvorištu verenice, gde je i sam bio u ilegali. Zajedno su odlazili na Lepteriju; Andrić da piše, a Mišković da slika. Nosili su pecaroški pribor, pa ako se pojave nezvani gosti, glumili su ribolovce. U blizini je bio i stari čobanin Gloganac, koji je trebalo da ih upozori u slučaju opasnosti vikom na ovce, pa bi se sklonili pod pećinski svod.

Tokom Drugog svetskog rata, Andrić je u Sokobanji započeo pisanje romana "Na Drini ćuprija" i "Gospođica", a tu je, kako je sam tvrdio, napisao i cele pripovetke "Jelena, žena koje nema" i "Zmija".

Novosti

Istim tim mestima on hodočasti i tri decenije kasnije. Pored bračnih parova Selimović i Čubrilović, tu ga posećuju Aleksandar Vučo i Rodoljub Čolaković. Poslednji put došao je 1974. U martu sledeće godine umro je, u 82. godini.

Preporučujemo

Kultura

0 0

KNjIGE SRPSKOG NOBELOVCA I DALjE IZAZIVAJU VELIKU PAŽNjU: Andrića žele i na malajalamskom

21. 08. 2020. u 12:57 >> 12:57

Poznati

1 1

TIHOMIR STANIĆ: Tumačio sam Andrića nekoliko puta i stalno sam se pitao šta je ta crna pruga u grudima o kojoj piše kada opisuje Mehmed-pašu

10. 08. 2020. u 12:30

Kultura

1 0

ODUŽUJU SE NOBELOVCU: Pod ćuprijom - vrelo mudrosti

02. 08. 2020. u 15:52

Kultura

0 4

ANDRIĆEVI STVARALAČKI ZANOSI: Šta novo kritičko izdanje govori o srpskom Nobelovcu

28. 07. 2020. u 13:42

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije