Društvo

JOŠ ČUJEM JAUKE I OSEĆAM BOL: Potresno svedočenje dr Milovana Kerkeza o stradanju dece na Petrovačkoj cesti, 7. avgusta 1995. godine

Милена МАРКОВИЋ

09. 08. 2020. u 08:00

OPET kolona izbeglica na Petrovačkoj cesti. Kreće se mirno. Polako. U koloni, bespomoćni i nejaki. U traktorima. U kamionima. U zaprežnim kolima. I jad i čemer... Sedmi avgust 1995. godine.

ЈОШ ЧУЈЕМ ЈАУКЕ И ОСЕЋАМ БОЛ: Потресно сведочење др Милована Керкеза о страдању деце на Петровачкој цести, 7. августа 1995. године

Foto privatna arhiva

Dan sunčan, bez ijednog oblačka. Sija avgustovsko sunce. Kolona se kreće. Odmiče. Vidi joj se kraj, ne vidi početak. Šta se, ono, čuje? Grmi? Odjednom sve prestaje. I, ništa se više ne čuje. Užas je! Sve gori! Na cesti leže bespomoćni. Mrtva tela. Jedna ruka na cesti. Druga u polju. O, Bože, da vidiš... Dečja glava odvojena od tela. Još otvorenih očiju. Okamenjenih. Usta, kao da zovu. Govore: šta sam ja, dete, skrivilo? O, Bože, da li čuješ jauke? Jecaje? Zov? O, neljudi, imate li dušu? Srce? Zašto ubijate bespomoćne i nejake? Ko, ovo, učini? Ko grozotu stvori? Ko ponovo otvori Petrovačku cestu smrti?

Ovako je video i doživeo 7. avgust 1995. godine kardiohirurg Milovan Kerkez, kada je kolonu prognanog naroda iz Like, sa Korduna i severne Dalmacije, u zbegu, bombardovala hrvatska avijacija. Ovaj hrabri čovek, istinski podvižnik, koji je sve godine od prvog dana potonjeg rata živeo i proživeo sa svojim narodom i koji je svoju dragocenu struku i nauku stavio rodu na raspolaganje, i danas živi tu golgotu. Od tenzija koje su ovom kardiohirurgu, Kerkezu, mogle da raznesu i srce, odbranio se tako što je sećanje na Petrovačku cestu pretočio u poemu "Kolona smrti". Iz nje smo izdvojili tek deo za uvod u razgovor s njim, povodom obeležavanja 25. godišnjice stradanja Srba gonjenih "Olujom".
Sećanje...

Heroji Sa lekarskim timom Kninske bolnice, Foto privatna arhiva

- U trenucima kada je kolona bombardovana, moja ekipa iz petrovačke bolnice munjevito je bila na cesti. To su užasni, neopisivi, momenti. To su slike koje će, sve nas, pratiti do groba. Spasavanje ranjenih, koji su bili na ivici smrti. To su strašne rane. Pravi pakao. Petoro ubijene dece stiglo je u mrtvačnicu. Strašni prizori. To su najbolnije rane. Još petoro starijih. Dvadesetoro teško i lakše povređenih. Sve je to kao sabljom zasečeno u mom pamćenju. To je upisano i u pamćenju ljudi iz moje ekipe iz tadašnje petrovačke bolnice, koji su u svakom, tom, trenutku rizikovali život za život teško povređenih. I, pamtim svaku sliku i još čujem jecaje i osećam bol. Ublažio sam ga, negde, verujem, kada sam sve preneo na papir. Do tada sam bio pod jakim tenzijama... Ne, ne sanjam žrtve. Svoj zadatak sam ispunio. Pomogao sam, koliko sam mogao. Ne samo ja, nego i cela moja ekipa - pričao nam je dr Kerkez pre dva dana, posle povratka iz Petrovca gde je obeleženo stradanje prognanog naroda u koloni.

Uvek uz svoj narod

MOGAO je da bira kardiohirurg Milovan Kerkez bilo koju svetsku prestonicu da u njoj sebi i svojoj porodici obezbedi udoban život, daleko od građanskog rata. On je odabrao drugi put. Da bude uz svoj narod, kao što je govorio veliki Andrić: svaki intelektualac treba da bude uz svoj narod, čak i kad njegov narod nije u pravu.
Tako je dr Kerkez sve vreme rata, od prvih dana, bio na najugroženijim delovima fronta. Nikada ne zaboravljajući Hipokratovu zakletvu da pomogne svakom, bez obzira ko je kojoj vojsci pripadao. Sa istom posvećenošću lečio je i pripadnike hrvatske i bošnjačke vojske. O njegovoj čestitosti svedočili su oporavljeni i Hrvati i Bošnjaci. Njegova supruga Zorka pamti da je tokom petogodišnjeg, ratnog, odsustva možda pet dana prespavao u kući. A, on, dr Kerkez je priča za čitav roman: od Udbine, Kupresa, Grahova, Drvara, Sanskog Mosta... Bio je uvek tamo gde je ugrožen srpski narod.

Dr Milovan Kerkez, Foto privatna arhiva

Izvinjavali smo se što mu nismo dopustili ni da se odmori od emocija koje su, u danu tragedije, obarale i njega i sve koje svih ovih godina bole rane progona. Grobovi umorene dece. Uspomene...
- Govorio sam, kako je bilo - kaže. - O, Bože, kome bi bilo lako da petoro stradale dece, umorene u ovoj koloni, gleda, a da im spasa nema?! U mrtvačnicu su, tačno je, stizala njihova spržena tela. Kako? Nije mi bilo lako da govorim, pre dva dana u Petrovcu... A, negde me je snažila potreba da svedočim. Da se ne zaboravi. I ja živim za to da sećanje živi. Ne brinite. Nisam umoran kad čujem da ima još onih koji ne žele da zaboravu predaju stradanje na Petrovačkoj cesti. Zločin, koji nam se ponovio.

Iz doktorove "Kolone smrti"

MRTVI na cesti ostadoše. Živi polako odoše. Kolona se kreće u beznađe. Mirno, polako. Putuju u nepoznato. Tamo, daleko. Bože, zašto ne zaustavi crne ptice smrti? Što im ne polomi krila da ne polete? Zašto ne zaštiti nevina i bespomoćna bića... O, Bože, šta uradiše od nas? Osvetli staze i puteve gde ostadoše mrtve duše da svedoče o užasima rata. O, kolono, tugo moja pregolema. O, majko, oče, brate, Bože. Ne zaboravi najmilije koji ostadoše na cesti Petrovačkoj. Oni čuvaju, svakog dana našu i svoju Petrovačku cestu. Putniče, namerniče, kada prođeš pored ovih večitih stražara... Stani. Pokloni se. I ne zaboravi zlo ovog veka.

Nije lako otvoriti rane. Nikom živom ne bismo poželeli da ih, tako, kao dr Kerkez nosi u sebi. On se od tih rana brani. Potiskuje ih. Učinio je sve, kaže nam, da pomogne. Nije lako ni nama koji smo se sa dr Kerkezom sudarali u koloni užasa, početkom avgusta te 1995. godine.

Strahote  Hrvatska avijacija besomučno je bombardovala srpske civile u izbegličkoj koloni koja je napuštala svoja vekovna ognjišta u RSK, Foto: Printskrin

Slika koju reporteri "Novosti" i dr Kerkez zajedno nose, kao živu ranu iz tog, 7. avgusta 1995. godine...

Požrtvovanost Sa osobljem ratne bolnice u Petrovcu 1992., Foto privatna arhiva

U opštem metežu, u neviđenom haosu... Dok se iz kolone izvlače i mrtvi i povređeni, posle bombardovanja, na vratima petrovačke bolnice pojavljuje se on, dr Milovan Kerkez. Uzrujan. Gnevan. Ogorčen. Bespomoćan. Govori. Grmi:
- Svet ovo vidi, ali neće da vidi!
Ekipa "Novosti", već skamenjena pred užasom stradalog naroda i nemoći ovog čoveka, nije imala snage ni reč da izusti. Šta da ga pitamo?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (11)

Svi komentari Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
EVO KAKO DO KARATA ZA VEČITI DERBI: Crvena zvezda poslala obeveštenje pred meč sa Partizanom

EVO KAKO DO KARATA ZA "VEČITI DERBI": Crvena zvezda poslala obeveštenje pred meč sa Partizanom