SPECIJALNI DODATAK (3) Titovi obračuni sa Srbima: Strah od Rankovićeve popularnosti

ALEKSANDAR Ranković (1909. Draževac - 1983. Dubrovnik) je bio gotovo pa prototip idealnog komuniste. On je bio čovek posvećen komunističkoj ideji od mladosti, i to je pokazao i držanjem pred vlastima Kraljevine Jugoslavije i na potonjoj robiji sredinom 1930-ih.

Foto: Novosti arhiva

Kao osnivač službe bezbednosti i političke policije u okviru komunističkog pokreta, poznate kao Ozna, Ranković je svakako odgovorna ličnost za širok revolucionarni teror u Srbiji sproveden 1944-1945. godine. Ali kao što Đilas primećuje, glavna ličnost za donošenje takvih odluka bio je isključivo Josip Broz Tito, dok je Ranković bio samo koordinator izvršenja.

Oštar stav je zadržao i prema protivnicima iz sopstvene partije koji su otpadali od partijske linije od 1948 na dalje. To se vidi u odnosu prema bivšim prijateljima i saborcima Sretenu Žujoviću, Blagoju Neškoviću i Milovanu Đilasu. Ni prema njima nije pokazao previše milosti, iako se vidi da je pratio njihovo ponašanje ili uslove u kojima su boravili u zatvoru. To svedoči o njegovoj nepokolebljivoj vernosti komunističkoj ideologiji, ali i vernosti Titu kao glavnom autoritetu jugoslovenskih komunista.

Kada je postao svestan bestijalnosti kojim se služba (Udba) obračunavala sa informbiroovcima, a to je došlo posle posete Dobrice Ćosića zatvoru na Golom otoku, Ranković počinje da radi na popuštanju metodologije progona staljinista. Pre svega, kroz popuštanje režima u tom logoru, kroz puštanje ili preseljenje dela zatvorenika, i kroz analizu prekršaja koji su ti utamničeni ljudi činili. Tako kada se čita njegov referat na plenumu 1951, skoro da ne možete da poverujete u oštricu njegove kritike izrečenu prema Udbi. Ali, ovu kritiku treba sagledati i kroz približavanje Jugoslavije Sjedinjenim Državama i NATO koje je bilo aktuelno u tom periodu. Nije bilo poželjno da Titova Jugoslavija stupa u sporazume sa zapadnim demokratijama, a da ima ovakav logor za političke neistomišljenike, makar su oni bili ideološki rigidniji od svojih tamničara.

Foto: Novosti arhiva

POSVEĆEN komunističkim idealima, on je u svojoj ličnosti kombinovao osobine i tradicionalnog srpskog sela sa početka veka, u kojima dominira patrijarhalnost, skromnost, posvećenost porodici i odanost državi. Sve je to Ranković zadržao i posle dolaska na vlast, i to se u vremenu sovjetizacije (1944-1948) i potonjeg sukoba sa Informbiroom (1948-1954) smatralo kao primer. Međutim, u vremenima koja su nastala otvaranjem Jugoslavije ka Zapadu, mirnodopskim učvršćenjem komunističke elite i jačanjem republičkih partijskih birokratija, već početkom 1960-ih njegovo ponašanje smatrano je kao anahrono od ostalih partijskih rukovodilaca. Takođe, njegovo striktno jugoslovenstvo, Rankovića je odvojilo od partijske baze u Srbiji upravo u vremenu kada je funkcionisanje "republičkog ključa" postalo praksa. Tako je izgubio mogućnost da u odlučujućem sukobu sa Titom, ostane bez podrške republike (Srbije) u kojoj je bio dominantna politička figura.

Tito je posle 1962. godine imao više indikatora da Jugoslavija kao država ne ide u željenom pravcu. Kako Rankovića nije mogao da mobiliše da centralizuje državu umesto njega, opredeliće se u narednom periodu za podršku republičkim rukovodstvima, a da on i dalje ostane neprikosnoveni lider. Iako je Tito u početku bio siguran da je Ranković njegov odani saradnik i bez ambicija uperenih ka njemu, u periodu 1964-1966, do njega dolaze vesti - od Rankoviću nenaklonjenih kadrova - da ovaj želi da ga zameni na mestu predsednika, da ga u tome podržavaju Sovjeti, sluša Jovankine rastuće optužbe za prisluškivanje, da Rankoviću raste omiljenost u Srbiji, da su službe bezbednosti uz njega, da je birokrata, nacionalista, pa čak i šovinista. Sve bi to ranije izgledalo neverovatno. Međutim, u novim okolnostima federacije sredinom 1960-ih, i sa Titovim rastućim godinama života (Ranković je mlađi od Tita 17 godina, koji već ima više od 70 godina života), dolazi do preokreta u Titovom posmatranju svog najvernijeg saradnika. Od toga do odluke da ga se reši, potrebno je bilo samo naći razlog.

TEŠKO je proceniti kada tačno započinje zavera protiv Rankovića. Ali je vreme Osmog kongresa SKJ 1964 svakako bilo prelomno za Tita da odbaci eventualno snaženje Jugoslavije kroz jačanje centralizma, i da podrži republička rukovodstva u postepenom pretvaranju u konfederaciju. Ranković kao da nije imao želje ni afiniteta da umesto Tita centralizuje Jugoslaviju. To je očigledno Tito primetio i procenio da je bolje da zadrži neprikosnoven autoritet u državi i partiji, podržavajući suprotne tendencije jačanja republika. Takva tendencija dolazila je iz Slovenije i Hrvatske. Sa druge strane, Tito se sve više okretao spoljnoj politici i jačao svoju svetsku ulogu, prepuštajući domaće poslove onima koji su mu bili odani, ili se pretvarali da to jesu. Oni će voditi federalizovanu SFR Jugoslaviju u daljim godinama.

Foto: Novosti arhiva

Jovanka Broz ima možda centralnu ulogu u stvaranju Titovog ličnog neraspoloženja prema Rankoviću, koji je bio kum na venčanju Tita i Jovanke, ali ubrzo ti odnosi počinju da se kvare. Prvo na relaciji Jovanke i Rankovićeve supruge Slavke. Više savremenika ističe narastajuće neraspoloženje "ruralne" i agresivne partizanke Jovanke prema "intelektualnoj" i decentnoj partizanki Slavki. Na to nadovezuje se Jovankino neraspoloženje prema Rankoviću. Svi ispitani iz Titovog kabineta i Odeljenja bezbednosti vrhovnog komandanta, ukazuju da je od početka 1960-ih, Jovanka sistematski svaku smetnju na telefonskim vezama proglašavala za Udbino i Rankovićevo "prisluškivanje." Tito je u početku odmahivao rukom, ali je potom i sam počeo da vrti glavom u nedoumici na njene reči.

Pogibija Slobodana Penezića Krcuna 1964. godine je značajna jer je Ranković tako izgubio beskompromisnog saradnika koga su se plašili kolebljivi kadrovi iz srpske partije. Sa Krcunom u životu, Brionski plenum bi značajno teže bio organizovan, jer on nije imao zadršku i svakom je govorio šta misli, pa u pojedinim prilikama i samom Titu. Da li je Penezić nastradao slučajno ili kao posledica zavere, ili kombinacijom obe ove okolnosti, tek Ranković je tako izgubio svog vernog saradnika.

TITO je dugo zazirao od srpskog rukovodstva u ovoj aferi, jer se bojao reakcije SK Srbije na uklanjanje Rankovića kao njegovog najistaknutijeg predstavnika. Međutim, saveznike u CK Srbiji je našao neverovatno lako i brzo. Bez doprinosa srpskih komunista čitava afera i smena Rankovića ne bi bila moguća. Naime, Petar Stambolić je figurirao kao stožer ove grupe. On nije u prijateljskim odnosima sa Rankovićem još od rata. On nije mogao da podnese Rankovićevu dominaciju u poslovima gde je on bio nadležan kao predsednik vlade. Takođe, Ranković je znao za neke njegove afere, pa je Stambolić imao utisak da ga ovaj drži u šaci. Potom, oko Stambolića se okuplja i drugo društvo u Centralnom komitetu SK Srbije. Sasvim je sigurno da je jedan deo njih počev od vremena kada Ranković postaje potpredsednik SFR Jugoslavije, počinje nerado da gleda počasti koje Ranković uživa, a za koje su oni mislili da ih samo uživa Tito. Tako se polako katalizuje grupa u srpskom rukovodstvu koja će biti izvršilac egzekucije Rankovića i svih koji budu uz njega. Stambolić i društvo, među kojima i mnogi koji se danas nazivaju "liberalima", pristupili su zaveri u proleće 1966.

Foto: Novosti arhiva

Za razliku od Đilasovog slučaja januara 1954, Tito i partijski vrh su juna 1966. morali da idu na izmišljenu optužbu, da bi Rankovića uklonili. Ključni ljudi "brionske zavere" i navodnog prisluškivanja su bili tehničari iz službe ozvučavanja Udbe za Hrvatsku na čelu sa Ivanom Krajačićem, Stevom. Oni su ti koji su izvršili prepravke na instalacijama u rezidenciju u Užičkoj 15, da bi se pokazalo da Ranković iz svoje kuće može da prisluškuje Tita i Jovanku.

RANKOVIĆ je verovatno poslednji član Centralnog komiteta koji je dobio plenumski materijal uveče pred plenum 1. jula 1966 na Brionima. U suštini te noći čitao je svoju optužnicu. Doživeo je potom lakši srčani udar. Sasvim sigurno da je to bio jedan od razloga njegove slabe odbrane. Drugi razlog svakako je komunistički mentalitet, u kome je samokritika i prihvatanje kritika svojih drugova osnova ponašanja dobrog komuniste.

Jedan od paradoksa cele afere navodnog prisluškivanja, je da niti jedan dokaz prisluškivanja: nekakva magnetofonska traka ili transkript bilo kog razgovora, niti sličan dokument - presretnuti Titov, Jovankin ili bilo čiji razgovor - nije pronađen. Ostalo je sve na optužbi da su Ranković, a sa njim i pripadnici Udbe, mogli da prisluškuju, ali bez dokaza da su to i zaista činili. U takvoj realnosti, čini se logično da Ranković nije saslušavan. Ali su zato više meseci van očiju javnosti i van svake legalne forme saslušavani pripadnici Udbe, koji su trebali da optuže Rankovića, i službu da je prisluškivanje vršeno. Kako ničega nije bilo, ali i kako su svi pohapšeni bili ubeđeni da nisu radili ništa protiv države, ni oni, ni Ranković, svi pritisci su uglavnom propali i na kraju Tito je sve morao da ih abolira u jesen 1966. godine.

UMESTO da smena Rankovića otvori novo idealno poglavlje jugoslovenske istorije, kako je nagoveštavala rezolucija Brionskog plenuma, samo dve godine kasnije, dolazi do čitavog niza turbulencija: studentski nemiri, prvi albanski bunt na Kosovu i Metohiji, takozvani masovni pokret u Hrvatskoj koji vodi republičko partijsko rukovodstvo, upadi i diverzije ustaške emigracije, obračun sa takozvanim liberalima u Srbiji. Sve ovo u suštini je demantovalo Brionski plenum, i sa današnje stajne tačke možemo ga označiti kao početak dezintegracije druge Jugoslavije.

Ranković je, bio pre svega politički Jugosloven, pa je njegovo prepoznavanje kao političkog Srbina i u Srbiji i u drugim republikama pogrešno. On je kasnije zadobio popularnost u Srbiji, kao neko koje je nepravedno optužen i sklonjen iz vlasti, na koju su se uspeli u Srbiji neomiljeni kadrovi i oni iz drugih republika. Ta nepravda sa kojom se postupilo sa njim, kao i zadržana skromnost je uticala da postane popularan, iako su mnogi njegovi postupci u vremenu vlasti upravo bili na štetu srpskog naroda.

Sa druge strane, predstavnici Saveza komunista Srbije - onih koji su trijumfovali posle 1966, zadržali su negativan odnos prema Rankoviću, koji je u Srbiji opstao do vremena pojave Slobodana Miloševića 1986-1987. godine, ali se produžio do danas. Milošević koji je toj struji bio sušta suprotnost, za mnoge od njih je bio nastavak politike koja je nestala sa Rankovićem 1966, a u Srbiji bila označavana kao dogmatska, birokratska, nacionalistička, unitaristička i slično.

Foto: Novosti arhiva

MIT koji je nastao u vremenima posle albanskih pobuna 1968, 1981 i 1989. da je Ranković svojom akcijom kontrolisao stanje na Kosovu i Metohiji, odnosno držao Albance pod nekakvom stegom, koja je potom popustila. Akcija prikupljanja oružja u pokrajini 1956. koju su sproveli organi unutrašnjih poslova umnogome je doprinela razoružanju albanskog (šiptarskog - kako se tad govorilo) stanovništva. Ovo je imalo direktan uticaj na poboljšanje bezbednosne situacije na Kosmetu. To su pozdravili i pokrajinski rukovodioci u tom trenutku. Međutim, Brionski plenum i pad Rankovića uticao je na pokrajinske lidere - Albance, da započnu sa procesom albanizacije pokrajine i njenom kretanju ka statusu posebne federativne jedinice, što je i ozvaničeno ustavom 1974. godine. U tome su oni našli zahvalne saradnike u srpskom partijskom rukovodstvu koje je bezrezervno prihvatilo optužbe o teroru Udbe i Rankovića koji je "vladao" i pokrajini pre Brionskog plenuma. Najviše fascinira kako su te teške i neproverene optužbe olako prihvaćene u vrhu srpske partije, posebno onih koji se i danas nazivaju "liberalima".

Rankovićevo ćutanje ostaće mu ono što mu i da danas mnogi zameraju, jer su mnogi u Srbiji u njemu videli mogući otpor Titovoj vlasti i činilo ga popularnim u beogradskoj čaršiji i Srbiji uopšte

PRISUTNOST skoro 100.000 ljudi na Rankovićevoj sahrani 1983, bila je veliko iznenađenje i nepoznanica za sve partijske organe, od gradskog do saveznog nivoa. Za službe bezbednosti - posebno. Niko nije očekivao tako masovnu prisutnost i tako emocionalan oproštaj od Leke. Sasvim sigurno, srpska javnost je smatrala da je Ranković nepravedno uklonjen iz vrha države. Sa druge strane, bunt na Kosovu u proleće 1981. i izgubljena kontrola nad pokrajinama, uticali su na rast saznanja da je Srbija u federaciji u nepravednom položaju, što će posle Rankovićeve smrti biti sve češća politička teza na kojoj će se i javiti opozicioni život u Srbiji, ali i pojaviti drugačija politička struja u SK Srbije. Rankovićeva sahrana je u suštini početak generisanja srpskog nezadovoljstva položajem u Jugoslaviji 1980-ih godina.

Sasvim moguće da je Aleksandar Ranković bio poslednji zatočenik, pa tako i poslednja brana jake Jugoslavije. Po njegovom padu počela je postepena, ali temeljna razgradnja socijalističke Jugoslavije, koja će rat i raspad 1991-1992, dočekati više kao konfederacija republika nego savezna država.

ČIST KONFEDERALIZAM

"PRED Osmi kongres, kao član Izvršnog komiteta, dobijem projekat o nacionalnoj politici, koji mi je poslao Kiro Hadživasilev, i začudim se: povampirila se Kardeljeva koncepcija nacionalne politike... Odem Titu i kažem mu: 'Stari, ove formulacije o nacionalnoj politici vode razbijanju Jugoslavije. To je čist konfederalizam. Mi ćemo da upropastimo Jugoslaviju i odreknemo se glavnog cilja naše narodnooslobodilačke borbe. Ja to ne mogu da podržim.' Na te moje stavove Tito je žestoko reagovao neslaganjem. Naljutio se. Dva meseca nismo razgovarali ni telefonom."

(Svedočenje Aleksandra Rankovića Dobrici Ćosiću)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije