"U STROJU" I DALJE 18 PARTIZANA: Posle 83 godine od formiranja Prve proleterske živih boraca nema

PROŠLO je tačno 80 godina od kada je pukovnik avijacije u penziji, tada sedamnaestogodišnjak, Ljubiša Antonijević (97) ranjen na Sremskom frontu.

Arhiva Novosti, privatna arhiva

 Bio je 3. decembar 1944, partizani su čekali naređenje u rovovima, kada je počelo da sviće. Ljubiša je, otkriva nam, čuo iz fruškogorske šume ptice.

- Setio sam se jedne ruske pesme u kojoj pevaju slavuji, nesvesni da će tu da počne boj. Nije prošlo dva sata, a ja sam ranjen - kaže nam Ljubiša.

Partizanima se priključio 12. oktobra, u Šumadiji, u poderanim cipelama, i "upao" u Treću krajišku brigadu, koja se sve vreme borila rame uz rame sa Prvom proleterskom. Dva dana kasnije zadužio je oružje i krenuo oslobađanje Beograda. O bitkama za Beograd pričao je nedavno za podkast "Novosti". Sada se priseća Sremskog fronta i ranjavanja.

- Tog jutra išli smo u proboj. Sve je prštalo okolo, u opštem metežu nisam stigao da se plašim. Naučili su nas: kad čuješ granatu, nije tvoja. Za dva dana poginulo je oko 700 boraca Prve proleterske. Pogođen sam u nogu, još imam dva komada gelera. Deo gelera probio mi je i vrh uha, a drugi mi je pocepao kapu, tik iznad glave. Mogao sam da hodam, ali se posle dva sata ohladilo, noga se ukočila i počela da boli. Srećom, bolničarka je bila 10 metara iza - priča Antonijević.

Doneli su ga do sela, tu su ga prihvatili pripadnici Italijanske brigade i poneli dublje u pozadinu, pa predali dalje. Posle tri dana stigao je u bolnicu.

- Sekli su me na živo, bez anestezije. Dva dana sam ležao u manastiru Đipša, a odatle sam prebačen u improvizovanu bolnicu, u jednoj školi na obali Begeja, u Zrenjaninu. Još pamtim ime bolničarke, bila je mojih godina - Melanija. S ponosom se sećam tih dana i pričam o njima praunucima, a imam ih 11 - kaže Ljubiša.

Љубиша АнтонијевићFoto: Архива Новости, приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Većina njegovih drugara i saboraca više nije među živima. Kontakte održava još samo sa Petrom Dotlićem iz Slavonske brigade, koji u februaru puni 103 godine. Kako navode u SUBNOR-u, u Srbiji je živo svega 18 učesnika Narodnooslobodilačke borbe. U sekciji Prve proleterske ipak veruju da ih ima više. Živih boraca iz Drugog svetskog rata ima i u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, nekolicina u Timočkoj krajini, nešto malo u Makedoniji... Što se tiče boraca Prve proleterske, najelitnije brigade, formirane u Rudom, 22. decembra 1941, čiji je prvi komandant Koča Popović - njih živih nema.

- Živ je samo u Sloveniji Albin Pibernik, ali on nije bio borac, već dečak, koji se sa roditeljima našao u stroju, u Rudom. Kada je Slovenija okupirana, njegova porodica je proterana u Srbiju, a pošto su roditelji bili komunisti, logično je bilo da se pridruže partizanima. Poslednji živi borci bili su Zdenko Duplančić, preminuo 2020, i Dušan Čkrebić, preminuo 2022 - kaže Olgica Stoiljković Trifunović, predsednica sekcije Prve proleterske, i dodaje da će se i ove godine potomci i poštovaoci 22. decembra okupiti u Rudom i odati poštu palima.

Antonijevićev prijatelj Petar Dotlić se partizanima pridružio u decembru 1942, kao dvadesetogodišnjak. Rođen je u selu Račić, kod Bihaća, ali se pred rat preselio u Slavoniju i tu je sve vreme i bio u partizanima.

- Slavoniju su držale krvave ustaše i domobrani, pa Nemci... Učestvovao sam u mnogim bitkama, stotinu puta sam bio u opasnosti, ali sam ranjen samo jednom, kod Prkovaca, na drugi dan pravoslavnog Božića 1944. Pogodilo me u levi lakat, skoro mi odseklo ruku. Srećom, zašili su je i spasli. Dobro sam danas, ne osećam posledice, ništa me ne boli. Ali, starost čini svoje: živim na drugom spratu zgrade bez lifta i sve teže idem uz stepenište - kaže Dotlić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije