FELJTON - STVARANJE DRŽAVE POČELO JE GUSLARSKIM PESMAMA: Kad se žrtvuju, ljudi od vlasti to rade uglavnom zato da bi dobili još više vlasti

PESME Filipa Višnjića su ujedno izvrsna, dobro osmišljena analitička građa u kojoj se precizno utvrđuju uzroci ustanka, društvene i političke okolnosti u kojima se on zbiva, način vođenja oslobodilačke borbe, razlozi gubljenja daha revolucije i najzad njenog privremenog kraha.

HRABROST Filip Višnjić je imao instančan osećaj žrtvovanja za narod , Foto Vikipedija, slika Josifa Danilovića

Radikalnost revolucije kao čina potpunog prevrata je kod Višnjića prepoznata i utvrđena već u početnim stihovima njegove znamenite pesme "Početak bune protiv dahija": "Kad se šćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija...".  

Motivi za ustanak su Viščićevim gudalom pažljivo sabirani, i odabrani tako da počinju od Maričke i Kosovske bitke pa sve do seče knezova koja je tek važan povod za dotad najveću srpsku bunu protiv turske vlasti i zuluma. Uzroci za pobunu se kod Višnjića prepoznaju kao dublji i daju se svesti na tri reči: volja za slobodu. Slobodu od zuluma, harača, ropstva svakolika. Niko bolje od Višnjića koji je prokrstario drumove srpskih krajeva nije mogao odvojiti generalne od posebnih uzroka, niti tako tačno znati šta to tišti srpsku raju.

Isto tako, zapanjuje Višnjićev realizam koji čak i u trenucima najvećeg ustaničkog zanosa Drinu i dalje vidi kao granicu između Bosne i Srbije - "Drino vodo, plemenita međo izmeđ Bosne i izmeđ Srbije ", granicu koja se može i mora prelaziti i radi rata i radi mira, ali kao i sve velike vodene prepreke ostaje granicom dok je "mnozi mosti" ne obesmisle. Na kakve je sve mostove preko Drine Višnjić pri tom mislio neda se tačno utvrditi iz sačuvanih materijala, ali se iz pominjanja iste vere i iste tradicije, a ponajviše iste sudbine naroda s obe strane Drine, ponešto da pretpostaviti .  Može se reći i to da je tvoreći i sam istoriju, Filip Višnjić očito mnogo oslanjao na istoriju srpskog naroda iz koje je izvukao slutnju da je sudbina srpskog naroda da dugo živi u podvojenim državama. Višnjić je takođe imao i sposobnost predviđanja. U istoj pesmi on nagoveštava skori prenos ustanka u Bosnu, ali ne i pobedu Srba kao ni eventualno spajanje Bosne i Srbije, ma koliko da mu je to bila želja, kada kaže pevajući u Karađorđevo ime "Naskoro će i to  vreme doći "...kada će preći sa vojskom Drinu i "čestitu Bosnu polaziti".

I odista, Srbi u Semberiji pod vođstvom kneza Ive od Semberije, inače Višnjićevog dobrog prijatelja,  podigoše zajedno sa Karađorđevim borcima  1809. ustanak protiv Turaka. U njemu je učestvovao i Višnjić i po slomu ustanka zajedno sa velikim zbegom naroda se nastanio u Mačvi, pa potom trajno u Sremu.  

OSIM toga, mnogi likovi ne samo glavnih, već i marginalnih junaka su ostali da žive u našem pamćenju zahvaljujući Višnjićevom daru za memorisanje ličnosti i zbivanja, kao i njegovom osećanju za pravdu koje se iskazivalo i u nemalom davanju prostora u njegovim pesmama manje bitnim likovima ustanka, neretko prostim borcima koji su učinili po koje veliko delo koje bi inače bilo pripisano njihovim starešinama. Nije li i to dizalo moral narodu i činilo sam narod junakom dostojnim svojih vođa. Višnjić je očito znao da je pogrešno opevati samo svoje vođe. Zato je detaljno opevao i turske zlikovce svih formata. Da bi ih upoznao nije se libio da ih lično pohodi i peva i njima, kao što je pevao i pred voždom. Hrabrost slepca je ponekad veća od hrabrosti onih koji vide, ali ne zato što je u pitanju kompenzacija već zato što njegova hrabrost  proističe iz drugačije formiranog karaktera, drugačijeg shvatanja vrednosti života i rano izgrađenog Višnjićevog smisla žrtvovanja za narod. Usled svega toga njegova hrabrost  je samo bivala veća od očekivane. Iz ratnih pohoda, a još više iz poseta Turcima Filip Višnjić se vraćao bez prstiju i sa brazgotinama po licu kada bi Turci spoznali da želi da ih upozna da bi ih potom mogao bolje da opeva mrtve.

POŠTO su se ustanici malo služili perom, velika je zasluga Filipa Višnjića što je živo i zanimljivo memorisao događaje, a Vuka Karadžića zato što je zapisao Višnjićeve stihove. 

No, u tim stihovima ima i podosta kritike na račun kukavičluka i grešaka srpskih glavešina. Zadugo još niko sem Višnjića neće tako slobodno izricati tako britke osude štetnog ponašanja lidera srpske revolucije 1804. godine koje Višnjić najčešće prati rečima "Šta činite, da vas Bog ubije ?".

Jedan od razloga za toliku Višnjićevu slobodu reči je sadržan i u demokratičnosti koja je krasila Prvi srpski ustanak. Milorad Panić - Surep dobro primećuje u svojoj studiji o Višnjiću da se tako o Milošu u Drugom ustanku ne bi smelo pevati.

Kada je u 67. godini života umro i sahranjen u svom sremskom selu, Filip Višnjić je već bio legenda, ali samo u narodu. Novi vladari Srba nisu mnogo marili za njega. Srmom okovane velike gusle Višnjićeve su istrulile zadenute za rog stare kuće, a gudalo koje je mamilo uzdahe i žarilo krv je prodato za par forinti.

Za Filipa Višnjića više nije bilo posla. Bajkoviti zadatak slepog dečaka iz Podrinja koji je on sam sebi zarana postavio bio je doveden do kraja. Srbija je bila dovoljno slobodna, a Srbi i živi i mrtvi jedni do drugih. Kada je zamukla njegova pesma ostao je samo njegov zavet Srbima da ne dozvole da se ni mrtvi više rastavljaju - "Neka je kost do kosti, deco!". Potom pomreše posle Višnjića brzo i iznenadno i sva njegova deca. Seljani Grka ih shodno Višnjićevom zavetu sahraniše tik pored njega. Njegove pesme su ostale da žive u čitankama. Da li i u glavama politički mislećih ?

SVAKA politika traži  žrtve. Ali, uglavnom uvek od drugih.  Primeri samopožrtvovanja političara i uopšte ljudi od vlasti su više nego retki i obično više predstavljaju iznuđene činove, nego akt njihove slobodne volje.  I kad se žrtvuju, ljudi od vlasti to rade uglavnom zato da bi dobili još više vlasti, ili da ne bi izgubili bar onu koju imaju.

Priča o Ivu od Semberije je potpuno obrnuta, o čoveku od vlasti koji se žrtvovao za narod, i to prost narod, i to ne za one kojima je bio vlast  - dragovoljno, bez ikakvog interesa, bez šansi da politički profitira.  Plemeniti Ivo od Semberije je mogao samo da izgubi, i to sve - vlast, ličnu slobodu, imetak. I izgubio ih je. Od svog naroda za života nije dobio ništa, posle smrti - čak ni dovoljno sećanja.

Priča o njemu i njegovom plemenitom gestu otkupa roblja po cenu lične žrtve, gesta koji je zadivio one njegove savremenike koji su umeli da cene ljudskost, pada u vreme Prvog srpskog ustanka.

Prema oskudnim, i istorijom zamagljenim podacima kojima raspolažemo, oborknez  Ivan Knežević je najverovatnije rođen 1760. u nahiji Bijeljinskoj, srcu plodne Semberije. Njegovo prezime ukazuje da je kneževska titula odranije krasila njegovu lozu, ali se ne da utvrditi koliko dugo. U svakom slučaju, u patrijarhalnim sredinama kakva je bila semberska, statusna prezimena se nisu mogla proizvoljno uzimati. U vreme događaja koji će ga učiniti i slavnim i jadnim, dostojnim prvo divljenja, pa onda sažaljenja, bio je oborknez, dakle  i formalno glavni među semberskim kneževima. 

UZDIZANjE REVOLUCIJE

FILIP Višnjić se nakon propasti ustanka skućio u Sremu među poštovaocima njegove pesme na Fruškoj Gori u selu Grk, gorak zbog kraha ustanka odbijao je da tu mirno živi, iako je po prvi put bio valjano skućen i najzad bio zajedno sa svojom decom, te je, i pored toga što je dobio taljige i konja da se izdržava, punih sledećih dvadeset godina, od 1813. pa sve do 1834. nastavio sa svojim putovanjima. Površnom posmatraču bi se moglo učiniti da je reč o lutanjima, a zapravo se radilo o nastavku guslarevog sna, o ponovnom udelu u povezivanju kostiju i tkiva razbijenog srpskog nacionalnog tela pomoću guslarsko-drumskih niti radi  uzdizanja posrnule srpske revolucije.

 SUTRA: HUMANOST KAO PREDUSLOV ZA SLOBODU JEDNOG NARODA 

Preporučujemo

Feljton

0 1

FELjTON - MUDRI SAVETI I UPUSTVA ZA MODERNIZACIJU SRBIJE: Procena Dositejeva je bila da ustanicima ne ide u račun kvarenje odnosa sa Bečom

31. 08. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije