INSTANT ISTORIJU ALBANCIMA PISALI I BEČ I VAŠINGTON: Falsifikati o prošlosti i nastajanju albanske nacije anglonemački politički projekat

KOSOVSKI Albanci su praistorijska nacija, za šta je Kurtijeva administracija prošle nedelje dala još jedan "nesporan dokaz" - poštansku marku sa fotografijom bronzane statue jarca iz 6. veka pre nove ere. Na njemu doduše ne piše "mejd in Iljirida", ali ceo zapadni svet je od američkog "rent-a-istoričara" Noela Malkolma naučio da su Albanci u stvari Iliri, prastanovnici Balkana. Mada u Prištini tvrde da su Albanci sa Kosmeta Dardanci, potomci Dardana koji je po helenskoj mitologiji sin Zevsa i Atlantove kćeri Elektre.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Iz toga sledi, kao što piše i u prištinskim školskim udžbenicima, da su stari Grci ovaj mit ukrali od kosmetskih Albanaca, koji su Pelazgi, prastanovnici Balkana, još stariji od Ilira iz Albanije. Istine radi, apsolutno nikakvih materijalnih dokaza o prisustvu albanskih plemena nema na prostoru Kosova, Metohije i uopšte stare Srbije pre kraja 17. veka, ali utoliko gore po dokaze.

Foto: Printskrin, Vikipedija

- U nastavnim udžbenicima Kosova i Albanije se Albancima priznaje poreklo od Ilira. Udžbenici istorije na Kosovu navode da su Pelazgi bili najstarije stanovništvo Balkana, a Iliri njihovi potomci. Oni se predstavljaju kao nesporni preci Albanaca i domaćeg stanovništva na prostoru Balkana, koji su nastanjivali gotovo celu teritoriju bivše Jugoslavije... Za razliku od Slovena, odnosno Srba, koji su došli u ove krajeve mnogo kasnije - piše u studiji Škeljzena Gašija "Istorija Kosova u školskim udžbenicima istorije Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije".

"Titonostalgičari" ne vole podsećanje da su sličnu "istoriju" u SFRJ, po programima iz Ebcer-hodžine Tirane, učili kosmetski Albanci. Veliki broj njih je kolonizovan na teritoriju srpske pokrajine tokom italijansko-nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, a to se nastavilo i posle 1945. kada je Broz nameravao da pokloni KiM Albaniji. Kao deo tog programa je narod Šiptara, koji je sebe nazivao tim imenom, službeno preimenovan u Albance. Time se insinuiralo da su Kosovo i Metohija deo države koju su njeni stanovnici zvali Šćiperija, a fašistička Italija ju je posle okupacije nazvala Albanija. Ovo ime, kao i albanska nacija i granice "velike Albanije" smišljeni su u Austrougarskoj posle Berlinskog kongresa. Istorijska vertikala je očigledna, samo su se nosioci velikoalbanske ideje i falsifikatori istorije smenjivali.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Posle pada Berlinskog zida koji je najavio raspad Jugoslavije pojavio se niz anglosaksonskih revizionista istorije koji su u svojim tendencioznim studijama prevrednovali Berlinski kongres, balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat. Sada je jasno da su Noel Malkolm, Robert Donja, Džastin Makarti, Miranda Viker, Tima Džuda, Denis Hapčik, Mark Mazover, dobili od političkog establišmenta zadatak da "kreativno pristupe prošlosti", odnosno promene njenu interpretaciju u skladu sa ciljevima kolektivnog Zapada u novom "pohodu na Istok".

- Očigledno je da su istoričari ove grupacije napustili Tacitovo načelo "bez strasti i pristrasnosti" i Rankeov princip da istoričar treba da opiše događaj istinito, onako kako se zaista desio. Tu matricu dopunjenu metodološki nedopustivim postulatom o osavremenjivanju prošlosti primenili su i u slučaju Velike istočne krize i Berlinskog kongresa upravo zadojeni stereotipima o tome da su Srbi oduvek želeli i imali politički program o stvaranju nekakve velikosrpske državne tvorevine - konstatovao je istoričar dr Aleksandar Rastović.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Najveće ogorčenje srpskih naučnika izazvala je druga knjiga Noela Malkolma "Kosovo: kratka istorija" objavljena 1998. u SAD kao propagandna priprema za NATO agresiju na Srbiju. Prva knjiga "Bosna: kratka istorija" napisana je kao opravdanje za američku agresiju na Srbe u BiH.

- Ovom izrazito pristrasnom studijom Malkolm je razvejao svaku sumnju da je objektivan istraživač. Knjiga je tipičan primer selektivnog i krajnje restriktivnog korišćenja istorijske građe i literature. Ona nije naučno delo, već običan politički pamflet, odnosno kako je dr Slavenko Terzić sa pravom primetio, "politički memorandum - elaborat napisan za neku međunarodnu konferenciju radi rešavanja albanskog pitanja i stvaranja Velike Albanije". Knjiga je štampana kako bi se opravdala jedna politika čiji je cilj bio da se ospori srpsko pravo na Kosovo i Metohiju i "naučno" potkrepi albansko pravo na ove oblasti - zapisao je dr Rastović.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Istorijski institut je reagovao i već 1999. objavio zbornik u kome je argumentovao demantovao Malkolmove laži, ali njegovo delo je na Zapadu, pre svega u anglosaksonskoj javnosti, prihvaćeno kao sušta istina jer su ga preporučivali i promovisali Ričard Holbruk, Pedi Ešdaun, Majkl Fut i slični akteri agresije na Srbe.

Kosmetski Albanci danas slave Noela Malkolma kao oca "nacionalne istorije", ali pravi tvorci su u Beču. Habzburške diplomate su posle Berlinskog kongresa odlučili da na istorijskim falsifikatima formiraju sintetičku naciju koja je trebalo da spreči izlazak Srba, Italijana ili Grka na današnju albansku obalu. Da to nije bio lak posao svedoči bečki Memorandum o Albaniji koji su 1896. kao akcioni plan za formiranje albanske nacije sastavile eminentne diplomate sa velikim iskustvom na Balkanu, kakvi su bili Ipen i Kalaj. Taj tajni dokument je tek 2006. otkrila bugarska istoričarka Teodora Toleva u dinastičkom, dvorskom i državnom arhivu u Beču.

Foto: Printskrin, Vikipedija

- U skladu sa arhivskim izvorima, možemo izneti tvrdnju da krajem 19. i početkom 20. veka albansko stanovništvo još ne čini naciju. U naseljenim jezgrima ono živi izolovano, ljudi se jedva poznaju, osim kad ratuju među sobom, mogućnosti komunikacije i zbližavanja su praktično nikakve. Postoje dva glavna dijalekta, ali se toliko razlikuju da se govornici međusobno teško mogu sporazumeti - zapisala je dr Toleva.

Memorandum navodi da ne postoji ni jedinstven pisani albanski jezik, već više od dvadeset transkripcija dijalekata, koji se međusobno razlikuju i da procenat pismenih Albanaca 1896. ne dostiže ni dva odsto. Zato je Beč morao da organizuje propagandiste-pripovedače, pre svih katoličke misionare jezuite i franjevce koji su pripadnike arbanaških plemena učili njihovoj istoriji koju su napisali habzburški istoričari u skladu sa državnim interesima.

- Albanci su pripadnici različitih veroispovesti: islama, pravoslavlja i katoličke vere. Među njima ne postoji nikakvo nacionalno osećanje, ne uviđaju postojanje zajedničkih interesa, nisu jedni sa drugima solidarni - zaključila je dr Toleva 2008. u doktorskoj disertaciji odbranjenoj na Univerzitetu u Madridu.

Zbog naučne vrednosti ona je ubrzo objavljena kao knjiga "Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije, 1896 -1908" prvo na španskom, zatim bugarskom, nemačkom, srpskom, grčkom i albanskom. Nažalost, dr Toleva je prerano umrla od galopirajuće opake bolesti, njena istraživanja niko nije nastavio, a knjiga nije prevedena na engleski, možda zbog toga što bi srušila kulise anglosaksonskih istorijskih falsifikata, po bečkoj mustri, na kojima je utemeljena agresija na Srbiju 1999. i nastavak puzajućeg procesa stvaranja "velike Albanije".

Foto: Printskrin, Vikipedija

Bečki Memorandum iz 1896. u kome je konstantovano da albanska nacija ne postoji svedoči i da habzburško falsifikovanje istorije, koje je započelo decenijama ranije nije davalo željene rezultate iako je u njega mnogo ulagano. U Memorandumu se navodi da je to posledica karaktera albanskih plemena, odnosno njihovih vođa koji nisu lojalni nikome osim sopstvenom materijalnom interesu.

Oni nisu ni znali da pročitaju putopis "Srbija, zemlja i narod" iz 1875. u kome je habsburški istoričar Konstantin Jireček zapisao da je nepostojeći albanski jezik "prajezik, najstariji na Balkanu", ni druge radove u koje je unosio falsifikate o Albancima kao "najstarijem narodu na poluostrvu".

- Jireček je ostavio iza sebe delo od izuzetne naučne vrednosti, ali je iznad svega bio u službi svoje države, Habzburške monarhije, dok je istraživao istoriju naroda koji su bili u interesnoj sferi Carstva. Beč se istovremeno sa drugim velikim silama žestoko nadmetao za uvlačenje u svoju interesnu sferu novih država na Balkanu. Važan deo te kampanje bilo je nametanje "kulturnog koda" koje su u budućnosti te nacije trebale da prihvate kao svoj - objašnjava istoričar Borisav Čeliković.

IPEN GLAVNI FLASIFIKATOR

JEDAN od najvažnijih falsifikatora albanske istorije bio je Teodor Ipen, jedan od autora bečkog Memoranduma o Albaniji, koji je 1887-1891 bio austrougarski vicekonzul u Pljevljima. U svom putopisu on je zapadnoj publici objašnjavao kako je moguće da su Albanci najstariji narod Balkana, a da o tome nema materijalnih tragova: "Početkom naše ere, cela Raška bila je naseljena ilirskim tj. albanskim plemenima. Pristigli Sloveni potisnuli su ih, međutim, nazad u planine albanskih Alpa i Šare. Kada su Srbi iz Raške potom poraženi od Turaka, Albanci su se priključili njihovim operacijama protiv Srba i započeli da nadiru iz planina na Rašku. Već u 17. veku nalazimo albanska naselja na Kosovu polju i kod Mitrovice". Iste falsifikate je kao pripremu NATO agresije koristio Malkolm.

IDEJE PREUZEO I TREĆI RAJH

ČELIKOVIĆ naglašava da je Ipenovo delo slika kontinuirane politike koja je vođena od Berlinskog kongresa, na kome je napravljena nova karta Balkana. Tada su se kristalisali politički i geostrateški pogledi Habzburga na Balkan i njihove interese na poluostrvu. Posle Prvog svetskog rata i pada Habzburške monarhije te ideje je preuzela Nemačka kroz Treći rajh, a zatim i obnovljena i ujedinjena Nemačka posle pada Berlinskog zida, naglašava Čeliković.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije