SRCE MOGA OCA MOŽDA KUCA U NEKOM DRUGOM: Potresne ispovesti dece otetih na KiM, pre četvrt veka, koji su odrastali u traganju za roditeljima

ZOVEM se Milica Vukmirović, moj otac Dragan kidnapovan je 22. juna 1998. Imam dva starija brata i majku. U momentu kada je nestao, imala sam 10 godina, a braća 13 i 14. Ne možete detetu od 10 godina da objasnite da je neko otet. Do tada sam mislila da se otimaju samo materijalne stvari. Ni danas mi nije jasno kako može da se otme živo biće, čovek.

СРЦЕ МОГА ОЦА МОЖДА КУЦА У НЕКОМ ДРУГОМ: Потресне исповести деце отетих на КиМ, пре четврт века, који су одрастали у трагању за родитељима

Arhiva

Milica je jedna od dece ljudi čiji su roditelji kidnapovani tokom 1998. i 1999. godine na KiM, a koja je govorila za podkast "Oteta istina - Put odrastanja i traganja potomaka žrtava za istinom i pravdom", koji je pokrenulo Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih na KiM. Pedeset priča ovih ljudi objavljeno je prošle nedelje u trećem tomu monografije "Oteta istina". Kako se na promociji čulo, 567 porodica sa KiM i danas živi u neizvesnosti jer ne zna kakva je sudbina njihovih sinova, očeva, braće...

- U momentu kada je nestao, otac je imao samo 41 godinu. Najvrednije što je ostavio iza sebe za tako kratko vreme koliko je bio sa nama, jeste to što je zajedno sa majkom napravio dobar koren za naše odrastanje i sazrevanje. Rano smo shvatili šta je potrebno da se bude dobar čovek. Ubeđena sam da je ponosan tamo gde je. Tokom odrastanja čula sam razne priče: da postoje masovne grobnice koje su spaljene, pa Žuta kuća... Ni danas ne znam da li srce mog oca kuca u nekom drugom. Koliko god da se trudite da živite normalno, to nije normalan život - primećuje Milica.

Dragan Vukmirović otet je sa radnog mesta - sa kopa Belaćevac. Njih petorica, tri Srbina i jedan Albanac, krenuli su autom na zadatak, kada ih je zaustavila paravojska i legitimisala. Albanca su pustili, a trojicu Srba sa povezom preko očiju odvezli u nepoznatom pravcu.

- Dobra stvar je to što se braća i ja sećamo oca. Ima dece koja svoje roditelje nisu upoznali. Nemam puno njegovih slika, a jednu na kojoj su on i majka na dan venčanja nosim svuda sa sobom. Našla sam i jedno pismo iz vojske mojoj tetki, njegovoj najstarijoj sestri, 1978. Njegov rukopis i potpis najvrednija su stvar koju imam. Ne možemo da odemo na groblje, odnesemo cveće, isplačemo se. Ipak, svojoj deci pričaćemo o njemu, ne sme biti zaboravljen - kaže Milica.

I Trifun Gojković iz Kosova Polja na istom kopu istog dana ostao je bez oca Filipa. Veče pre toga, sa njim je ispratio starije brata i sestru na more, sa stricem. Otac se spremao da na dan-dva ode sa najmlađim sinom na selo. Trifun je imao devet godina, sestra 20, brat 16, a otac 46.

- Za mene je i dan-danas sve što se desilo nerealno. Majka je prva saznala da je otet. Bio sam kod kuće kad su je dovezle kolege. Predstavili su da je boli glava. Počeo je narod da se skuplja. Živeli smo među komšijama Srbima i Albancima. Otac je odrastao u selu gde je većinsko albansko stanovništvo. Družio se sa njima, delio hleb, loptu, radio sa njima. Znao je albanski, jer su mu to bili drugari. U vreme kad je nestao, Srbi i Albanci u našoj okolini i dalje su pili zajedno kafu, obrađivali zemlju. Rat još nije počeo. Nije bilo nikakvog logičnog objašnjenja zašto bi neko oteo čoveka sa radnog mesta. Tog dana su se tu ponovila još dva kidnapovanja. Oteto je još šest Srba, ukupno devet - priča Trifun.

Nekoliko dana nije znao šta se desilo, a onda su došli brat, sestra i stric sa mora. Video je sestru kako pada u nesvest, brata kako istrčava, strica koji sve lomi po garaži. Majka je bila polusvesna.

- Nikada te scene neću zaboraviti. Kada ljudi umru, znate im sudbinu i poslednje dane, tako ih pamtite. Kada je neko kidnapovan, ništa ne znate. Stalno se pitate kakvi su mu bili poslednji dani, šta je doživeo, kako je završio? Iako se nadamo da je možda još živ, posle svega što se dešavalo na KiM, to je malo verovatno. Ali u kojim je onda mukama stradao? Ako neko može da otme čoveka sa radnog mesta, šta je onda sve sposoban da mu uradi - pita se Trifun.

POTRAGA

U MRTVAČNICI u Prištini nalazi se još oko 300 neidentifikovanih posmrtnih ostataka, od čega oko 80 srpske i nealbanske nacionalnosti. Od oko 570 nealbanaca čija je sudbina na KiM nepoznata, srpska Komisija za nestale potražuje još 490.

Za "Otetu istinu", prvi put posle više od dve decenije, svedočio je i Nemanja Milić, koji je u Prištini ostao bez babe i dede, Leposave i Miloša Mikića. Kidnapovani su iz svoje kuće, na Vranjevcu, 29. juna 1999.

- Otišli su na Vranjevac da pokupe stvari, otac je pošao da im pomogne, ali se u jednom trenutku, kad je počeo da pada mrak, vratio i rekao da situacija gore nije dobra. Deda je bio tvrdoglav i ubeđen da ih niko neće dirati jer nikad nikome ništa nažao nisu učinili. Zvali smo ih uveče telefonom, ali se niko nije javljao. Postalo je sumnjivo. Od tog trenutka gubi im se svaki trag. U toj kući se zadesio i ujnin otac Toma, koji je nestao zajedno sa njima. Kada su moji otišli gore u kuću, zatekli su sve ispreturano, tragove razvaljenih vrata, razbacane slike na sve strane. Shvatili su da su kidnapovani. Posle toga smo rešili da izbegnemo u Crnu Goru. Bili smo među poslednjim Srbima koji su se našli na prištinskoj autobuskoj stanici. Brat i ja gledali smo autobuse koji pristižu i iz njih izlaze ljudi u crnim uniformama. Bili su to pripadnici OVK. Roditelji su nam okretali glavu - seća se Nemanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

KAKVA BOMBA U BANJALUCI! Borac doveo najveću ikonu bosanskohercegovačkog fudbala