PREMINULA TRAGAJUĆI ZA SUDBINOM RODITELJA: Svedočanstva 50 članova porodica otetih i kidnapovanih sabrana u trećem tomu "Otete istine"

VEĆ četvrt veka 567 porodica sa Kosova i Metohije živi u neizvesnosti jer ne zna kakva je sudbina njihovih sinova, očeva, braće... Pedeset članova porodica otetih i kidnapovanih svedočili su kroz ispovesti o nestanku svojih najbližih u monografiji, trećoj po redu, "Oteta istina - put odrastanja potomaka žrtava i traganja za istinom i pravdom".

Pres centar UNS

Knjiga je izašla u organizaciji Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na KiM.

Verica Tomanović, predsednica Udruženja, konstatovala je da su se godine neizvesnosti i izgnanstva odrazile na zdravlje članova porodica kidnapovanih, pa mnogi više nisu među živima. Nedavno je preminula i jedna od autorki monografije, Vesna Radovanović, ćerka otetih Zorke i Milorada iz Đakovice. Umrla je u 34. godini, ne dočekavši da sazna sudbinu svojih roditelja.

- Borimo se ne samo za pravdu i istinu o nestalima, već i za očuvanje našeg dostojanstva, jer mnogi žive u teškim uslovima. Knjiga je ujedno slika i vremena u kom živimo, bez istine, pravde, empatije. Žrtva uvek ima pravo na istinu, ma koliko bolna bila - rekla je Tomanović, podsetivši na zahtev porodica da se donese Zakon o nestalima.

Dragana Adžančić, ćerka je otetog Petra, unuka kidnapovanog Duška i bratanica nestalog Zorana Adžančića, i član Odbora mladih Udruženja porodica kidnapovanih. Dragana je imala samo osam meseci kada je njenog oca, jednog od devet radnika u rudniku uglja Belaćevac kod Obilića, kidnapovala OVK, 22. juna 1998. Niko od njih nije pronađen.

Dragana je kazala da bake, deke ili roditelji mnogih od njih više nisu živi ili su u međuvremenu oboleli:

- Zato smo želeli da preuzmemo od njih teško breme i istupimo mi, mladi, pred donosioce odluka. Trudili smo se da tokom godinu dana snimimo i zabeležimo ovih 50 svedočenja.

Pres centar UNS

Dragana Marinković, ćerka je kidnapovanog Gorana Marinkovića iz Gračanice, i članica Odbora. Goran je otet na putu Priština - Gnjilane 1999. Dragana je tada imala tri godine, a njena sestra Tamara sedam meseci. Kako je ranije svedočila njihova majka Silvana, najteže joj je bilo kada deca plaču jer im "tata nije čestitao rođendan".

Dragana je konstatovala da je ova monografija "živi testament dubokog bola":

- Svaka priča podsetnik je na život naših najmilijih, ali i podsetnik na važnost empatije i solidarnosti. Imamo moralnu obavezu da svedočimo o njihovim životima i sudbinama. Neka ova knjiga bude svetionik ka istini i pravdi i most između prošlosti i budućnosti.

Slobodan Stevanović, otac otetog Vlastimira Stevanovića, član Udruženja, ispričao je da je njegov sin, rođen 1970. godine, kidnapovan 12. juna 1999. Bio je mobilisan i radio kao konobar za Vojsku Jugoslavije:

- Bio sam u selu Dojnice, kad je naišao čobanin. Kaže: "Ja danas ne puštam stoku. Došla vojska (OVK, prim. aut.), svud ih ima." Dok smo razmišljali šta ćemo, stigao je neki čovek da najavi da će proći vojska kroz selo ka Prizrenu. Veći deo nas se pokupio i krenuo na traktorima iz sela, jedan sa bebom od dva meseca. Istovremeno, naš sin je trebalo da pođe ka nama da nam donese namirnice, ali smo se mimoišli. Kad smo stigli do Prizrena, saznali smo da su nam sina kidnapovali u Skorobištu i uzeli mu kola. Molio sam, ali naša vojska nije smela ništa, jer je već stigao KFOR. U KFOR-u su mi prvo rekli "videćemo", a posle "ne možemo ništa da uradimo". U međuvremenu su se neki ljudi uselili u sinovljev stan, u Prizrenu, mladi bračni par. U selu iz kog smo pobegli, oteto je 17 ljudi, mlađih i starijih, nepokretnih... Do danas ne znamo pravu istinu šta se sa našim sinom dogodilo.

Inače, i sam Slobodan, kako je ranije svedočio, bio je uhapšen dok je tražio Vlastimira i preživeo je veliko batinanje, da bi ga KFOR na kraju oslobodio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije