ŽRTVE BIROKRATSKOG ETNIČKOG ČIŠĆENJA: Ni posle tri decenije, u Sloveniji nije rešen problem izbrisanih iz Srbije i BiH

POLOVINA je otišla u samoizolaciju i tavorila bez papira u "deželi", dok su ostali napustili zemlju podno Triglava i pokušli da stvore dom na drugom mestu.

Damjan Zibert

Bezbroj je onih koji su zbog administrativnog nasilja slovenačke države doživeli tužnu sudbinu, pa su skončali u bedi, a neki su, čak, u očaju podigli ruku na sebe.

Sudbine ovih ljudi pokušao je da sabere Andraž Rožman, slovenački pisac i novinar, koji je boravio tokom maja u Srbiji i bavio se izbrisanima, o kojima piše knjigu. Kako objašnjava, brisanje je akt slovenačke države koja je, 26. februara 1992. godine, izbacila 25.671 osobu iz registra stalnog stanovništva.

- Otprilike polovina tog broja ostala je u Sloveniji bez statusa, dok ju je polovina napustila, jer im je onemogućen normalan život. Danas je većina onih koji su ostali dobila nazad status, iako je to trajalo mnogo godina, dok ga gro onih koji su morali da odu - nema. Rasuti su po zemljama bivše Jugoslavije i Evrope. Neke od njih je slovenačka policija deportovala - kaže Rožman za "Novosti".

Izbrisani su izgubili sva prava koja imaju stalni stanovnici - pravo na rad i platu, socijalno osiguranje, zdravstvenu zaštitu, stambeno pravo... Među njima su bili samo građani republika bivše Jugoslavije (najviše BiH i Srbije), koji su do tog momenta imali prebivalište u Sloveniji, ali ne i stanovnici drugih zemalja, poput Italije, SAD, Nemačke...

Bojan Kovačević

- To je bila diskriminacija po nacionalnoj osnovi i birokratsko etničko čišćenje - nastavlja Rožman. - Evropski sud za ljudska prava u Strazburu opisao je brisanje kao masovno kršenje ljudskih prava. Dakle, činjenica je da su izbrisani stanovnici iz republika bivše Jugoslavije. U Srbiji živi mnogo njih i znam da je godinama unazad postojalo udruženje u Beogradu, koje je, prema mojim informacijama, imalo više od 700 članova.

Knjigu, koja bi, kako kaže, mogla da se svrsta i u publicistički roman, počeo je da piše pre dve i po godine. U međuvremenu je troje izbrisanih koji su mu ispričali svoju priču - umrlo. Među njima i Mile Ćulibrk, poznat u Beogradu po kiosku "Prava pljeskavica", u Takovskoj ulici.

- Zauvek će mi ostati u sećanju kada me je pre dva leta odveo na Dunav, u Višnjicu, gde mi je uz celodnevno roštiljanje ispričao svoju priču - kaže slovenački autor.

Pripremajući rukopis, razgovarao je sa više od 40 ljudi, a intervjui su trajali po nekoliko sati.

- Sklon sam da pišem o ljudima sa margine i uvek se pitam kako da ispričam priču a da njihov glas bude što autentičniji. Tako sam došao do odluke da ih što više slušam, a sebe gurnem u drugi plan. Bilo mi je zanimljivo to što je nekoliko ljudi oklevalo da progovori, ali su se na kraju osećali katarzično. Duboko su me dirnule priče dece izbrisanih, kao i izbrisane dece, koje pokazuju težinu transgeneracijske traume. Oni ukazuju na to kako je nacionalizam u kombinaciji sa brisanjem uništio njihovo detinjstvo.

Iako mu je teško da izdvoji samo jednu, Rožman se na kraju ipak opredelio da sa nama podeli priču Zorana Tešanovića, koji je brisanjem bačen u beskućništvo. Poslednjih godina živeo je u prikolici na periferiji Ljubljane, bez struje i vode, a bio je lošeg zdravlja i teško se kretao. Nekoliko humanitarnih organizacija mu je pomagalo, ali nije mogao da ode u dom za stare jer nije imao prebivalište (oduzeto mu je brisanjem).

- Nastavio je da živi u prikolici, a jedne hladne zimske noći u njoj je i umro, kada se zapalila. Požar je verovatno izazvao gas. Da je imao redovan status, to se ne bi desilo, jer bi mogao da živi u domu, gde bi dobio adekvatnu negu. Priča pokazuje da je problem brisanja daleko od rešenog. Posledice su i dalje velike i tragične. Mnogi od izbrisanih su završili u nehumanim uslovima, mnogi su umrli, neki izvršili samoubistvo. Znam i za slučaj da je slovenačka država deportovala jednu osobu u ratno područje, gde je ubrzo ubijena! Brisanje je rastrglo mnoge porodice. U mešovitim brakovima dešavalo se da jedan od supružnika bude izbrisan, a drugi ne. Posle 30 godina vidite gde je to dovelo ljude - zaključuje Rožman, i dodaje da brisanje još ima neverovatne posledice i na izbrisane i na njihove porodice.

Ove priče su toliko potresne, da mu se, kaže, nekoliko puta desilo da više ne može da piše, već mora da ustane od stola i prošeta ili radi nešto drugo.

- U prethodne dve knjige pisao sam o izbeglicama i duševnim nedaćama, ali ništa me nije toliko dirnulo kao priče izbrisanih - naglašava naš sagovornik, koji je u Beogradu boravio na rezidenciji za pisce u okviru međunarodnog projekta koji vodi Traduki, kao gost KC Grad.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije