Društvo

PALIKUĆE IZ 90-TIH OPET PALE BALKAN: Rezolucija o Srebrenici tempirana na godišnjicu osnivanja Haškog suda i pokretanja postupaka protiv Srba

Boris Subašić

26. 05. 2024. u 18:14

GLASANjE o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN je tempirano u vreme dve važne godišnjice: osnivanja Haškog tribunala (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju - MKSJ) krajem maja 1993. i pokretanja njegovih prvih istraga ratnih zločina na području bivše SFRJ u isto vreme 1994. godine.

ПАЛИКУЋЕ ИЗ 90-ТИХ ОПЕТ ПАЛЕ БАЛКАН: Резолуција о Сребреници темпирана на годишњицу оснивања Хашког суда и покретања поступака против Срба

Meta istražitelja, koji nisu izlazili na teren bili su Srbi, na osnovu filtriranih (dez)informacija koje su dobijali od službi zapadnih zemalja i kontrolisanih medija.

Simbolici tu nije kraj: satanizaciju Srba koristio je kao predizborno oružje pre tri decenije u predsedničkoj kampanji Klinton, kao što je danas koristi njegov bliski saradnik Bajden.

To što se Nemačka pojavila kao pokrovitelj rezolucije o Srebrenici o kojoj je maštao pokojni Alija Izetbegović, podudara se sa ulogom Berlina devedestih kao "palikuće" Jugoslavije, posle čega su SAD imale opravdanje da se pojave u ulozi "vatrogasca" tvrdeći da bacanjem bombi na "genocidne" Srbe gase ratni požar.

Ni tu nije kraj podudarnostima: od maja 1993. do maja 1994. arhitekta Haškog tribunala Šerif Basiuni (Egipćanin naturalizovan u SAD, stručnjak za šerijat koji je medijski promovisan u eksperta za međunarodno pravo) sakupio je, bez posete terenu, hiljade strana navodnih "dokaza" protiv Srba iz Hrvatske i BiH, koji su predstavljeni "kao marionete Srbije, nalogodavca zločina u bivšim jugoslovenskim republikama", naročito onih koji se - nikada nisu dogodili.

Stalna predstavnica Nemačke u Ujedinjenim nacijama Antje Lendertse u UN predstavlja nacrt Rezolucije o genocidu u Srebrenici

Basiuni je promovisan u stručnjaka za krivično pravo kada je američkom Kongresu predstavio logički i pravno besmislen termin "lokalnog genocida" za dokazivanje genocidnosti Srba u Hrvatskoj i BiH, mnogo pre Srebrenice. Sa Basiunijevim "izumom" kao skrivenim adutom SAD su u maju 1993, u Savetu bezbednosti UN iznudile stvaranje ad-hok tribunala za bivšu Hugoslaviju, iako to nije imalo nikakvo utemeljenje u dokumentima UN i međunarodnom pravu. Agresija NATO na SRJ 1999. je uklonila sve sumnje u istinski zadatak MKSJ.

- Kad tužiteljka Arbur otvara istragu to čini zato što smo joj to dopustili. Nije joj Milošević dao vizu da ide na Kosovo da istražuje. Ako njenom sudu, kao što želimo, bude dopušten pristup, biće to zahvaljujući NATO, on je prijatelj Tribunala. Zemlje članice NATO-saveza su te koje su dale potrebna finansijska sredstva za pokretanje tog suda. Budite sigurni da smo mi i Tribunal jedno te isto, želimo da se ratnim zločincima sudi i siguran sam da će Luiz Arbur, kad ode na Kosovo i razmotri činjenice, optužiti samo osobe srpske nacionalnosti i nikoga drugog - rekao je 17. maja portparol NATO Džejmi Šej na konferenciji za medije.

Stručnjak za šerijat medijski promovisan u stručnjaka za krivično pravo

Toni Bler, tadašnji premijer Velike Britanije, bio je još oštriji: "Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva!".

Ozbiljni zapadni vojni stručnjaci i pravnici su sagledavajući informacije sa prostora bivše Jugoslavije negirali tvrdnje o zločinačkim postupcima Srba i genocidnim namerama, kojima su javnost zasipali zapadni političari i mediji, promoteri američkog "novog svetskog poretka". Pobedili su ovi drugi, a akademik dr Smilja Avramov je upozoravala: "Osobenost novog oblika dominacije ne počiva na fizičkom zaposedanju teritorija, već u kontroli, uz pomoć najsavremenije tehnologije. Sam koncept kontrole obuhvata sve operacije: političku, vojnu, diplomatsku, ekonomsku. Ekonomski element zapravo se svodi na neograničenu ekspanziju američkog kapitala. Glavna poluga u realizaciji novog svetskog poretka je informativno-propagandna industrija, sa mrežom kontrolisanih medija širom planete".

Posle medijske pripreme u kojoj su Srbi predstavljeni kao rođeni zločinci bilo je potrebno samo postaviti prave osobe za tužioce Haškog tribunala koji će optužbu formalizovati. Taj posao su obavile veoma ambiciozne žene, koje su lične frustracije sadistički iskaljivale na srpskom narodu.

O tome je u svojoj knjizi "Mir i kazna" svedočanstvo ostavila Florens Artman, portparol Karle del Ponte, koja je nasledila Luiz Arbur na poziciji glavnog haškog tužioca. Artmanova, i sama ostrašćena mržnjom prema Srbima, opisuje kao svedok događaja svađu između Karle del Ponte i njenog zamenika Grejema Bluita, posle nakaradne presude generalu Radoslavu Krstiću za "genocid" u Srebrenici, na kojoj se temelji i upravo usvojena rezolucija u UN. Zahvaljujući ovom svedočanstvu, očigledno je da su u Hagu bili svesni da se tamo odigrao ratni zločin koji je proglašen genocidom iz političkih razloga.

- U avgustu 2001. MKSJ je nazvao pokolj u Srebrenici genocidom na suđenju generalu bosanskih Srba Radislavu Krstiću, zapovedniku Drinskog korpusa, najvažnijoj vojnoj sili uključenoj u krvoproliće u julu 1995. Karla del Ponte razmatra, dakle, mogućnost da Miloševića optuži za genocid za Srebrenicu, ali i za nekoliko drugih opština u Bosni gde je etničko čišćenje poprimilo razmere genocida... "Nemamo dokaza za genocid", tvrdi Bluit koji odbija svaku vezu između pokolja u Srebrenici i vlasti u Beogradu...

Florens Artman je i sama završila pred haškim sudom kada je nepažnjom otkrila haške prljave nameštaljke

Karla del Ponte odvraća: "Morali ste otvoriti istragu 1994, to je prva stvar koja se morala učiniti!" Nakon završetka sastanka ona dobacuje svojim savetnicima: "Mogu oni da nastave sa svojim lukavstvima, ali neću odustati od genocida..." Dvadeset trećeg novembra 2001. Milošević je formalno optužen za genocid, saučesništvo u genocidu i za zločine protiv čovečnosti zbog njegove lične odgovornosti za zločine koje su počinili bosanski Srbi, između ostalog u Sarajevu i Srebrenici. Tužilaštvo je tada bilo u mogućnosti da zatraži od Suda da spoji sve postupke otvorene protiv Miloševića kako bi se organizovalo vođenje jedinstvenog procesa. Jer "srpski zločini u Hrvatskoj 1991, u Bosni od 1992. do 1995. i na Kosovu od 1998. do 1999. deo su jedne te iste politike kojoj je cilj da terorom zauvek isteraju nesrpsko stanovništvo iz područja koja osvoje ili priželjkuju srpske snage" - zapisala je Florens Artman.

General Radoslav Krstić je 2001. osuđen po definiciji "lokalnog genocida".

- Presuda je zanimljiva kako u pogledu načina razmišljanja o pitanju krivice tako i u njoj iznetom stavu na koji način je potrebno tumačiti osnovne aspekte Konvencije o genocidu. Sud, na primer, zaključuje da general Krstić nije planirao ubistva u Srebrenici niti je on sam učestvovao u masakrima, niti je bio odgovoran za ono što se dogodilo u ranijim fazama. Štaviše, sud navodi da inicijalno nije postojala namera za ubijanjem svih muškaraca sposobnih da nose oružje, kao ni za deportacijom bošnjačke populacije. Navodi se i to da su neke žrtve ubijene u borbi, iako ne postoje nikakvi podaci o brojkama. Ukupan broj žrtava nije bio potvrđen, ali isti prema stanovištu suda iznosi negde između 7.000 i 8.000 ljudi - navodi ugledni pravnik, profesor Kjel Magnuson sa Univerziteta u Upsali, čija je profesionalna kritika razobličila tribunal.

To, naravno, nije spaslo generala Krstića koji je upućen na izdržavanje 35-godišnje kazne u britanski zatvor Vejkfild, gde mu je u maju 2010. grupa zatvorenika-muslimana žiletom prerezala grkljan i nekoliko puta ubola u glavu. Britanski mediji su to predstavili kao "osvetu" za Srebrenicu, a među napadačima je istakla "ilegalnog imigranta iz Hrvatske, Albanca Indrita Krasnićija" koji služi doživotnu kaznu zbog grupnog silovanja i ubistva 16-godišnje devojčice u Engleskoj.

U sličnom britanskom zatvoru na ostrvu Vajt, okružen najgorim kriminalcima, tamnuje danas prvi predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, osuđen za nepostojeći genocid nad Bošnjacima, konstruisan na osnovu zločina u Srebrenici.

O sudbini Srba, haških osuđenika, upečatljivo svedoči upravo slučaj generala Krstića koji je čudom preživeo jezivi atentat. On je upućen na izdržavanje ostatka kazne u Poljsku, gde je ostao do isteka maksimalnog roka koji u toj državi pojedinac može da bude u zatvoru. Poljaci su zbog njegovog vladanja, godina i teškog zdravstvenog stanja tražili od Haga da ga oslobode, ali tužilaštvo se tome oštro usprotivilo i vraćen je da robija u Sheveningenu. Naslednik tribunala, takozvani Mehanizam, sa ciničnim i ponižavajućim obrazloženjima odbija pokajničke molbe ovog starog, bolesnog i obogaljenog čoveka za ranije uslovno otpuštanje. Krstić će, sudeći po tome, tek 2033. u svojoj 85- godini biti oslobođen, ako do tada bude preživeo.

Od posetilaca i branilaca haških osuđenika mogu se čuti i strašnije priče, ali uvek uz molbu da se ne navode detalji, jer se pokazalo da svaka urgencija dovodi do još goreg tretiranja zatvorenika. Advokati sa kojima smo razgovarali kažu da je njihovim branjenicima u praksi ukinut tretman koji zatvorenicima garantuju dokumenti UN.

- Nema to veze sa pravom, Tribunal je preki sud NATO koji završava posao započet u ratovima. Tretman Srba ne zavisi od pravnih normi, već od međunarodne političke klime, a ona se jasno vidi i u rezoluciji o Srebrenici GS UN. Srpski osuđenici su sužnji u neprijateljskim zemljama, a Tribunal im ukinuo čak i pravo da posle dve trećine odslužene kazne podnesu molbu za uslovno oslobađanje. U stvari, Tribunal je tu molbu uslovio priznanjem svih dela za koja su optuženi, a koje osuđeni nisu priznali, što je pri donošenju presude uzimano kao otežavajuća okolnost. Upravo zbog toga su oni i dobijali teže kazne. Ti ljudi neće da priznaju ono što nisu učinili i što bi optužilo njihov narod, a praksa je pokazala da ni oni koji su priznali sve optužbe, time nisu ništa postigli, tj. nije im umanjena kazna. Teško onome ko NATO sudu padne u ruke - ispričao nam jedan od branilaca, sa molbom da mu ne navodimo ime, jer bi njegov klijent u zatvoru dobio još gori tretman.

POSETIOCE SKIDAJU DO GOLE GOŽE

Lako bi se moglo desiti da i od najbanalnije bolesti umre i bilo koji od trojice Srba koji služe doživotne kazne u robijašnicama Estonije, gde se ne govori nijedan jezik osim estonskog, a poseta lekaru čeka se mesecima. Oni su pod najstrožim režimom po naredbi samog Tribunala, zbog kojeg trpi i rodbina osuđenih. Tokom retkih poseta rodbina i prijatelji, uključujući i decu, moraju da se skinu potpuno nagi pred stražarima koji ih zatim gole sprovode u prostoriju gde čekaju da dobiju odeću posle bezbednosnog pregleda.

"SORTIRANjE" ZATVORENIKA

Od 90 ljudi osuđenih u Hagu, 64 su Srbi, 18 je Hrvata, petorica Bošnjaka i dva Albanca. Srbima je "odrezano" 1.007,5 godina zatvora, Hrvatima 248 godina, 41,5 Bošnjacima i 13 Albancima. Srpski osuđenici kazne služe u Velikoj Britaniji, Estoniji, Nemačkoj, Poljskoj, Finskoj, a Hag je devetoricu Srba prosledio sudu BiH, koji ih je osudio na ukupno 163 godine zatvora. Takvo sortiranje zatvorenika i određivanje kojima će se suditi u Hagu, a kojima u nacionalnim sudovima država-ratnih protivnika, još je jedna "inovacija" Tribunala, nepoznata međunarodnom pravu.

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: Agresija na Srbiju promenila svet

Neminovna smrt iza rešetaka čeka sedmoricu Srba osuđenih na doživotnu kaznu. Haški tribunal je ovakvu presudu i dugogodišnje vremenske kazne izricao isključivo srpskim optuženicima.

- Haški tribunal je "pravnolika" a ne pravna tvorevina, jedinstvena u istoriji sveta! On je stvoren ne da bi služio sprovođenju prava, već pravila "novog poretka" SAD koje su u vreme osnivanja MKSJ bile jedina svetska supersila. Taj navodni ad hok sud je služio da kažnjavanjem utera strah u kosti svima koji ne slušaju bespogovorno pravila svetskog hegemona, na primeru slobodarskih Srba i Srbije. Tako je uništen međunarodni pravni poredak. Aktuelna rezolucija o Srebrenici je nastavak tog procesa, ali njeni inicijatori ne shvataju da današnji svet nije onaj iz devedestih. Mnogi su glasali za nju iz straha, a niko zato što veruje u haške priče. Agresija NATO na Srbiju je promenila svet koji je shvatio da "novi poredak" znači beskrupulozni neokolonijalizam i hegemonizam. Isti agresori sada uzaludno pokušavaju da vrate vreme unazad i da, kao devedestih, ono što rade u Aziji i Africi, kao i poraz u Ukrajini, zasene potpaljivanjem Balkana. Najvišu cenu takve NATO politike platiće Evropa koju SAD guraju u izolaciju od izvora sirovina i tržišta, što će dovesti do veoma ozbiljne krize - kaže karijerni diplomata sa ogromnim iskustvom Živadin Jovanović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije