AMAMPUROVA POBEGLA, MI SA SRBIMA ČEKALI BOMBE: Intervju - Rikardo Jakon, poznati italijanski novinar

JEDNA je stvar kada kao novinar izdaleka pratiš neki događaj, druga kada prisustvuješ, gledaš i slušaš užasavajuće, gromoglasno padanje bombi, razaranje, plamen, čekaš gde će da padne sledeća, a sve to snima tvoj kamerman. Za mene je to bilo jedno od najstrašnijih, ujedno i najvažnijih iskustava u mojoj karijeri i nemam dilemu da sam dolaskom u Beograd marta 1999. učinio pravu stvar.

Foto: Arhiva Novosti/I.Marinković

Ovako za "Novosti" govori Rikardo Jakona, poznati italijanski novinar, istraživač, sa višedecenijskim iskustvom i svedočanstvima sa svih strana sveta, autor izuzetnih dokumentarnih emisija na državnoj TV RAI 3. Izbliza je pratio NATO bombardovanje SRJ pre četvrt veka, od 24. marta 1999. bio je u srpskoj prestonici, a stigao je uoči agresije jer su "svi već pričali u Italiji da će NATO krenuti sa tim zastrašujućim planom".

Kažete da vam je praćenje NATO bombardovanja uživo bio izazov koji se teško još jednom ponovi u karijeri?

- Tada sam radio sa poznatim novinarom Mikeleom Santorom, čija je i bila ideja da krenemo u Beograd. U to vreme smo pravili sedmičnu dokumentarnu emisiju "Mobi Dik", a ja sam bio već pre toga na Kosovu, kada je počela tamošnja kriza 1998, da bih shvatio šta se zapravo događa. U Beograd smo stigli sedmicu pre početka bombardovanja, ostali smo oko 15 dana, snimali, montirali materijal. U istom hotelu su bili svi strani novinari i svako je pratio šta je hteo i kako je hteo. Kristijan Amampur sa Si-En-En je odlučila da ode iz Srbije odmah, a mi smo snimali bombardovanje, direktno, one strašne pečurke od eksplozija. Naša emisija se bavila ratom svih tih meseci. Imali smo kolege u Italiji koje su nam javljale da su krenuli avioni F16 iz baze u Avijanu i da su za dvadesetak minuta već u Srbiji.

Šta je to što ste osim bombi i rušenja prvo zabeležili za čuvenu emisiju emitovanu sa Brankovog mosta?

- Žrtve, najpre i najviše žrtve, naše su oči bile uperene u njih, nas tada nije interesovala geopolitička situacija, uz pitanje da li je to moralo tako, ili se mogao naći drugi put. Tako smo napravili i jednu specijalnu emisiju sa Brankovog mosta, koja je imala za cilj da preokrene narativ i pokaže da je bilo moguće pričati i gledati očima srpskog naroda i grada napadnutog bombama, bez da si na jednoj ili drugoj strani u konfliktu. Nakon Beograda otišli smo na granicu sa Albanijom u Kukeš, potom smo bili dve sedmice u Makedoniji, i bili smo na terenu sve do kraja bombardovanja.

Devet godina nakon bombardovanja, tačnije 2008, napravili ste emisiju o tome šta se dešavalo na Kosovu posle 1999?

- Hteo sam da vidim šta se dešavalo posle NATO intervencije. Tada sam već radio svoje emisije na Trećem kanalu RAI i tako su nastale dve koje su i vaši gledaoci u Srbiji videli: "Kosovo - devet godina posle" i "Od Prištine do Kabula". Bio sam više od mesec dana između Prištine, Beograda, pa Makedonije, a potom dve-tri sedmice u Kabulu, jer sam uočavao puteve droge od Kabula, koja je prolazila kroz Iran preko Turske.

Ispričali ste drugačiju priču svetu, šta je sve pretrpeo srpski narod na Kosovu od bombardovanja i samoproglašene nezavisnosti. Na festivalu u Kaljariju 2008. svet je ostao nem, šokiran dokumentovanim pričama Srba, žrtava etničkog čišćenja?

- Na Kosovo sam otišao samo nedelju dana pre samoproglašenja nezavisnosti, zanimalo me šta se tamo dogodilo u tih gotovo deset godina, šta je bilo posle dolaska međunarodnih snaga, posebno šta se desilo sa oko 250.000 Srba. Šta je postigao NATO, je li uspela ta "humanitarna misija", ili se radi o premeštanju geopolitičkih interesa? Nisu meni govorili samo Srbi u toj emisiji, ponajviše sam saznao od albanskih čestitih novinara. Shvatio sam užasavajuću realnost da je za Srbe od kraja bombardovanja i ulaska međunarodnih snaga počeo pakao, za ono njih malo hrabrih počeo je period terora, nestajanja, ubistava, progona, gde su i "neposlušni Albanci" bili žrtve i to sve pred očima UN i NATO koji ništa nisu mogli, ili nisu hteli da urade da to zaustave.

U emisiji se govori o etničkom čišćenju Srba, uništavanju pravoslavnih crkava i grobalja, ali i o korupciji albanskih političara, eliminaciji protivnika i "nepodobnih" novinara...

- Potpuno me je dotuklo to što sam video vrativši se na Kosovo, videti, na primer, Prizren ponovo posle devet godina bilo je strašno. Albanci su, da se ne bi vratile hiljade Srba koji su tamo živeli, spalili čitav kvart, istorijski deo tog nekada predivnog grada. Bio sam šokiran krvoločnošću, svirepošću terorističkih organizacija i planom etničkog čišćenja Srba, i sve uz blagoslov međunarodne zajednice.

Kako bi svet reagovao da je neki srpski novinar upotrebio termin etničko čišćenje Srba, kao što ste to vi uradili u emisiji?

- Ako se protera jedan narod, ako mu se spale kuće i sva imovina, raskopaju grobovi, crkve iz 11. i 12. veka, to je čin nasilja i protiv ljudskih prava, protiv humanosti. To se zove etničko čišćenje. Od 250.000 Srba koji su oterani sa Kosova, te 2008. više od 1.000 njih je već bilo mrtvo, a oni živi tada su se nadali da će se na Kosovo vratiti. To sam stavio u emisiju.

Kažete i da vam je smetala nedopustiva tišina o ovim zločinima u italijanskim medijima?

- I Italija je NATO, na Kosovu smo saučesnici u onom što se kroz godine događalo. Italijanski vojnici su tamo prisutni, doprineli su mnogo u očuvanju manastira i u pomagali srpskom življu, ali NATO - to smo i mi. Tamo nismo izvezli demokratiju, niti mir, bezbednost, legalnost, pravdu. To upravo pokazuje činjenica da su uprkos 40.000 vojnika Kfora naoružane kosovske jedinice bile slobodne da počine etničko čišćenje Srba.

Srba na Kosovu sve je manje, opstaju samo oni najuporniji jer trpe teror Prištine, hapse ih bez dokaza za ratne zločine...

- Kada mislim na Srbe na Kosovu, pitam se kakav život imaju i kakvu budućnost, posebno mladi. Žive u strahu, uništava se srpska kultura, sve se događa pred očima vojnika sa Zapada... Iz onoga što uspevam da pratim odavde vidim da je veliko pitanje opstanka Srba na Kosovu, tamo nije ni slučajno ništa razrešeno.

Novi putevi droge

o Kakva je uloga NATO na Kosovu?

- Sa geopolitičke tačke gledišta NATO bi trebalo da održava stratešku poziciju, Amerikanci su tamo izgradili najveću vojnu bazu, najbližu Moskvi. To je, dakle, cilj, sprečavanje uticaja Rusije na Balkan. Međutim, gde god je prisutan NATO, tu se otvaraju i novi putevi trgovine drogom, oružjem, i na Kosovo iz Avganistana stižu velike količine heroina koje dolaze do Italije. Ništa po tom pitanju ne rade međunarodne snage.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije