ENGLEZI NE DAJU SRBIMA DA SE UJEDINE: Intervju - Elena Bondarjeva, ruska istoričarka

VOLIM srpski narod i srpsku istoriju, a posebno zanimanje kod mene je izazvao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević zbog njegovih veza sa Rusijom, ruskom carskom porodicom, ali i njegovog odnosa prema ruskoj emigraciji u Srbiji između dva svetska rata, koju sam proučavala i o kojoj sam napisala dve knjige.

Dragan Milovanović

Ovim rečima ruska istoričarka Elena Bondarjeva objašnjava za "Novosti" zbog čega se latila posla da napiše knjigu "Aleksandar Prvi Karađorđević, pravoslavni kralj Jugoslavije", koja je promovisana ove nedelje u Beogradu.

Naša sagovornica, pre ove, napisala je još dve knjige koje je posvetila ruskoj emigraciji u Srbiji, a u jednoj od njih pod naslovom "Ruski koreni, srpske grane", pisala je i o poznatim Rusima i njihovim potomcima koji su obeležili umetnički život Srbije. Među njima su bili i slikari tvorci "Medijale" Olja Ivanjicki i Leonid Šejka. Ipak, knjigu o kralju Aleksandru smatra najvažnijom.

Naša sagovornica naglašava da su veze Rusije i Srbije oduvek bile blisko isprepletene - još od Svetog Save do danas.

- Što se tiče sadašnjice, Rusija visoko ceni uporni stav Srbije koja odbija da uvede sankcije Rusiji i solidariše se sa Rusima - kaže ova istoričarka.

- Mnogo nam znači podrška i razumevanje Srbije u svetu u kome se veoma lako ceo jedan narod označi kao genocidan, ili se zabranjuje njegova kultura, sport i pravo na postojanje samo zato što se to nekome ne sviđa, i što se ne uklapa u filozofiju novog svetskog poretka.

Vi se u svojim knjigama bavite srpsko-ruskim vezama iz ranijih perioda. Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o kralju Aleksandru Karađorđeviću, da li je to zbog njegovog odnosa prema ruskoj emigraciji?

- Sve do sada Rusija nije imala objavljenu biografiju prvog kralja Jugoslavije i ja sam htela da popunim tu prazninu. Moj zadatak bio je da se rekonstruiše njegov život. On je bio na specifičan način vezan za Rusiju. Naročito je važan njegov odnos prema ruskoj emigraciji u Srbiji čiji je bio pokrovitelj, a zahvaljujući njemu ruski emigranti ovde su mogli da se bave svojim profesijama. Nisu morali da rade najprostije poslove, da budu šoferi ili rudari kao što je to bio slučaj sa našim emigrantima u Francuskoj, N e m a č koj , Velikoj Britaniji...

Poznato je da je ruska emigracija u Srbiji dala veliki doprinos u umetnosti, arhitekturi, nauci...

- Da. Razlog je i specifična situacija u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, jer posle dugih ratova, balkanskih i Prvog svetskog rata u Kraljevini je nedostajalo stručnjaka i školovanih ljudi, a među pridošlim Rusima bilo je mnogo takvih. Oni su bili vrlo korisni za razvoj te države. Kralj Aleksandar je govorio kako je stvorio državu tri slovenska naroda, a da su Rusi bili četvrti slovenski narod u Kraljevini.

Da li ste prilikom pisanja knjige koristili poznatu literaturu ili ste naišli na nove do sada nepoznate izvore?

- Naišla sam i na nove izvore, radila sam u ruskim arhivama, i pronašla podatke koji su bili nepoznati. Na primer, zna se da je Aleksandar Karađorđević kao mlad pohađao škole u Rusiji, najpre u pravnom koledžu, a potom u elitnoj vojnoj školi Paževski korpus, gde je proveo dve godine. Pre nego što je završio morao je da ide u Srbiju, jer je njegov otac Petar postao kralj i pozvao je svoju decu da dođu u zemlju. Smatralo se da zbog povratka u Srbiju Aleksandar nije završio tu elitnu vojnu školu, ali nije tako, jer je sa njim došao privatni učitelj iz Paževskog korpusa koji se zvao Roman Suljmenev. Aleksandar je sve ispite položio i tako završio tu elitnu vojnu školu. On je sa tim svojim učiteljem i njegovom ženom uspostavio vrlo bliske odnose, postali su kao porodica... Ta žena koja je preživela Oktobarsku revoluciju, a njen muž je ubijen, pričala je kako je Aleksandar kao mladić znao da rasprostre geografske karte po podu i da pokazuje prostore koje je želeo da oslobodi. Govorio je: ovo ću osloboditi i ovo ću osloboditi pokazujući teritorije na mapama...

Da li je on tada pokazivao granice buduće Jugoslavije i da li je on stvorio tu novu državu ili su prste umešale i velike sile?

- Da, na kartama je pokazivao granice te buduće Jugoslavije. Inače, ideja da se stvori neka zajednička država južnih Slovena dugo je postojala, ali nisam sigurna da bi takvo rešenje za Balkan bilo moguće da se nije dogodila Oktobarska revolucija u Rusiji. Da je Rusija ostala kakva je bila pre revolucije, Jugoslavija ne bi bila stvorena, jer u carskoj Rusiji među diplomatama, vojskom i intelektualcima ta ideja nije imala mnogo pristalica. Međutim, nakon Oktobarske revolucije nije bilo šansi da se ujedine srpske teritorije u jednu državu, uglavnom zbog politike Velike Britanije koja nije želela da stvori jednu supersilu na Balkanu. Britanci se oduvek drže principa - zavadi pa vladaj - tako je i danas i biće doveka. Za njih je stvaranje Jugoslavije od tri naroda bilo poželjno, jer je tako lakše manipulisati, a moguće svađe između pravoslavnih Srba i katoličkih Hrvata uvek će biti u korist nekoga ko opredeljuje politiku.

Ali i kralj Aleksandar je maštao o tome da svi Srbi žive u jednoj državi.

- Da, i taj faktor se ne sme zanemariti. Kraljeva opsesija je bila da na neki način, bilo kojim putem ujedini srpski narod u jednu državu. Prečanski Srbi su se izjasnili za ulazak u kraljevstvo i trebalo ih je uključiti, ali Hrvati ni po koju cenu nisu hteli da puste teritorije na kojima su živeli Srbi da se ujedine sa Srbijom, bilo je - ili ulazimo svi ili niko. Kralj Aleksandar nije našao način kako to da reši, a taj put ni do danas nije nađen. Problem ujedinjenja srpskog naroda nije rešen i danas stoji u agendi.

Rusija je do Oktobarske revolucije bila za stvaranje jedinstvene srpske države? Šta po tome kažu ruski izvori?

- Ima jedan dokument u kome se analizira šta će biti ako bude stvorena Jugoslavija od tri naroda, gde se kaže da će to biti propast srpske ideje. U tom dokumentu je navedeno koje bi sve teritorije prirodno trebalo da pripadnu Srbiji: delovi Makedonije, dalje teritorije do Soluna kako bi Srbija imala izlaz na more. Tu bi ušla i Crna Gora, neke teritorije današnje Albanije, naravno Kosovo i Metohija, Bosna i Hercegovina i veliki deo Dalmacije, ali bez Hrvatske. Teritorija Vojvodine bila je otvoreno pitanje, ali bi neki delovi ušli u srpsku državu. O Hrvatskoj uopšte nije bilo reči.

Danas je Ukrajina tema koju prati ceo svet. Dobronamerni analitičar i nemaju dilemu da u suštini Rusija vodi rat protiv NATO i brani svoju elementarnu bezbednost. Slažete li se sa tim stavom?

- Ako šire gledamo tako je. Ali, važno je reći da u Rusiji niko ne gleda prema Ukrajincima kao prema neprijateljima, mi smo jedan narod i Ukrajinci su narod za kojim mi plačemo. Međutim, kod njih toga nema, njih su 20 godina učili da mrze Ruse. Zvanična politika u Kijevu mrzi Rusiju, kod nas nema ni zvanične ni nezvanične mržnje prema Ukrajini. Mi se ne borimo sa narodom, nego sa režimom koji gubi svoj narod, gubi odnose sa Rusijom i celim slovenskim svetom u korist neke svetske oligarhije, a nikako u korist svog naroda. Nema sumnje da će rat biti okončan pobedom Rusije. Iako su prognoze nezahvalne, verujem da rat neće još dugo trajati, jer je Ukrajincima nestalo psiholoških resursa, bez kojih nema ništa. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije